G-Unit Records je već duže vreme u krizi. Kriterijum po kom se to da zaključiti je isti onaj koji su sami vrlo svesno obgrlili – trgovina
Opšti trend opadanja prodaje muzičkih izdanja nije zaobišao ni instituciju G-Unit, tako da se u ovom trenutku jedino za velikog šefa
50 Centa može garantovati da će postići uspeh. Na kraju krajeva, njegova dosadašnja dva albuma prodata su zajedno u preko 12 miliona primeraka u Americi i duplo više širom sveta.
Ako za trenutak napustimo poslovnu stranu stvari i fokusiramo se na muzički kvalitet, postaje jasno da je slabija prodaja poslednjih izdanja G-Unita (Mobb Deep i Lloyd Banks) još i najmanji problem ovog kampa.
Konačno, tri godine od debi albuma i posle mnogo odlaganja Young Buck dolazi u pomoć. Nemojmo lagati, Buck je nešto najbolje što G-Unit Records ima da ponudi, i iako će se verovatno teško vratiti na platinaste staze, bar ima solidan album da nam predstavi.
Buck The World je solidan, ništa više – ništa manje. Šteta. Šteta što Buckove sirove sposobnosti i talenat velikim delom ostaju na nivou potencijala. Ipak, ovaj album je daleko od razočaranja.
Za razliku od većine svojih kolega iz G-Unita, Buck se ne zadovoljava mrljavim, monotonim flowom. Njegovo vokalno prisustvo nećete lako ignorisati i možete biti sigurni da se neće utopiti u beat i postati sporedna atrakcija.
Uticaji su jasni. Pre svega, Buck je južnjak do srži, i to u najboljoj tradiciji agresivnog stila američkog južnjačkog repa. Pored toga, ono što dosta bode uši (i oči, ako uzmemo u obzir omot albuma) je duh pokojnog Tupaca koji lebdi između većine pesama i jasno pokazuje svoje lice kroz direktne reference i omaže.
Najsvetlije tačke ovde su aktuelni, trombonima napumpan singl Get Buck, potom Say It To My Face koji predstavlja uspešnu emulaciju The Runners produkcije (Rick Ross – Hustlin’, 2006). Naravno, tu su i pesme koje naročito izazivaju flešbekove tupakovskog fatalizma i manične paranoje: Buck The World i Lose My Mind, koja predstavlja svojevrstan, dovoljno ubedljiv urlik na ivici razuma.
Tu je Buck u najbesnijem izdanju. Čoveka koji, pored zarađenih miliona, ne uspeva da pobegne demonima prošlosti – sentiment poznat
Eminemu, koji pesmi doprinosi svojim beatom, nažalost ne i gostujućom strofom. S druge strane, nezaobilazno gostovanje 50 Centa je na
Hold On, koju Dr. Dreova produkcija čini vrednom pažnje.
Sadržinski, ovaj album ne ide dalje od okvira obrasca gangsta rapa. Nasilje, kriminal i droga prirođeni su žanru i svakako da ih ovde ima u izobilju. Ulični kredibilitet i autentičnost (osvedočeni u kriminalnoj prošlosti i policijskom dosijeu) ne nedostaju Bucku. Nedostaje mu originalnost, kako u samoj tematici, tako i u pristupu. Držeći se uobičajene, formulične građe, teško da može ocrtati neki prostor za sebe u ionako prezasićenom svetu rap gangstera.
Najviše domete na albumu ostvaruje hvatajući se u koštac sa sopstvenim problemima i strahovanjima. Slow Your Roll je slikovit narativ o tragedijama bližnjih (“I got a graveyard tatted on my arm”) i jedan od retkih momenata kad potpuno uspeva da zgrabi pažnju slušaoca zapravo onim što govori.
Boljka ovog albuma je stari virus poznat i kao kompromis. Najverovatnije je da je 50 Cent kao executive producer dosta oštetio ovaj projekat birajući mekane trake nauštrb sirovih, tvrdokornih, koje najviše i odgovaraju Buckovoj prirodi.
Buck je zver koju prosto treba pustiti da divlja na slobodi ne zatvarati ga u kavez kompromisa i ne smirivati ga infuzijama r'n'b beatova i refrena. Žal ostaje za onim što je moglo biti, ali zasad se zadovoljimo ovim. Buck ne pokazuje znake posustajanja, tako da će možda jednog dana oslobođen okova G-Unita (platinastih ali ipak okova) biti sve ono što može.
Komentari
-
MILKA (gost)
| 13.10.2007. 08.06.22
YOUNG BUCK IS THE BEST.
GGG-UNIT!!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.