Traženje rupa

Melani: (ljubazno) Izvolite, šta ste želeli, gospodine?

Mič: (ravnodušno) Zaljubljene papagaje.

Melani: Zaljubljene papagaje?

Mič: Da, čuo sam da postoje različite vrste. Je li to tačno?

Melani: Pa... da, postoje, gospodine.

Mič: Kupujem ih sestri za rođendan. Puni jedanaest godina.

(Nešto tišim glasom) U stvari, ne bi trebalo da budu isuviše očigledno zaljubljeni.

Melani: Savršeno vas razumem, gospodine.

Mič: S druge strane, ne bi trebalo da budu ni suviše distancirani.

Melani: Naravno.

Mič: Imate li par zaljubljenih papagaja koji su samo prijatelji?

"Kada on shvata da ona nije prodavačica?"

To pita Hič. Sedi u svojoj velikoj kožnoj fotelji i posmatra me kao mudra stara sova. Još nisam napisao nijedan red dijaloga, samo mu prepričavam priču, a on je već našao rupu u njoj. To će postati naš rutinski način rada. Ja bih mu ispričao priču, on bi postavljao pitanja, a ja bih pokušavao da nađem odgovore i uklopim ih u priču.

Tako je on redigovao scenario pre nego što je ovaj u stvari i bio napisan, komentarišući razvoj karaktera i komične efekte u prvim scenama filma. Znali smo da će, kad napadi ptica budu otpočeli, publika biti naša. Ali hoćemo li biti kadri da njenu pažnju privučemo  romansom koja se rađa između nepromišljene mlade žene i trezvenog advokata iz San Franciska u ovom simpatičnom prvom susretu?

Hič je već na početku odlučio da će se film snimati u severnoj Kaliforniji. Snimao je Senku sumnje u Sanata Rozi, i dobro je poznavao i okolinu Petalume, u kojoj su se uzgajali pilići, i mali priobalni gradić - Bodega Bej. Osim toga, mislio je da je San Francisko dovoljno otmeno mesto da bi bio Devojčin rodni grad. Stalno je o junakinji koju je trebalo da tumači Grejs Keli (a koju sam ja privremeno bio nazvao Melani) govorio kao o "Devojci". Kasnije, kad je Tipi Hedren dobila ulogu, on je i o samoj Tipi govorio kao o "Devojci".

Neobična je slučajnost da se Tipina tada mala ćerka zvala Melani. Maglovito se sećam kako sam je video na jednom koktelu koji je Tipi priredila za Hičkokove. Nisam imao pojma da će kad poraste postati Melani Grifit. A nije ni Tipi.

"Da li se Devojka javila svom ocu?"

"Pa, nije."

"Da li on zna da je otišla u Bodega Bej da odnese zaljubljene papagaje?"

"Ne zna."

"Zar ne bi trebalo da mu se javi? Da se ne bi brinuo?"

"Trebalo bi."

"Dobro. Ivene, moraš da zapamtiš da čak i ako se događaji odvijaju isuviše brzo, oni primećuju takve sitnice i onda počinju da se pitaju šta tu nije u redu zaboravljajući da se usredsrede na priču."

Hič je na isti način preispitivao svaki Devojčin postupak. Kasnije (kad je nastojao da ovaj film predstavi kao veliko umetničko delo), Hič je u intervjuima govorio da Devojka predstavlja osobu koja je zaljubljena u samu sebe. "Uopšteno govoreći, mislim da su ljudi preterano zadovoljni sobom. LJudi kao što je Melani Danijels često se neodgovorno ponašaju ne uzimajući u obzir neke ozbiljne strane života. Takvi ljudi nisu svesni da nam svima preti katastrofa. U suštini, ptice simbolizuju tu ozbiljnu stranu života", rekao je Hič.

To je bilo skroz pokvareno; trik vrhunskog šoumena.

Dok smo radili na scenariju, nije bilo nikakve priče o simbolizmu. Razgovarali smo o složenosti likova, ali Hič nije pokazivao da je zabrinut zbog njihove praznjikavosti sve dok mu nisam predao prvu verziju scenarija, a on je dao na čitanje svima osim svom berberinu. Naravno, problem je bio u tome što likovi u lakrdiji, po prirodi stvari, nemaju dubine. Oni jednostavno predstavljaju suprotstavljene stavove.

Pokušavali smo da ispričamo priču koja neće imati nikakvu težinu, koja će biti lagana poput vazduha. Ironija se sastojala u tome što je u nastavku te priče užas doleteo upravo iz vazduha. Što se mene tiče, sve što je prethodilo epizodi u kojoj se galeb obrušava na Melaninu glavu bilo je bez ikakve dublje simbolike.

Hič je imao druge planove. Hič je hteo da ga uvažavaju.

Robert E. Kapsis u knjizi Hičkok: Stvaranje slave - objavljenoj 30 godina posle prve novinarske premijere filma u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku -  piše: "Ptice predstavljaju prvi, najambiciozniji i svakako najskuplji poduhvat u koji se jedan režiser ikad upustio da bi izmenio svoju reputaciju u očima ozbiljnih kritičara."

Da sam samo to znao.

Jednom sam ga pitao zašto je uzeo mene da mu napišem scenario.

Odgovorio je: "Moja je stvar da znam šta se dešava, Ivene."

Nisam imao pojma šta to znači.

Kasnije je rekao jednom novinaru: "Hanter nije bio idealan scenarista. Osvrnete se oko sebe, odaberete pisca i nadate se najboljem."

U ono vreme sam mislio da me je uzeo da bih mu "otvorio" u osnovi hermetičnu priču Dafne de Morije, baš kao što sam to uradio sa Sastankom u jedanaest. Mislio sam da me je unajmio jer je u mojim prethodnim romanima prepoznao pisca koji zna da piše trilere. Nikad mi nije palo na pamet da me je unajmio zato što sam ja bio čovek koji je napisao Džunglu na školskoj tabli.

Zanemarite sad film koji je po tom romanu snimljen kasnije i koji je preterano insistirao na mladalačkoj delinkvenciji. Samu knjigu kritika je ozbiljno pohvalila. Po Hičovom mišljenju, ja sam bio ugledan pisac.

Recite to mojoj deci.

U avgustu 1961, mesec dana pre nego što sam počeo da radim na Pticama, moj najstariji sin Ted napunio je 11 godina. NJegova braća blizanci, Mark i Ričard, imali su devet godina. Brentvud, kraj u kojem sam iznajmio kuću, bio je za njih pravi velegrad.

Rođen sam i odrastao u Njujorku, upoznao sam njegove siromašne kvartove, gde sam, između ostalog, naučio kako se pravi prsten od koštice breskve. Stružete košticu po trotoaru dok je ne istružete sa obe strane. Na isti način zaoblite oštre ivice. Zatim oštrim nožem izdubite sredinu. I eto prstena. Takve se stvari nauče kad ste na društvenoj margini.

U našoj ulici u Brentvudu nije bilo trotoara. Učio sam klince kako da prave prstenje od koštica stružući ih o grubu betonsku površinu puta koji se pod nagibom penjao u našu garažu, gde je Anitin iznajmljen karavan bio parkiran kraj mog crvenog kabrioleta. U susednoj kući živeo je Harold Berkovic, jedan od najskupljih holivudskih advokata.

U kući preko puta stanovao je Norman Katkov, autor sjajnog romana, Orao u mom oku. Sticajem okolnosti, on je, pre nego što sam ga ja zamenio, napisao prvu verziju scenarija za Strance. Upisao sam decu u osnovnu školu "Belađo roud". Kad su rekli svojim drugovima da im tata piše scenario za Alfreda Hičkoka, ovi nisu ni trepnuli. Čudna mi čuda u školi u kojoj je žena Berta Lankestera bila predsednik Udruženja roditelja i učitelja.

Posao je napredovao.

Svakog dana pričao sam Hiču dokle sam stigao sa pričom.

Sada shvatam da od samog početka nisam bio zadovoljan likom Melani Danijels. Mnogo bih više voleo da je naša junakinja bila neka uplašena učiteljica. Nije mi se preterano dopadao čak ni lik učiteljice Eni Hejvort, jer je ona preživela napad ptica. Suzana Plešet, koja je tumačila taj lik, pokušala je da je spasi izbegavši da je predstavi kao kokektnu usedelicu, ali lik ipak nije oživeo - ni u našim razgovorima, ni na papiru, ni na platnu.

Nije pomoglo ni to što je Hič ovu prelepu glumicu obukao kao bakalinovu ženu, što ju je loše osvetlio i snimao je iz najmanje laskavih uglova. Na snimanju, tri minuta pošto smo se upoznali, Suzana mi se obratila ovim rečima: "Plavuši je dao bundu od nerca, a meni nanule i domaću haljinu." Smesta sam se zaljubio u nju.

U početku naših razgovora Hič i ja smo pokušali da pronađemo objašnjenje za to što čovek Mičovih godina još uvek živi sa majkom i mlađom sestrom. Mič Brener je bio advokat u San Francisku, ali je svakog vikenda odlazio u Bodega Bej, što je neobično ponašanje za jednog mladog i privlačnog neženju. Eni je dopao težak zadatak da u jednom iskrenom razgovoru objasni Melani koliko je Mičova majka posesivna. U ovoj fazi rada na scenariju izgledalo je da Melani preti veća opasnost od Lidije Brener nego od još uvek pitomih ptica.

U kasnijim verzijama scenarija na "dubini" glavnih junaka počeli smo da insistiramo tek posle prvog napada ptica, što je trebalo da objavi da je igra završena; deco, prava predstava samo što nije počela. Štaviše, ne samo što ćemo vam pokazati pobesnele ptice, već ćemo se pozabaviti i ljubomornom majkom, udovicom, koja je čvrsto ščepala svog sina jedinca.

Džesika Tendi je nespretno odigrala ulogu majke; to je bila jedna od njenih retkih loših uloga. Jedna Enina replika glasila je: "Vidiš, Lidija se ne boji da će izgubiti sina. Ona se samo boji da će je on napustiti." Gledajući g-đu Tendi kako se bori sa ulogom, imao sam osećaj da su nju zaista napustili: i scenario i režiser. Ali Hiču se dopala ta replika. Kasnije smo je razradili i proširili u jednu užasnu scenu u kojoj je Lidijinu temu "napuštene žene" preuzela naša uobražena gospođica, junakinja lake komedije.

Kada sam prvi put predložio da komediju postepeno pretvorimo u horor, Hič je trebalo da kaže: "To je najgora ideja koju sam ikad čuo. Daj nešto drugo." Umesto toga, mi smo sa puno samopouzdanja uleteli u to, oduševljeno pokušavajući da na jednostavnu priču Dafne de Morije o apokaliptičnom užasu nakalemimo priču o jednom malo verovatnom ljubavnom susretu i o ljubavnicima koji su se našli u još neverovatnijoj situaciji - u invaziji pobesnelih ptica.

Problem je bio u tome što ništa u našoj priči nije bilo stvarno. U stvarnom životu ptice ne napadaju ljude, a devojke ne kupuju zaljubljene papagaje da bi ih, vica radi, vozale 60 milja po unutrašnjosti. Hič je kupio bizarnu novelu o običnim ljudima koje napadaju ptice - najbezopasnija stvorenja.

Onda je unajmio pisca iz Njujorka, autora realističkih romana, da bi ovaj te ljude preobrazio u lepe, uglađene, otmene likove kakve je Hič voleo da gleda na platnu: sve sami Keri Grantovi i Grejs Kelijeve. Čak i da je scenario uspeo - što nije - Tipi Hedren i Rod Tejlor nisu bili Grejs Keli i Keri Grant.

Ali Hič to nikad nije hteo da prizna.

Sećam se jutra kad sam Hiču prepričavao scenu s kraja filma u kojoj  se Melani, čuvši neke čudne zvuke s mansarde, penje na sprat da vidi o čemu se radi. Tada je napada čitavo jato ptica. Jednom ranije pitao sam Hiča koliko mi slobode daje u ovakvim scenama. Rekao mi je da napišem sve što poželim, a da će se on brinuti o tome kako da se to prenese na platno.

U ovoj sceni, koja je trebalo da predstavi pretposlednji napad ptica u filmu, na mansardu sam smestio izmešani asortiman ptica. Scena počinje tako što jedna sova iz mraka prvo pilji u Melani, a zatim, raširivši ogromna krila, poleće i obrušava joj se pravo u lice.

"Ovde vidimo različite vrste ptica", rekao sam mu. "Orlove, jastrebove, sove, galebove, male ptice, velike ptice, sve! Ovde shvatamo da se tu ne radi samo o nekoliko zeba koje uleću kroz dimnjak, ili o nekoliko galebova koji se obrušavaju na benzinsku pumpu; ovde se radi o čitavoj ptičjoj populaciji; ptice su udružile snage da bi uništile ljudsku rasu!"

Hič me je zapanjeno pogledao, što je, kako sam kasnije shvatio, bio njegov karakterističan pogled.

"Zašto Melani ide na tavan?", upitao je.

"Jer je čula neke zvuke."

"Čula je ptice?"

"Ne. Čula je da je nešto pada, ili kaplje, osipa se. U stvari, to pada malter. Ona čuje kako pada malter, ali ne zna o čemu se radi. I zato ide da vidi."

"Zašto ne probudi Miča?"

"Pokušala je. Ne može da ga probudi. Spava k'o mrtav."

"Dakle, evo kako sam ja to razumeo", kaže Hič. "Upravo smo se vratili iz restorana koji su galebovi opustošili, i upravo smo preživeli jedan strašan napad na kuću. Mič se borio s pticama koje su pokušavale da uđu kroz vrata i prozore, a sada Melani čuje neke čudne zvuke i odlazi da vidi o čemu se radi? Je li ona luda?"

"Pa..."

"Ne brini. Rizikovaćemo. Samo neka dobro proveri sve u kući dok ne bude sasvim sigurna da je sve u redu. Tek tada, neka je napadnu."

OPŠTI PLAN – MELANI
Obilazi kuću, proverava. Staje u predsoblju, uperi svetlost baterijske lampe prema nameštaju naslaganom na gomilu ispred ulaznih vrata. Izgleda da je sve u redu. Odlazi u kuhinju, ponovo proverava vrata, a zatim osvetljava prozore preko kojih su zakovane daske. Zadovoljna je, ulazi u hodnik ispred spavaćih soba. Otvara vrata prve sobe, ulazi, prilazi prozorima, osvetljava ih. Sve je u redu. Ponovo izlazi u hodnik, otvara vrata druge spavaće sobe, ponovo proverava prozore, izlazi.

OPŠTI PLAN – MELANI
Penje se stepenicama koje vode na mansardu. Staje ispred prvih vrata, otvara ih, ulazi u sobu, osvetljava prozore. Ništa. Izlazi u hodnik, ide ka drugoj spavaćoj sobi, otvara vrata, ulazi, prilazi prozorima. Čvrsto su zakovani. Kreće nazad prema vratima i staje.

KRUPNI PLAN – MELANI
Gleda.

KRUPNI PLAN – POD
Gomilica izdrobljenog maltera.

SREDNJI PLAN – MELANI
Okreće baterijsku lampu prema plafonu.

KRUPNI PLAN – PLAFON
Ogromna rupa u plafonu, kroz nju se vidi nebo obasjano mesečinom.

KRUPNI PLAN – MELANI
Spušta pogled, na licu joj je odlučan izraz. Odjednom, širom otvara oči.

KRUPNI PLAN – SOVA
Sedi u mraku, pilji u Melani.

Tako izgleda ova scena u konačnoj verziji scenarija. Sada sam bio skoro spreman da je napišem.

Večerati sa Almom i Hičom u njihovoj kuhinji - to je nešto što se smatra izuzetnom čašću. To mi je rekao Ernest Lehman, pisac originalnog scenarija za Sever - severozapad i čovek koji je ljubazno i velikodušno dočekao Anitu i mene kad smo došli u Los Anđeles. Ubrzo pošto je Anita stigla s decom, on nam je priredio koktel. Kad su naši razgovori o scenariju bili skoro pri kraju, Hič me je onako uzgred upitao da li bismo Anita i ja želeli da te subote dođemo kod njega i Alme na večeru. "Bićemo samo nas četvoro", rekao je. "Ješćemo za kuhinjskim stolom."

Stigli smo u pola osam, Hič nas je upoznao sa Almom. Ona mu je bila žena od decembra 1926. Početkom oktobra 1961. njihov brak je trajao skoro onoliko koliko i ja sam. Kad ju je upoznao, Alma se uspešno bavila filmskom montažom, a kasnije je radila mnoge njegove filmove i dobijala priznanja za scenarija i adaptacije. Bila je sitna, živahna žena, lepršava - i sama nalik na pticu, ljubazna i topla, srdačna i prijatna. Hič nas je pitao šta bismo popili. Anita nije mnogo marila za piće; rekla je da će popiti špricer. Ja sam rekao: "Kanadijan klab" sa sodom.

Hič je iskolačio oči na mene. Njegova klasična poza.

Onda je rekao: "E pa, Ivene, bojim se da nemamo 'Kanadijan klab'." Udarac. "Ali smo inače odlično snabdeveni."

Pre večere, s ponosom nam je pokazao svoj vinski podrum. Anita je, ništa ne sluteći, malo izvukla jednu bocu iz police i okrenula je da bi pročitala šta piše na etiketi. Hič se užasnuo.

"Anita, znaš li šta si upravo uradila?", rekao je.

A zatim joj je strpljivo objašnjavao da talog, kad se boca okrene, nešto uradi - ponovo se obraćao samo Aniti, pa nisam uspeo sve da uhvatim.

Koreći je, dok su mu se oči blistale, Hič je rekao: "Ne smeš to nikad više da uradiš."

Nikad nas više nije odveo u vinski podrum. Ali kad smo sledeći put otišli kod njega, na šanku je stajala boca "Kanadijan klaba".

Robert E. Kapsis u knjizi Hičkok: Stvaranje slave - objavljenoj 30 godina posle prve novinarske premijere filma u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku -  piše: "Ptice predstavljaju prvi, najambiciozniji i svakako najskuplji poduhvat u koji se jedan režiser ikad upustio da bi popravio svoj ugled u očima ozbiljnih kritičara."

Da sam samo to znao.

Ušao sam za Hičom u kancelariju Pegi Robertson.

"Pegi", rekao je Hič uzbuđenim glasom, "samo čekaj da čuješ kako ćemo završiti film. Sedi, sedi. Ivene, ispričaj joj kraj. Slušaj ovo, Pegi."

Svakodnevno podnošenje izveštaja Hičkokovoj asistentkinji takođe je bilo deo rituala. Ti izveštaji nisu bili onoliko iscrpni koliko raporti koje sam svakog jutra podnosio Hiču, jer njima nisu bile obuhvaćene sedmice rada na scenariju, već samo onaj deo priče koji smo uobličili u toku poslepodneva. Tog dana rešili smo kako će izgledati poslednji napad ptica u filmu. Tek je bilo prošlo pet popodne; Pegi je sela i spremila se da sluša.

Počeo sam objašnjavajući da će, posle scene na mansardi, i jedne kratke scene u kojoj Lidija otkriva svoje strahove i slabe tačke, svi izaći iz kuće; napolju se još nije sasvim razdanilo, atmosfera je jeziva. Nema nijedne ptice. Ulaze u Melanin kabriolet i polako se udaljavaju od kuće.

"Sada vidimo da je grad opustošen. Ovde shvatamo da napad na Lidijinu kuću nije bio izolovani incident. Svuda okolo je ratna zona...", pričao sam.

Ptice su svuda, na drveću, na telefonskim žicama, načičkane su na prevrnutom školskom autobusu i na olupini teretnog čamca. Žrtve leže na putu i pred otvorenim vratima prodavnica. Svuda su razbacani različiti predmeti i trgovačka roba. Iza razbijenih prozora vire prestravljena lica. Kola se polako probijaju kroz gomile ptica koje sede na putu i čekaju. Vidi se da je malo dalje put prazan. "Idemo", kaže Mič i nagazi na gas. U tom istom trenutku, uzleće hiljade ptica. Put je vijugav, pun krivina; to je onaj isti put kojim je Melani na početku filma došla u grad. Ali ptice lete u pravoj liniji, neprestano se obrušavajući na kola, udarajući u...

"Automobil je kabriolet, sećaš se? Krov mu je platneni. Iz unutrašnjosti kola vidimo kako jedan kljun probija krov, svetlost ulazi kroz rupu, zatim još jedan udarac, pa još jedan, rupa je sve više, dok na kraju.."

KRUPNI PLAN - LIDIJA
Lidija: (kao da se moli) Bože... bože... molim te, molim te. Šta smo učinili? Molim te.
(Zatim besnim glasom i gledajući u krov i ptice)

Zašto nas ne ostave na miru?
(Vrišti)
Ostavite nas na miru!

SREDNJI PLAN - UNUTRAŠNJOST KOLA
Svi punici; krov se odjednom otrgne i otvori.

OPŠTI PLAN – PTICE
Kamera snima iz unutrašnjosti automobila, krov je otvoren, ptice se ustremljuju na kola.

"To je previše za Melani. Ona vrišti i sakriva glavu u Lidijino naručje. Automobil brzo savlađuje krivine."

Sad me je Pegi pažljivo slušala, a ja sam uživao.

"Iscepani platneni krov leprša na zadnjem delu automobila. Ali ne mogu da se otresu ptica. Najzad, put se ispravlja i mala kola polako počinju da ostavljaju ptice iza sebe. Sa strane puta još jedno jato kreće u napad, ali kola ubrzavaju, idu pravo na njega i prolaze..."

KRUPNI PLAN - LIDIJA
Lidija: Pobegli smo im.

KRUPNI PLAN - MIČ
Samo klimne klavom; lice mu je obliveno suzama.

DVOPLAN - KETI I MIČ
Sede jedan pored drugog na prednjem sedištu.

Keti: Mič, hoće li ih biti u San Francisku kad stignemo tamo?

Mič: (zabrinuto) Ne znam, dušo. Ne znam.

"Automobil se kreće prema suncu koje izlazi iznad planinskog venca, juri sve dalje i dalje, u neizvesnost."

Pegi je ćutala jedan trenutak. A onda je rekla: "Bravo."

Osmehnuvši se, Hič je klimnuo glavom i rekao: "Da."

Kasnije se setio svog plana.

Scenario sam kucao na svojoj ličnoj "Smit-Koroni", portabl pisaćoj mašini, u maloj spavaćoj sobi na drugom spratu naše kuće. Dok sam kucao, ptice su cvrkutale u granama velikog hrasta koji je rastao ispred prozora. Otkako su se naše diskusije završile, retko sam razgovarao sa Hičom. Zato je on svakog jutra zvao Anitu, da proćaskaju, da je upita kako deca napreduju u školi, da li je našla partnera za tenis ili nekog dobrog frizera; raspitivao se ljubazno i iskreno, jer ju je zaista voleo. Nijednom je nije upitao kako napreduje scenario. Niti je mene, kad bismo se sreli na nekoj zabavi, što je često bivalo, upitao kako mi ide pisanje. Poštovao je moj rad kao pravi profesionalac. Znao je da radim. Znao je da ću zvati u pomoć ako naletim na neki problem.

Nisam imao nikakvih problema.

A nisam ni mislio da ću ih imati.

Jedne subote poveo nas je u Santa Anitu. Kad smo ušli na hipodrom, izvadio je novčanik i pružio Aniti novčanicu od 100 dolara.

"Anita, ovo je za tebe."

Onda je i meni pružio 100 dolara.

"A ovo je za tebe, Ivene."

"Šta će mi to?", upitao sam.

"Pa, da se kladiš."

Ako uzmemo taj novac, objasnio sam mu, neće nam biti žao ako izgubimo; ali ako bismo dobili, osećali bismo se obaveznim da dobitak damo njemu. Hič je napravio onaj zbunjeni izraz lica.

"U tom slučaju, vratite mi pare", rekao je i istrgao nam novčanice iz ruku.

Rekao mi je da oseća da je ušao u zlatno doba svoje kreativnosti. Rekao mi je da će Ptice krunisati njegovo stvaralaštvo.

Ali kad bi popio previše vina, uzeo bi Anitinu ruku među svoje ruke, tapšao je i govorio da je jedan običan, debeli slinavko.

Jednog jutra nazvao je Anitu i upitao u koliko sati ćemo se te večeri sastati.  Anita je zbunjeno odgovorila: "Nisam znala da smo se nešto dogovorili. Izvini, Hič, ali mi smo večeras zauzeti."

Zabezeknuto ćutanje.

A onda je Hič, sav besan, povikao: "A šta ćemo da radimo Alma i ja?"
Otkazali smo naše planove za to veče.

(nastaviće se)