Lanci ishrane: Gotovo je teško pojmiti koliko je jeda, nepokornosti i opravdanog besa uspelo da stane na samo stotinjak stranica pravog kadaifa među srodnim naslovima, veličanstvene zbirke
Iva Pažesa Lanci ishrane (izdanje Beopolisa, koji je upravo kroz svoju ediciju „malih, crnih knjiga“ pružio i konkretizovanu definiciju kratkih, slatkih, zlatnih knjiga).
Ova Pažesova debi zbirka je i njegov debi na srpskom jeziku, te se njeno pojavljivanje fino poklopilo sa ulaskom Srbijice u bezdan liberalnog kapitalizma postkomunističkog tipa.
Pažes se bavi upravo pošastima odljuđenog sistema, koji pod izgovorom jednake šanse za sve melje kosti svojih podanika, tvoreći svojevrstan brevijar bednih ljudskih usuda. U tom brevijaru nižu se cinične, ali dirljive i nadasve istinoljubive crtice o ljudima bez šanse da se trgnu iz mulja kojim je dodeljen.
To su azilanti/filmski statisti, profesori u nastavi iz daljine, korporativni anketari, službenice biroa za nezaposlene koje će i sami uskoro promeniti tim...
Pažes jednostavno beleži opaženo, kloni se jeftine didaktičnosti, moralisanja, svestan da „moderna zabava ima svoje zakone: ako želiš da ukineš proleterijat, stavi ga u predstavu“.
Tamo gde Nina Berberova zaziva pronalaženje no man’s landa, Iv Pažes hrabro, hladno i duhovito zaključuje da više nema nade za beg u bolje: kud god da krenemo, sačekaće nas „ta naša univerzalna, spaljena zemlja: every man’s land“.
Treba imati petlju pa priznati ono očigledno: globalizacija, ovakva kakva jeste, dovela je do daljnje fragmentacije bola sitnih, vazda nebitnih plebejaca.
Razred na snegu: Dok Pažes umešno balansira po tankoj liniji koja razdvaja fikciju i mikro eseje, njegov sunarodnik
Emanuel Karer svoju urmašicu pod naslovom
Razred na snegu (Prosveta) izvodi u formi čistog romana.
Karer pruža jednostavnu, svedenu pripovest obogaćenu minimalnim, ali maestralno precizno odabranim i natempiranim intervencijama o strašljivom, tihom-najtišem dečaku Nikoli, koji sa razredom odlazi na zimsku rekreativnu nastavu.
Tamo ga čekaju i novi strahovi kao i spoznaja da su ljudi sposobni za i ono nečuveno - ubiti dete!
Kroz remiksovano, iskrivljeno poimanje bildungs romana, Karer strpljivo plete napetu priču sa mnogo nepoznatih, i vraća čitaoce u one trenutke kada je svako od nas opazio onaj najveći strah, ono drugo lice čoveka, doživeo iskustvo koje zapravo i označava trenutak ispadanja iz kolevke.
Ispasti iz kolevke - to može, ali šta činiti kada je grob tako blizu?
Mali Nikola u samo nekoliko dana mora da prihvati kako se granice košmara ne podudaraju sa granicom noći, njegovom košmaru nema kraja, samo se scenografija menja. Sve što mu ostaje je da pokuša da odgonetne „kako da zaustavi vreme, da spreči da se ono dosegne, da iščezne.“.
Emanuel Karer isporučuje dirljivu, istinski uznemirujuću i krajnje istinoljubivu priču o odrastanju kome se ne da, o užasu koji se ne može izbeći, o raznim bojama mraka... poput Konrada, on srce tame ne izmešta, već ga hirurški precizno locira tamo gde je ono oduvek i bilo - u srcu, u srži svakog od nas.
Voljeno čudovište: Nešto nasmejaniji od prethodne dvojice, ali ne i manje zapitan i zabrinut nad jadnim stanjem opšteg duha čovečanstva, je
Havijer Tomeo u delu
Voljeno čudovište (Paideia), retko uvrnutoj i uspeloj knjizi sa praktično samo dva lika.
Ova orasnica od romana urađena je u gotovo dijaloškoj formi: u početku nevoljki razgovor između 30-godišnjeg kandidata za posao noćnog čuvara i sneveselog šefa kadrovske službe banke pretvara se u noćnu potragu za tačkom susreta. U oba slučaja su to voljene, a odvratno posesivne majke.
Obrušavajući se sa žestinom ali i dobronamernim, na trenutke kišonovskim „overstatement“ humorom na tzv. voljena čudovišta, Tomeo se bori za pravo da kaže ono što je preporučljivo ostaviti neizrečeno: čovek živi u bizarno- apsurdnom strahu od jednostavnih, očitih istina.
Rasli smo i živimo, po izboru ili usudu, okruženi čudovištima koja nam ne žele zlo, a često i sami brižno negujemo zavisnost od onih koje naprosto volimo da mrzimo.
Preispitati, prstom upreti u mane drugih opravdano je, ali i nužno samo ako će nas to dovesti do potpunije spoznaje sebe samih.
Sloboda, pa makar i zakasnela i izlišna, mora se osvojiti, jer „ne možemo živeti zatvoreni u našem malom svetu, gledajući se u ogledalu koje smo naučili da nam vraća jedino sliku koju sami želimo da vidimo“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.