Nikad više

Sećam se kako smo sedeli u zamračenoj sali za projekcije i gledali nemontirane kadrove scene na mansardi koju su upravo snimali. "Brže, brže", vikao je Hič između svakog kadra. "Brže", vikao je dok su šminkeri mazali Tipino lice i ruke "krvlju", garderoberi joj cepali haljinu, a Devojka se stvarno tresla od straha pri svakom novom napadu ptica.

Iz jednog pisma upućenog Skotu Mereditu, mom ondašnjem agentu, vidi se u kakvom sam raspoloženju bio kasnije tog leta:
Dragi Skote,
Izgleda da me je odlaganje rada na Marni ipak teže pada no što sam to u početku mislio.
Kao što znaš, planirao sam da scenario završim do avgusta, otputujem u Evropu na mesec dana (taj mi je put, mislim, bio očajnički potreban posle cele godine rada na scenarijima i misterijama), a da onda, u septembru, počnem da pišem roman o pravosuđu. Iskreno rečeno, jedva sam čekao da sebi priuštim luksuz da isključim sve osim telefona i da se konačno posvetim pisanju knjige koju je, kako svi misle, pa i ja sam, odavno trebalo da napišem. Odlaganje Marni postavlja me pred dilemu i ja stvarno ne znam šta da radim.
Znam da vreme pred put u Evropu mogu da ispunim tako što ću napisati još jednu "mekbejnovsku" pričicu, pa možda i jednu TV dramu za nekog od onih drkadžija što nas gnjave, a mogu i da sedim zagledan u svoj pupak, ali nijedan od tih planova neće izmeniti jednostavnu činjenicu: Hič će se vratiti pre ili kasnije, biće spreman da radi na scenariju, a ja ću morati da odložim ili prekinem pisanje novog romana.
Mislim da smo se odavno složili da je najsigurniji način da se čovek uvali u holivudsko živo blato taj da se prihvati pisanja novog scenarija odmah pošto je završio prethodni. Tvrdnju da Holuvud kvari mogu da prihvatim samo ukoliko to znači da Holivud izopačava stvarnost, a mi smo nekako uleteli u scenario, scenario, scenario - to, Skote, jeste izopačena stvarnost. Ja sam romanopisac. Ako me još jedan novinar bude nazvao "scenarista Iven Hanter", mislim da ću početi da hodam po plafonu.
Videćemo šta će biti. Posle sve ove buke i besa, sve se uvek svede na isto: videćemo šta će biti. Nisam ljut zato što sam morao da odložim posao koji mi se činio važnim. Prosto, iskreno želim da makar jednom, samo jednom u životu mogu da isplaniram sopstveno vreme i ispunim ga tačno onako kako ja to hoću. Nekad sam naivno verovao da će mi upravo pisanje to omogućiti.

Dragi Hič,
Mereditova kancelarija me je obavestila da ćeš biti spreman za početak rada na Marni 26. ovog meseca. To će mi dati dovoljno vremena da popravim neke sitnice. Radujem se što ću te videti.

Božić se brzo približavao, a ja sam bio u Kaliforniji.
Još nisam bio kupio poklone za ženu i decu; iscrpljivali su me svakodnevni razgovori o Marni, a i nije mi bilo do kupovine u kalifornijskoj klimi u kojoj su Božić Bata i okićena jelka izgledali kao anomalije. Hteo sam da se vratim u Njujork.
Jednog popodneva, Hič mi je nadugačko pričao o Čarlsu Lotonu i snimanju Krčme na Jamajki. Ta bi mi anegdota u nekoj drugoj prilici možda bila zanimljiva, ali sada sam bio nestrpljiv. Prekinuo sam ga u pola rečenice.
"Izvini, Hič", rekao sam, "Znaš li ti kolika je moja plata?"
"Znam da je veća nego što zaslužuješ."
To je bila naša interna šala.
"Zar onda ne misliš da bi trebalo da se vratimo razgovoru o Marni?"
Bledo me je pogledao.
To nekako nije bio onaj uobičajeni Hičov pogled.
"Naravno", rekao je.
Kasnije tog popodneva, LJu Vaserman, glavni direktor "Univerzala", Hičov bivši agent i dugogodišnji prijatelj, svratio je u Hičovu kancelariju da proćaskaju. Razgovarali smo oko pet minuta, a onda je Hič prekinuo Vasermana u pola rečenice.
"Izvini, LJu", rekao je. "Moramo da skratimo priču. G. Hanter jedva čeka da se vrati kući za Božić."

Vratio sam se kući za Božić, a u Los Anđelosu sam ponovo bio 4. februara 1963. To znam po tome što smo tog dana Hič, ja i Bob Bojl nastavili razgovor o filmu snimajući sve na magnetofonsku traku.
Raspravljali smo deo po deo filma, scenu po scenu, baš kao što smo to činili dok smo diskutovali o scenariju za Ptice. Ali ovog puta je sam Hič sastavljao kompletnu priču za Marni, objašnjavajući nam šta ćemo raditi u svakoj pojedinačnoj sceni. Ja sam se u diskusiju uključivao samo povremeno - da razjasnim neki problem, da dodam nešto što je on smetnuo s uma - ali uglavnom se svodilo na to da Hič sam drži slovo. NJegovo poznavanje filma bilo je enciklopedijsko. Bob i ja smo uglavnom samo slušali.
"Kabina na brodu mora da bude uređena tako da se u njoj nalaze i spavaća i dnevna soba. To je jedan apartman", Hič je govorio u mikrofon. "Ona je u negližeu. On je u košulji i pantalonama. Sada on prilazi u nameri da je zagrli. Došao je trenutak za to. Ona mu okreće leđa, odlazi i seda u najudaljeniji ćošak dnevne sobe..."
"Dolazi druga noć u kabini. On joj prilazi, ona pokušava da ga odgurne - zatim okreće glavu u stranu, kamera prati njeno lice dok je on obara na krevet i... znate već."
Isključio je magnetofon.
Detaljno nam je opisao kako će izgledati to silovanje.
Bio sam novajlija u tom poslu i još uvek sam se učio zanatu. Ali znao sam da ne treba protivrečiti šefu u prisustvu čoveka s kojim ovaj radi već 20 godina.

Kasnije sam ga pozvao na stranu.
Rekao sam mu da ne želim da tu scenu napišem onako kako ju je on zamislio. Rekao sam mu da će mu glavni glumac izgubiti sve simpatije publike ako bude silovao svoju ženu na medenom mesecu. Rekao sam mu da je jasno da devojka nije ni bojažljiva ni stidljiva, već da je prestravljena, užasnuta, i da će razlozi tog njenog straha biti otkriveni kasnije, na psihijatrijskim seansama. Rekao sam mu da je verovatnije da će je taj čovek, ako je stvarno voli, nežno uzeti u naručje, tešiti je i govoriti joj da će sve to proći: ne boj se, sve će biti u redu. Rekao sam mu da ja mislim da ta scena treba tako da izgleda.
Hič je podigao ruke ispred svog lica, onako kako to reditelji čine kad žele da zamisle neki kadar. Sastavljeni prsti, dlanovi okrenuti od lica, palčevi ispruženi i okrenuti jedan prema drugom, tako da im se vrhovi dodiruju obrazujući savršen četvorougao. Pomerajući tako sastavljene ruke prema mom licu i imitirajući pokret kamere kad se približava da snimi krupni plan, Hič je rekao: "Ivene, kad joj ga nabije, hoću da joj kamera gleda direktno u lice."
Mnogo godina kasnije, kada sam Džej Preson Alen rekao koliko mi je zasmetao način na koji je Hič opisao tu scenu, ona mi je kazala: "Zasmetala ti je upravo ona scena zbog koje je Hič i napravio ceo film. Time si sebi kupio povratnu kartu za Njujork."

U to isto vreme Hič nam je otkrio kako će glasiti reklamni slogan za Ptice.
Za tu priliku okupio je sve "Univerzalove" ljude iz marketinga u svojoj kancelariji. Ni ja nisam znao kako će slogan glasiti; to je i za mene trebalo da bude iznenađenje.
"Gospodo", rekao je, "evo kako ćemo reklamirati film. Jeste li spremni?"
Za trenutak je zavladala napeta tišina - majstor na delu. Široko raširivši ruke, Hič je rekao: "Dolazi - Ptice!"
Genijalno - na prvi pogled gramatički neispravna parola, a u stvari duhovit i maštovit slogan.
Jedan od mlađih "Univerzalovih" službenika, Turčin, obratio se Hiču: "Oprostite, g. Hičkok?"
Hič se okrenuo prema njemu.
"Zar ne bi trebalo reći 'Dolaze ptice', gospodine?"

"Devojka traži bundu od nerca", rekao je Hič.
"Devojka" je bila Tipi Hedren. Bunda od nerca je bila ona koju je Melani Denijels, devojka u Pticama, nosila u filmu.
"Pa daj joj", rekao sam.
"Znaš li koliko taj nerc košta?"
"Možeš to sebi da priuštiš."

Bili smo sami u sali za projekcije, Hič i ja; sedeli smo jedan kraj drugog i gledali uvodnu špicu filma. Hič je već bio odlučio da u Pticama neće biti muzike. Zaboravivši da su mu pretenzije bile da od ovog filma napravi umetnost, rekao sam mu da mislim da greši i da bi muzika bila dobro sredstvo da se suptilno nagoveste zastrašujući događaji koji će kasnije uslediti, kao i da bi se njena gromoglasna pratnja u scenama u kojima ptice napadaju ljude dobro slagala sa vrištanjem gledalaca. Neće biti muzike.
Potpisi na špici su išli bez muzike.
Platno su prekrile nejasne slike ptica u letu. Čuo se lepet krila. Čulo se neko kreštanje i pištanje. Stvarno je delovalo strašno i zloslutno. Možda je bio u pravu.
Po pravilu koje važi između scenarista, režisera i producentskih kuća, poslednja tri imena koja se pojavljuju na špici, pre nego što film počne, jesu ime producenta, ime pisca i ime režisera - i to ovim redosledom. Ako scenarista ima više, onda Udruženje pisaca odlučuje kome će od njih pripasti čast da mu se ime pojavi na špici. Ako je scenarista samo jedan, onda se njegovo ime pojavljuje samo na špici, izdvojeno od ostalih imena. Veličina slova kojima je ime ispisano određuje se u odnosu prema veličini slova u naslovu filma - 50 ili 60% od naslova, na primer.
Ime scenariste Ptica išlo je zasebno na špici filma; za njim je išao tekst : "Po romanu Dafne de Morije". Zatim je išlo ime režisera. Slovima veličine 100% od naslova.
Sačekali smo da se špica završi.
Dok smo još sedeli u mraku, Hič je upitao: "Koliko je veliko Ivenovo ime?"
"25%, gospodine", odgovorio je glas iz projektorske kabine.
"Povećaj na 50", rekao je Hič.
Grizla ga je savest; ja sam se nadao.

"Ponekad se pitam čemu sve to", rekao mi je jednom. "Za sto godina od svega će ostati samo konzervirana kukuruzna kaša."

Draga Pegi,
hvala ti što si mi poslala onaj materijal o staklarstvu - baš to mi je trebalo za priču o Marninom detinjstvu u fabrici. Sada mi nedostaju tehničke informacije za scenu u kojoj razgovaraju upravnik bioskopa i kino-operater. Nadam se da ćeš mi i to uskoro poslati.
Veoma sam zadovoljan kako mi scenario napreduje i jedina mi je skromna želja da će ovaj film biti još jedno svedočanstvo o veličini pisca po čijem je romanu napravljen. Molim te, prenesi moje najsrdačnije pozdrave Hiču.
Pozdrav...

Draga Pegi,
jedan prijatelj mi je poslao dve žute nalepnice na kojima piše "Ptice dolaze". Jednu sam odmah zalepio na svoja kola, a drugu na Anitina, ali pošto u Njujorku imam gomilu prijatelja, možeš li da mi pošalješ još desetak tih nalepnica, tako da mogu da im ih podelim?
Kada Ptice dolaze?
Pozdrav...

Dragi Ivene,
u skladu sa našim uobičajenim brzim i efikasnim načinom rada, šaljemo ti avionskom poštom - upravo ovog časa - desetak nalepnica "ptice dolaze" da ih zalepiš na svoju Njujoršku flotu automobila.
Osim toga, Hič ti upravo telefonira da te obavesti o tome kada ptice dolaze.
Prilažem i jedan primerak pisma koje smo dobili iz fabrike stakla "Stejben" (za tvoju ličnu informaciju), kao i jedan primerak pisma, iz drugog izvora, u kojem se govori o tome kakve su dužnosti blagajnikove pomoćnice prvog dana na poslu.
Veoma su me dirnuli tvoje divljenje i tvoja briga za g. Vinstona Grejama.
Pozdrav.
Pegi

Dragi Ivene,
samo nekoliko reči da potvrdim da ćete ti i Anita biti moji gosti na prvom specijalnom prikazivanju Ptica u Muzeju moderne umetnosti u sredu, 27. marta, u 8 i 30.
Almi bi bilo veoma drago kada biste nam se pre toga pridružili na zdravici i skromnoj zakusci u Biblioteci, u mezaninu hotela Sent Redžis, u 6 sati.
Voli te Hič.

Završio je pismo rečima "voli te" i svojeručno ga potpisao sa "Hič".

Dragi Ivene,
šaljem ti informacije o transferu akcija. Uzgred, na projekciji Ptica u Muzeju moderne umetnosti biće obavezno svečano odelo i kravata.
Pozdrav.
Pegi

Pegino pismo upućeno meni mimoišlo se s mojim pismom upućenim njoj tog istog dana:

Draga Pegi,
hvala ti za prepis razgovora između učenog upravnika bioskopa "La Reina" i njegovog brbljivog kino-operatera. Nosi li taj upravnik uvek sa sobom neki skriveni mikrofon, ili je za ovu priliku bio posebno opremljen? Samo hoću da kažem da mi je bilo užasno teško da skratim taj maratonski razgovor.
Hvala ti takođe i na obaveštenju o tome šta treba da radi blagajnikova pomoćnica. Ne pominješ kako bi ona trebalo da se ponaša prema vlasnicima kompanije i ja sam u totalnoj nedoumici kako da pomirim činjenice o kojima mi govoriš sa Marninim ponašanjem prema Teriju i Marku. Hoćeš li, molim te, pisati "Stejbenu" (čini se da su veoma kooperativni) i upitati ih šta pomoćnica blagajnika radi kad šef počne da je juri oko stola?
Dobio sam i nalepnice; jednu sam zalepio na svoj "kadilak" (vozi ga moj lični šofer), drugu na "alfa-romeo", treću na jahtu, a četvrtu i petu na skije. Pre neko veče, dok sam se tuširao, Anita je predložila da jednu zalepim na ... ali ja sam promenio temu razgovora.
Kao što možeš zaključiti po mom veselom raspoložennju, oduševljen sam kako mi scenario napreduje i jedva čekam svečanu premijeru Ptica. Moj đubretar mi je obećao da će mi pozajmiti svoj smoking, a specijalno za tu priliku kupiću nove kaubojske čizme.
Ako ti budem potreban, draga, samo reci, i ja ću smesta dotrčati.
Strasno te ljubim...

Dragi Ivene,
veoma mi je žao što nisi sasvim zadovoljan razgovorom između upravnika "La Reine" i njegovog kino-operatera. Zato ti obećavam da neću reći ni reč kada budem videla da je taj razgovor, u celini, ušao u scenario.
A sada, kad sam već kod toga, sa strahom i velikim oklevanjem moram da ti skrenem pažnju na još jednu od onih grešaka kojima me neprestano kinjiš. U prvoj rečenici svog pisma pominješ bioskop "La Reina". To u prevodu znači "kraljica". Ali da ti to kažem rečima koje ćeš razumeti.
Kada kažeš: "upravnik bioskopa 'La Reina'", ti u stvari kažeš "upravnik Kraljičinog bioskopa". Ne, molim te, nemoj da mi se zahvaljuješ na ovoj lekciji. Dovoljna mi je nagrada već i sama činjenica da sam bila u stanju da ispravim jedan gotovo neprimetan znak tvoje neobaveštenosti.
Što se tiče onoga da treba da se raspitam šta rade sekretarice kad šefovi počnu da ih jure oko stola - smem li da predložim da se o tome obavestiš kod svoje sekretarice. Pitala sam Sju i Džoan, ali su one isuviše stidljive da bi pričale kako si ih proganjao.
Pojedi nešto pre nego što pođeš (na premijeru Ptica). Manje ću brinuti.
Uz pozdrav od predsednika "Le Kluba obožavalaca Ivena Hantera",
Iskreno tvoja...

Pegine reči o tome da treba nešto da pojedem pre nego što pođem na premijeru odnosile su se na jednu scenu iz Ptica - onu koja dolazi posle epizode u kojoj ptice, na rođendanskoj proslavi, napadaju decu.
Melani: Mič... šta se dešava?
Mič: (zabrinuto) Ne znam, Melani.
(pauza)
Slušaj, moraš li da se vraćaš Eninoj kući?
Melani: Ne moram, stvari su mi u kolima.
Mič:(nežno) Onda ostani i pojedi nešto pre nego što pođeš. Manje ću brinuti.

Ja sam lično napisao ove nezaboravne rečenice, a onaj nesrećni glumac je morao da ih izgovori, što je u tren oka glavnog junaka herojskih dimenzija pretvorilo u brižnu mamicu. Ne računajući onu scenu na brdu, koju je napisao Hič, ovo je najgori tekst u filmu. Hič nije mogao da ga izbaci, jer je bio izgovoren u krupnom planu, a on nije imao materijala kojim bi ga zamenio. Pegi i ja smo se stalno šalili na račun te scene. Ovakvog dobronamernog zadirkivanja bilo je u svim našim pismima pre nego što sam ja isporučio poslednju verziju scenarija za Marni. Tada je draga Pegi odabrana za ulogu Hičovog dželata.

Žurio sam kao lud da bih dan posle 1. aprila predao, kako sam tada verovao, konačnu verziju scenarija za Marni. Igrom slučaja, istog dana, ali godinu dana ranije, bio sam predao i konačnu verziju Ptica. Kako došlo tako prošlo. U pismu koje sam priložio uz svoj rukopis za Marni pisalo je:
Dragi Hič,
šaljem ti Marni - mislim da sam je dobro sredio. Ali, ipak želim da ti skrenem pažnju na nekoliko stvari, jer odstupaju od verzije koju smo utvrdili u našim razgovorima. Došao sam do zaključka da neki delovi te priče u scenariju jednostavno ne funkcionišu, pa sam ih zato donekle izmenio.
Najvažnija izmena tiče se prve bračne noći. Primetićeš da sam napisao dve verzije te scene - jednu na belom, drugu na žutom papiru. U "žutu verziju" ušli su svi događaji o kojima smo razgovarali - uključujući i scenu kraj jezerceta i silovanje. Pisao sam je i prepisivao, doterivao i ponovo doterivao, ali mi je tu nešto stalno smetalo. Na kraju sam napisao "belu verziju" - nju bih voleo da vidim u filmu.
Znam da se tebi više dopada ona verzija o kojoj smo ranije razgovarali, ali molim te da saslušaš šta je meni u toj priči smetalo i kako sam pokušao da je učinim uverljivijom.
Kao prvo, Marnino ponašanje može navesti gledaoce na pogrešan zaključak. Tražimo od njih da poveruju da je ona od samog početka te scene rešena da odbije Marka. Iz toga proizlazi da je ona frigidna s predumišljajem, a ne zato što je to jače od nje. Ona može da odgovori na nežnost i pažnju, ona može da uzvrati ljubav - sve dok stvari ne postanu suviše ozbiljne. Što nas dovodi do sledećeg pitanja: ZAŠTO SE MARNI UDAJE ZA NJEGA? Odgovor je jednostavan - zato što ga voli. Ona možda misli da se udaje da bi pobegla od policije, ali ona ga u stvari voli (što smo i pokazali na kraju filma). Ona ne može da prihvati njegovu ljubav samo zbog toga što je ozbiljno emocionalno frustrirana.
Zato sam napisao jednu pomalo šaljivu verziju te scene. Marni je vesela i dobro raspoložena, stalno se nešto kikoće (takvu je još nismo videli u filmu), a cela ova ekspozicija u prvu bračnu noć treba da bude odigrana kao nežna ljubavna scena. Mislim da to tako funkcioniše. Tek kada Mark pređe na stvar, tek kada je nešto u načinu na koji on počinje da je grli podseti na onu davno prošlu noć, tek tada se ona uspaniči i odgurne ga. To njeno povlačenje je čudno i publika - po prvi put - shvata da nešto s tom devojkom nije kako treba. Scena izaziva jezu i istovremeno služi kao šlagvort za kasniju scenu u kojoj joj Mark predlaže da ode kod psihijatra. Meni se čini da je ovako uverljivo i logično. Prethodna verzija te scene izgledala mi je neverovatno i na ivici burleske.
Što nas dovodi do druge važne izmene.
U "žutoj verziji" scenu silovanja sam uradio onako kako smo razgovarali. Iz "bele verzije" sam je potpuno izbacio. Čvrsto sam uveren da ona ne spada u ovu priču. Mark nije takva osoba; očigledno je da Marni ima problema i on to razume. Stenli Kovalski bi je možda silovao, ali Mark Rutland ne bi. Mark bi uradio ono što zaista i radi kasnije u filmu - potražio bi pomoć psihijatra. A bez tog silovanja koje uopšte ne liči na njega, više nema potrebe ni za scenom kraj jezerceta. Celu ovu epizodu sa bračnim putovanjem sada sam smestio u samo jednu noć. Odmah pošto se uspaničila i odbila Marka, Marni pokušava da se ubije. Nema odugovlačenja. Siguran sam da silovanju nema mesta u toj priči, Hič, i nadam se da ćeš se i ti s tim složiti i baciti "žutu verziju".
Jedva čekam da mi se javiš; spreman sam da dođem na Zapadnu obalu kad god ti to kažeš.

Zasmetala ti je upravo ona scena zbog koje je Hič i napravio ceo film. Time si sebi kupio povratnu kartu za Njujork.

U ono vreme nije bilo faksova ni sistema ekspresne pošte. Scenario sam poslao avionskom poštom, preporučeno. Čak i pod pretpostavkom da je on Hiču u Los Anđelos stigao samo dva dana kasnije - što je 1963. godine bila vrlo optimistična pretpostavka - njegov odgovor je stigao veoma brzo. Pismo kojim mi je Hič odgovorio bilo je datirano na 10. april 1963, a u njemu je pisalo:

Dragi Ivene,
pročitao sam scenario i čini mi se da će tu biti još dosta posla.
Na žalost, čini mi se da sam se malo istrošio i da ću morati ga stavim na stranu za izvesno vreme dok ne budem mogao da odlučim šta da radim s njim. Možda će tu biti potrebna sasvim sveža pamet, a to je verovatno ono što će morati da dođe na red.
Žao mi je što nemam boljih vesti za tebe, ali to je to. Kao što sam već rekao, biće tu još dosta posla da se od ovog napravi nešto čime ću biti zadovoljan.
Srdačno te pozdravlja
Alfred Dž. Hičkok

Potpis je bio udaren pečatom.

Vrlo sam dobro znao šta mu znači "sasvim sveža pamet", ali sam rešio da se namerno pravim lud. Odgovorio sam mu 15. aprila:
Pošto je Marni još od februara prošle godine praktično jedina preokupacija mog kreativnog života, razumljivo je što sam iznenađen i razočaran tvojom reakcijom na scenario. Utoliko pre što mi se čini da sam uspeo da u njega verno i dosledno prenesem sve ono o čemu smo razgovarali u Los Anđelesu.
Razume se da u kasnijim razgovorima možemo rešiti sve probleme koji možda postoje u scenariju. A kada budeš prevazišao stanje u kojem kažeš da se nalaziš - da se trenutno osećaš istrošenim u vezi sa ovim projektom - možda će se ispostaviti da neki od tih problema i nisu toliko ozbiljni koliko se to sada čini.
Potpuno se slažem s tobom da je dobra ideja da stvar odložimo do trenutka kada ćemo moći da joj se vratimo osvežene pameti. Pretpostavljam da će to biti kada budeš završio posao oko promocije Ptica. Ali kad god ti budeš bio spreman, ja ću, kao i uvek, učiniti sve što je u mojoj moći da odmah prekinem sve druge projekte kako bismo, na obostrano zadovoljstvo, mogli da završimo Marni. Podrazumeva se da mi ovaj projekat, osim u čisto poslovnom smislu, i privatno veoma mnogo znači.
Želim ti sve najbolje...

Ivene, kad joj ga nabije, hoću da joj kamera gleda direktno u lice!

Prvog dana maja Pegi Robertson je nazvala mog agenta i rekla mu da su umesto mene uzeli drugog pisca da napiše scenario za Marni.

Nisam se radovao kad je Marni počela da dobija užasne kritike.
Nešto kasnije, kad smo se Anita i ja ponovo zatekli u Los Anđelesu, nazvao sam Hičovu kancelariju da ga upitam da li bi on i Alma izašli s nama na večeru. Posle jednog sata, javila mi se Pegi i rekla da se Hič i Alma veoma raduju našem pozivu.
Bili smo odseli u hotelu "Beverli Vilšajer"; zakazali smo im sastanak u restoranu tog hotela.
Ponašali smo se kao da se među nama nikad ništa neprijatno nije dogodilo.
Hič je kao i obično bio zabavan, pun priča, srdačan, vickast, nestašan, duhovit. U jednom trenutku mi je rekao da bi jednog dana hteo da snimi film čija bi se cela radnja zbivala u Njujorku, ali iza kulisa. Ako bismo snimali scenu u restoranu "Kirka", ne bismo je snimali u trpezariji, već u kuhinji. Ako bismo snimali scenu u pozorištu "Judžin O'Nil", ne bismo je snimali u gledalištu ili na pozornici, već iza kulisa. Ako bismo snimali scenu na Empajer Stejt Bildingu, ne bismo je snimali na vidikovcu, već u podrumu.
"Možda ćeš mi to napisati?", rekao je.
Anita je rekla Almi da nam je soba nekako sumorna i da razmišlja na naruči malo cveća da je razveseli.
Hič je mahnuvši rukom pozvao Hernanda Kortrajta, ondašnjeg vlasnika hotela. Uhvativši Anitu za ruku, Hič ga je upitao: "Zar ne mislite da bi bilo lepo da u sobu gđe Hanter odnesete malo cveća?"
Kada smo se Anita i ja kasnije te večeri vratili u sobu, soba je bila sva procvetala.
Mnogo je vremena od tada prošlo.

K R A J