Beogradski i zagrebački koncert INXS sa demokratski izabranim novim pevačem, kojem je pripala čast da zameni suštinski nezamenljivog pokojnog Michaela Hutchencea, premešteni su, zbog izostanka ogromnog interesovanja, u manje prostore. Cela stvar sa ovom postavom benda upravo se, nekako, i tiče prave mere
Mesto: Bašta SKC-a (umesto Tašmajdana), Beograd
Vreme: Subota, 2. jun 2007.
Organizacija: Nota
Dok je Michael Hutchence, originalni pevač
INXS, bio živ, njegov bend je imao dva lica koja su činila skladnu celinu: pop seksipil i rock integritet – što je, u njihovom slučaju, podrazumevalo i pop integritet i rock seksipil. Značajno se oslanjajući na Rolling Stonese, ali i ne udaljavajući se puno od vrhunskih pop savremenika (Duran, na primer, Duran), ovi Australijanci su se, i zvukom i (pretežno Hutchenceovim) izgledom nametnuli kao značajna pojava na mainstream pop rock sceni.
Smrću harizmatičnog frontmena 1997. – uvek će, makar među konzumentima tabloida, ostati tračak dileme da li je u pitanju samoubistvo ili autoerotska zanimacija sa neželjenim ishodom. Tek, Hutchence je umro od kaiša oko vrata – ovaj deo priče bespovratno je završen.
Nakon kraćeg perioda u kojem su povremeno koristili usluge različitih pevača, momci su se upustili u pravi pravcati reality show a la Idol u kojem je pobedio Kanađanin J. D. Fortune, ranije imitator Elvisa i privatni preduzetnik.
Tako je kompletirana postava INXS koja je u subotu nastupila pred elegantno popunjenom (doduše, velikim delom zahvaljujući povećanoj bini) baštom SKC-a, kad već nije mogla da rasproda više od petine prvobitno odabranog Tašmajdana...
J. D. Fortune je prijatan za oko, ali je, neumorno izgovarajući stvari poput How are you feelin’, are you feelin’ all right? manje ostavljao utisak autentičnog rock frontmena nego suvog profesionalca sa iskustvom Elvis impersonatora.
Same po sebi, izvedene pesme su dovoljno dobre da bi omogućile uživ(ljav)anje sve i kada bi ih spretno izvodio potpuno anonimni tribute bend na, na primer, nekoj hotelskoj terasi.
Momci su, grubo rečeno, bili sasvim korektni, kako dok su svirali klasike Suicide Blonde, Never Tear Us Apart..., tako i kada su ekonomično koristili strpljenje blagonaklone publike da serviraju neku od pristojnih, ali ne baš sočnih, numera sa Switch (2005), jedinog albuma grupe sa Fortuneom kao pevačem.
Šta stari članovi grupe intimno misle o svom trenutnom zaposlenju, potpisniku nije poznato. Moglo bi se - doduše, uz opasnost od učitavanja viška značenja - reći da su, zavrtevši hedonističku TNT zemljaka AC/DC kao uvod u koncert (a ne npr. nešto sa Back in Black, prvog albuma AC/DC nakon smrti prvog pevača Bona Scotta, ili dirljivu posvetu Hutchenceu koju su snimili U2, Stuck in a Moment...), o celoj toj stvari reklisve što su našli za shodno.
Tu se, možda, i najbolje nazire priroda izbora koju su post-Hutchence INXS imali između popa i rocka. Nekada, INXS su lako mogli biti i jedno i drugo, i bili su. Najbolje je, kad su takve stvari u pitanju, kad ni ne moraš da biraš. Ovoga puta, oni koji su opstali su, izgleda, morali. Zato im ne bi valjalo puno strogo suditi.
Solidan koncert.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.