Nastup
Plastic People of the Universe, u programu Palićkog festivala (zajedno s bendovima Napred u Prošlost, Tudosok, Lira Vega i KKN tokom ostalih večeri), planiran je kao deo šire priče obeležavanja 30 godina od potpisivanja
Povelje 77 i osnivanja istoimenog pokreta u Čehoslovačkoj.
Nastanak povelje u kojoj su Vaclav Havel i tadašnji čehoslovački disidenti insistirali na zaštiti ljudskih prava neposredno je proistekao iz zabrana nastupa, konfiskovanja muzičke opreme i hapšenja kroz koje su 70-ih prolazili članovi benda PPU. Bend je završio u ilegali, koristeći svadbe kao prilike za javne nastupe.
Pokušaj da se, uoči koncerta, publika uvede u priču o represiji komunističkog sistema nad mladim ljudima u Čehoslovačkoj tog vremena prošao je pomalo usiljeno i nametnuo tesan kontekst nastupu PPU, koji u više navrata izjavljuju da su jedino želeli da prave svoju muziku, bez osvešćene ideje o suprotstavljanju režimu.
Kao uvodno slovo, film
Biće gore Petra Nikolajeva izveštačen je pokušaj presađivanja ne toliko istorijskog trenutka (Čehoslovačka 70-ih), koliko falširanja nevinog, neposrednog i pomalo defetističkog pristupa kakav bi imao reditelj koji bi u ono vreme snimio film o svojim vršnjacima.
Iako pripadnik te generacije (rođen 1959), Nikolajev u svom filmu iz 2007. falšira pristup nekoga ko je trenutno deo priče o kojoj u svom filmu govori.
Sama projekcija bila je ipak doživljaj za sebe, i mnoga druga, spontana zbivanja između klupa pred platnom na otvorenom uspela su da ostvare utisak vagabundskog života koji je persifliran na platnu. Film je snimljen na traci od 16 mm i puštan sa autentičnog projektora iz 70-ih, pod vedrim nebom, pred publikom u kojoj je bilo tek prispelih noćnih kupača, izletnika, biciklista i dece na obližnjim ljuljaškama.
Ovakva atmosfera doprinela je specifičnom šarmu projekcije i kvalitet samog filma postavila kao manje bitan. Jedini kome ovo putovanje u prošlost i inicijacija u sedamdesete nije baš prijala bio je siroti kinooperater, koji se neko vreme pod baterijskom lampom, s glavom u roju komaraca, borio da namesti traku, povikavši: "Ama, ljudi, ja ovako ne mogu da radim!".
Usiljeni koncept razbucan je nastupom PPU. Sedmoro ljudi, od kojih nekolicina već pod sedom, mada i dalje rokerski puštenom kosom i lenonkama, nastupilo je bez ikakve disidentske tragike i besa.
Naprotiv, reči kojima bi se oni mogli opisati su smirenost, koncentrisanost i energičnost. Pružili su čistu emociju i energiju koji su te večeri premostili jezero a spojili muški i ženski štrand.
Iako u programima stoji da je na bend najveći uticaj imala grupa Velvet Underground u svojoj prvoj fazi, te Frank Zappa, čije su pesme u početku i izvodili, obradovala me je sličnost sa Sonic Youthom. Doduše, drugar mi reče da mu liče na The Pixies, dok se filmskom kritičaru iz naše ekipe učinilo da čuje The Swans. Ispade da je svako u PPU prepoznao ono što najviše voli.
Veći deo koncerta nisam skidala pogled s jedine ženske članice benda čije prisustvo u pomalo simfonijskoj postavi daje dodatnu šmekersku notu. Svojim opuštenim držanjem, iza spuštenih tamnih šiški, nije samo meni prizvala u sećanje druge kraljice alternative.
Nakon koncerta, prvo što me je pitao prijatelj, sa ogromnim osmehom na licu, bilo je: "Na koga ti liči?".
"Na Kim Deal!".
Kaže da sam u pravu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.