Srećan praznik

Veče uoči Noći veštica došli su po nas limuzinom. Hič je izašao, došao do vrata i zazvonio. Vrata mu je otvorio moj sin Ted.

"Koji si ti?", upitao je Hič.

"Ja sam Ted."

"Srećna Noć veštica, Tede", rekao je Hič i pružio mu potpisani primerak svoje nove knjige priča, Ukleta kuća Alfreda Hičkoka. "Gde su ti braća?"

Ted je otišao da ih pozove, a Hič je ostao da stoji pred vratima. Kad su blizanci - Mark i Ričard - došli, i njima je dao po jedan primerak iste knjige sa sličnim posvetama.

"Srećna Noć veštica", rekao je. "A sad, hoćete li, molim vas, reći roditeljima da smo stigli." I vratio se u kola.

6. novembra, u utorak ujutru, u dvorištu iza kuće, praveći veliku buku, okupilo se jato ptica.Sedeći za stolom za kojim sam pisao poslednju scenu filma, posmatrao sam ih kroz prozor i mislio da su nekako saznale šta Hič i ja smeramo, pa da su došle da nas srede.

Pet minuta kasnije zazvonio je telefon.

Hič je zvao Anitu da joj kaže da gore brda iza njegove kuće na Belađo roudu.

"Ne brini", rekla je Anita. "Pozovi vatrogasce."

"Anita", rekao je Hič - beskrajno strpljivo s obzirom da je to bio, kako će se kasnije ispostaviti, ogroman požar u kojem je izgorelo na stotine kuća na Bel Eru, požar koji je zamalo preskočio Sanset bulevar i izazvao pravi pomor - "Anita, ne razumeš. Sve gori. Alma i ja nosimo stvari u podrum. A možda bi bilo bolje da ih bacimo u bazen, šta misliš?"

"Koje stvari?", pitala je Anita.

"Naše srebro, Almine bunde..."

"Ja ne bih bacala bunde u bazen", rekla je Anita.

"Anita, molim te uozbilji se. Razmišljamo da se preselimo u hotel."

"Možda bi trebalo da i mi odemo odavde?"

"Idi i pogledaj kroz prozor."

Pogledali smo kroz prozor. Svi su bili napolju, stajali su i gledali prema kraju ulice gde se već videlo kako plamen napreduje preko padine brežuljka.

Stojeći s rukama na bokovima, Norman Katkov je rekao: "Možda mi ovde i nismo sasvim u toku s pričom, ali zato bar znamo da napravimo spektakl."

Svi su izvozili automobile iz garaža. Nebo je bilo puno ptica. LJudi su bežali, noseći svoje dragocenosti. U iznajmljenoj kući nismo imali nikakvih ličnih dragocenosti. Spakovali smo nešto odeće, moju pisaću mašinu i skoro završen scenario Ptica, zaključali vrata, strapali se u dvoja kola i odvezli Sanset bulevarom do gimanzije.

Te večeri, vratili smo se kući.

Požar nije zahvatio našu ulicu.

Te nedelje sam završio prvu verziju scenarija.

Dragi g. Hanter,

ovim potvrđujemo da ste danas, u petak, 10. novembra 1961, završili scenario Ptica. Ali g. Hičkoku će i u naredne dve nedelje - a verovatno sve do januara 1962 - biti potrebne vaše usluge u vezi sa Pticama.

Iskreno Vaša,

Pegi Robertson, asistent g. Hičkoka

Pošto je nekoliko puta pročitao prvu verziju scenarija i pošto ju je pokazao osmorici ili devetorici svojih tehničara i ljudima iz produkcije, Hič mi je u pismu (od 30. novembra 1961) na pet strana opširno i potanko ukazao na probleme koje su on i njegovi ljudi uočili.

Najčešće su mi zamerali da Melani i Mič nisu "dovoljno produbljeni karakteri". Sledeći problem je bio u tome što je u scenariju bilo isuviše "nesceničnih" scena - to je izgleda posebno brinulo Hiča. "Time hoću da kažem da pojedine epizode, iako možda imaju narativnu vrednost, nisu po sebi dramatične. Sasvim je očigledno da im nedostaje oblik, da nemaju klimaks kakav bi prava scena morala da ima." Dalje je nabrajao sve takve scene: Melani sa ocem u novinskoj redakciji; dve scene u Bodega Beju u kojima Melani odlazi u prodavnicu da kupi sebi spavaćicu, a zatim pokušava da iznajmi sobu u prebukiranom hotelu; i najzad, scena u crkvi gde Melani ponovo sreće Miča. Nijedna od tih scena nije ušla u konačnu verziju scenarija; nijedne nije bilo ni u filmu.

Zatim je, u jednom dugačkom paragrafu, autoritativno objašnjavao na koji način, od samog početka filma, možemo da nagoveštavamo da će ptice napasti. Na kraju pisma se pitao ne bi li trebalo razmišljati o tome da scenario uobličimo u jednu čvršću tematsku strukturu: "Siguran sam da će nas svi, a naročito moroni, stalno pitati 'Zašto one to rade?'".

14. decembra poslao sam mu 52 strane rukopisa sa prepravkama, između ostalog i scenu u kojoj Melani i Mič pokušavaju da dokuče šta se dešava. Ta scena dolazi posle one u kojoj Lidija odlazi na Fosetovu farmu. U početku, atmosfera je opuštena, podseća na onu vrstu bezazlenog humora kojim je naša priča i počela. Melani kaže da je sve to sigurno pokrenuo neki nezadovoljni vrabac - revolucionar, da je ubedio druge vrapce da mu se pridruže i da se ujedine u borbi za zajedničku stvar; da je broj njegovih sledbenika bivao sve veći, i da su na kraju stvorili vojsku vrednu poštovanja. Mič i Melani se prvo smeju toj apsurdnoj ideji, a zatim ućute. Ozbiljnim tonom Mič kaže da su ptice možda samo gladne: leto je bilo sušno, u sprženim šumama na okolnim brdima nema bobica i lešnika. Svuda okolo vlada grobna tišina. Shvataju da je isto takvo zatišje nastupilo juče, pre nego što su zebe napale. Pokušavaju da se našale u vezi s tim, ali im ne uspeva, a Melani uplašeno primećuje da su se zebe tako besno sjurile niz dimnjak da je izgledalo kao da žele da pobiju sve u kući.

Melani: Mič, bojim se.

Mič: Ne, nemoj...

Melani: Bojim se i ne znam šta da mislim... Mislim da želim da se vratim u San Francisko. Tamo ima velikih zgrada i... beton je.. i...

Mič: Melani...

Melani: ...tamo mi je sve poznato.

KRUPNI PLAN - MELANI

Melani: Dođavola, zašto si morao da uđeš u onu prodavnicu?

(Odjednom, strasno se poljube.)

Tako ih Lidija zatiče zagrljene kad se vrati sa Fosetove farme, gde je našla Dena Foseta kako, iskopanih očiju, leži u razrušenoj kuhinji.

Koliko znam, Hič je snimio ovu scenu, ali je nije stavio u film. Na žalost, oseća se da ona nedostaje.

Osim u toj sceni, niko od likova u filmu se stvarno ne pita zašto ptice to čine, a pošto sami glavni junaci čak i ne pokušavaju da nađu objašnjenje za takvo ponašanje ptica, onda je sigurno da će publika takvo objašnjenje zahtevati. Štaviše, bez te jedine scene u filmu u kojoj se vidi kako se naši komični junaci najzad ozbiljno i strasno ljube, onoliko koketiranje i - oprostite na izrazu - blesavo zezanje ostaje bez klimaksa. Kada se, u nastavku filma, Mič obraća Melani sa "draga", mi nemamo nikakvo objašnjenje zašto je on tako zove. Potpuno smo zbunjeni.

Ali u ovom slučaju ništa se nije odvijalo isuviše brzo. Scene jednostavno nije bilo.

Hičov odgovor na moje ispravke stigao je nedelju dana kasnije - 21. decembra dobio sam pismo od četiri strane. Pismo se završavalo ovim rečima: "Pa, Ivene, to je to - nadam se da te ovim sada, pred Božićne praznike, isuviše ne opterećujem. Možda bi bilo najbolje da ovo pismo staviš pod jelku, pa da ga na Badnje veče uzmeš i kažeš: 'Gle, poklon od Hiča.'

P.S. LJudi još uvek pitaju: 'Zašto ptice to rade?'"

Draga Pegi,

Drago mi je što smo se danas čuli i radujem se što ću 4. januara videti Hiča. Tada ćemo razgovarati o još nekim izmenama koje je tražio da unesem u scenario...

Dragi Hič,

uz ovo pismo prilažem konačnu verziju Ptica, u koju sam uneo sve izmene o kojima smo razgovarali kad smo se videli u Njujorku. Dve najveće izmene tiču se scene između Eni i Melani i, naravno, epizode u restoranu. Sada se u ovoj sceni nalaze i jedan paničar, jedan pacifista i još nekoliko različitih tipova. Sve u svemu, mislim da dobro funkcioniše i da odlično služi našoj svrsi.

Pažljivo sam proučio svaki napad ptica, kao i reakcije naših glavnih likova na te napade. Iskreno rečeno, ne mislim da se sve te reakcije jednostavno mogu svesti na strah. Čini mi se da se naši junaci sada menjaju tokom celog filma, i da je svaka promena logična posledica promene koja joj je prethodila. Drago mi je što smo odlučili da ubacimo nagoveštaj o postojanju romantične naklonosti između Miča i Eni. Čini mi se da to doprinosi dramskoj napetosti i istovremeno služi kao objašnjenje Lidijinog ponašanja. Primetićeš da sam pročešljao ceo scenario i da sam doterao dijaloge gde god mi se učinilo da su redundantni, nejasni ili izlišni. Prilično sam zadovoljan ovim što sada imamo i jedva čekam da čujem šta ti misliš.

Nadam se da ćemo se uskoro čuti. Molim te, pozdravi Almu."

Ali tada nisam znao da je Hič već bio zamolio Hjuma Kronina, glumca koji mu je radio "adaptaciju" dva ranija filma - Konopac (1948) i U znaku jarca (1949), da pročita moj scenario i kaže mu šta o njemu misli. Mišljenje g. Kronina stiglo je pre nego što sam ja napravio poslednje ispravke. U pismu od 13. januara 1962. g. Kronin kaže da se "glavni junaci i odnosi među njima još mogu doterivati. Osobine koje karakterišu Melani na početku filma - arogancija, glupost i sebičnost - a koje su tek nagoveštene, treba još više istaći, tako da njena kasnija transformacija u pažljivu, odgovornu i zrelu osobu bude još upadljivija i - značajnija."

Kronin nije bio jedini "čitalac" koji je - bez mog znanja i odobrenja - umešao prste u moj rad.

"Šta misliš, Ivene, kako iko može imati respekta prema čoveku koji šminkajući se zarađuje svoj hleb?"

29. januara 1962. Pegi Robertson me je pismeno obavestila da će šapirografisanje konačne verzije Ptica biti završeno te nedelje.

"Hoćeš li nam poslati povezani primerak koji ti je Hič dao da bismo knjigovescima dali da u konačnu verziju ubace i njega?"

Poslednjih sedam strana mog povezanog primerka zauzimao je detaljan opis scene u kojoj Melanin automobil prolazi kroz opustošeni grad, da bi se nešto kasnije ptice po poslednji put obrušile na platneni krov njenog malog kabrioleta.

Hič nije snimio tu scenu.

Te 1962. godine važilo je pravilo da je piscu, čim završi posao, najbolje da se izgubi. Danas se to donekle promenilo, ali sam nedavno čuo kako je jedan čuveni režiser rekao, obraćajući se grupi profesionalnih scenarista, da režiser, naravno, mora biti spreman da sa piscem prodiskutuje "značenje" scenarija, ali da od trenutka kad film počne da se snima, "na brodu može da ostane samo jedan kapetan", pa pisac treba da se kloni i glumaca i studija. Ja sam prisustvovao snimanju Ptica u Bodega Beju, a i, kasnije, snimanju nekih enterijera u Univerzalovom studiju u Los Anđelesu. Ali iako sam bio pozvan, ja sam se u izvesnom smislu tamo našao slučajno: Hič me je unajmio da po romanu Vinstona Grajama napišem scenario za njegov sledeći film, Marni, i mi smo razgovarali o tome.

Onog dana kad smo Anita i ja stigli u Bodega Bej, ekipa je uvežbavala scenu ispred restorana u kojoj se jedan galeb obrušava na radnika na benzinskoj pumpi, obara ga na zemlju, a ovaj ispušta crevo za sipanje benzina. U tom trenutku neki čovek pali cigaretu, baca upaljenu šibicu u potočić benzina koji teče ulicom, dolazi do eksplozije i čitava eskadrila galebova se obrušava na grad.

(Otkako sam video film, uvek me je čudilo da se niko nikad nije upitao kako je Hič naterao galebove da to urade. Da li je sedeo u avionu i vikao u megafon "Sad, momci!"? Nikom nije palo na pamet da su ptice tehnikom animacije montirane na snimak benzinske pumpe u plamenu; svi su jednostavno poverovali da su Hič i ptičji trener nekako uspeli da nateraju galebove da se na njihov mig prestroje za napad.)

Hič mi je pružio ruku i prijateljski zagrlio Anitu. Rod Tejlor je sedeo u režiserovoj stolici, na kojoj je bilo ispisano Hičovo ime, i gledao probu. Hič se okrenuo prema njemu i, poprimivši savršeno londonski, prezriv ton, rekao mu: "Gospodine Tejlor, zar ne vidite da dama stoji? Siguran sam da ćete joj ustupiti svoje mesto?"

Rod je smesta skočio na noge.

Šapatom, ali ipak dovoljno glasno da ga čuje i Rod i svaka ptica u severnoj Kaliforniji, Hič mi je rekao: "Stoka, Ivene. Sve je to stoka."

Preparirani galeb privezan za žicu ponovo se obrušio i još jednom udario pumpaoiju u glavu.

Osoba pati od neke traume.

U njenim snovima javlja se nešto što izgleda kao autentično sećanje na traumatični događaj koji se davno zbio.

Ali to sećanje je lažno.

Lažno sećanje je izmišljeno sećanje na traumu. Ono skriva pravo sećanje sa kojim žrtva traume nije u stanju da se suoči. Sve sam to, u nekoliko veoma napetih scena, objasnio publici, ali Hič te scene nije ubacio u film. U filmu, koji je na kraju snimljen po scenariju Džej Preson Alen, i za koji je samo ona dobila priznanje, Hič je potpuno odbacio ovaj komplikovani pojam lažnog sećanja, i umesto toga opredelio se za prizemnije objašnjenje Marnine kompulzivne kleptomanije i frigidnosti.

Frigidnost nam je kasnije i napravila probleme.

Svakog dana vozili smo se limuzinom od San Franciska do Bodega Beja. Iz hotela smo polazili veoma rano. Svuda uz put koji je vodio na sever stajali su đaci i držali table s natpisom GOSPODINE HIČKOK, MOLIMO VAS, STANITE.

Hič bi uvek rekao vozaču da stane.

Znao je da provede po 15 minuta, ponekad i čitavih pola sata, ljubazno deleći autograme.

Razgovarali smo o Marni.

Razgovarali smo o Marni na putu za Bodega Bej, i u povratku za San Francisko. Razgovarali smo o Marni u pauzama snimanja i za ručkom i za večerom svakog dana. Neprestano smo razgovarali o Marni.

Mučila me je jedna epizoda u romanu.

"Koja?", upitao je Hič. A znao je o kojoj epizodi je reč.

"Ona u kojoj je on siluje prve bračne noći."

"Oh, ta. Ništa ne brini. Sve će biti u redu", rekao je Hič.

Znao sam da neće.

Uopšte nisam sumnjao da je Hič odlučio da snimi film po romanu Vinstona Grejama samo zato što je u tome video mogućnost da pridobije Grejs Keli za glavnu ulogu. Ko bi bolje odglumio kleptomanku koja je istovremeno još i frigidna zbog traume iz detinjstva? Grejs Keli kao provalnik? Grejs Keli kao jahačica u pauzama između krađa? Grejs Keli kao elegantna, ledena, neuhvatljiva plavuša? Grejs Keli kao Grejs Keli? Savršeno.

U stvari, kad sam ga pitao ko će igrati naslovnu ulogu, on je zažmurio i izgovorio samo jednu reč: "Grejs."

Ali, izgleda preglasno.

Možda zbog toga što sam se, pišući Ptice u Brentvudu, ponašao vrlo odgovorno, a možda i zbog toga što je snimao, pa nije hteo da mu se vrzmam oko nogu, tek Hič nije imao ništa protiv da scenario za Marni pišem u Njujorku. Kad sam izašao iz aviona na aerodromu "Kenedi", horda novinara i fotoreportera je nagrnula prema izlaznim vratima. Pitao sam se koga to čekaju.

"Gospodine Hanter?", upitao je jedan.

"Da?"

Čekali su mene.

"Da li je tačno da će Grejs Keli igrati u sledećem Hičkokovom filmu?"

"Ne znam", rekao sam. "Moraćete da pitate njega."

"Da li vam je rekao da će ona igrati glavnu ulogu u Marni?"

"Moraćete da pitate njega."

"Da li to znači 'da'?"

"To znači da ćete morati da pitate njega."

Ne znam kome su još postavili to isto pitanje.

Ali 20. marta Njujork Tajms je objavio vest da će se princeza Grejs vratiti svojoj glumačkoj karijeri da bi odigrala glavnu ulogu u Marni, a sledećeg dana tu vest je prenela i britanska štampa. Očigledno je da se princ i njegovi odani podanici s tim nisu složili. Hičova omiljena glumica povukla se iz pregovora o filmu, i u nedostatku boljeg rešenja, Tipi Hedren je dobila ulogu.

Hič je bez mog znanja poslao scenario Ptica svom starom prijatelju, V.S. Pričetu, piscu kratkih priča koji je ranije bio urednik književne kritike u NJu Stejtsmenu.

16. marta, pre nego što je u Tajmsu objavljena priča o Grejs - a dok sam ja secirao Grejemov roman na scene i obaveštavao se o bankarstvu (Marni pljačka banke), funkcionisanju krupnog biznisa (ona pljačka i biznismene) i psihijatriji (ona je malo otkačena) - Pričet je odgovorio Hiču. Rekao je da će gledaoci Ptica "imati utisak da prate dve različite i nespojive priče - laganu komediju i priču strave i užasa".

Razmislivši o ovom zapanjujućem otkriću, koje je u stvari samo ukazalo na osnovnu ideju našeg pristupa filmu, Hič me je zamolio da još jednom pogledam poslednju scenu filma i da razmislim o tome kako bi joj se moglo dati dublje značenje i snažnija poenta.

30. marta 1962. napisao sam Hiču pismo, adresirao ga na Fermont, u nadi da će ga ono tamo ipak zateći, i predložio mu neke lokacije za Marni koje bi Robert Bojl (Hičov scenograf još od Sabotera, 1941) trebalo da pogleda. Takođe sam mu obećao da će mu poslednja, ispravljena scena Ptica stići sledeće nedelje. "Moram da ti kažem da nije lako biti poetičan u sceni u kojoj razjarene ptice cepaju na froncle krov Melaninog automobila." Pisao sam mu još i ovo:

"Pokazalo se da su razgovori sa psihijatrom veoma korisni. Sada razumem mnogo šta od onog što se dešava u knjizi (Vinston Grejem se verovatno oslanjao na neku psihijatrijsku istoriju bolesti, a ako nije, onda ga je intuicija dobro poslužila). Odlično sam savladao našu dragu Marni. Biće ti zanimljivo da čuješ da psihijatar misli da je kraj koji smo mi smislili - ono u vezi sa Marninom traumom - bolji od onog kakav je u knjizi. Dakle, punom parom napred sa našim pijanim mornarom, i majkom koja se u sve meša, i sa svim mogućim edipovskim prizvucima i aluzijama.

Danas idem po knjigu o lažnim sećanjima. Prilično sam dobro razumeo taj fenomen, barem u glavnim crtama, ali hoću da ga malo bolje proučim, ako odlučim da ga u nekom trenutku filma objasnim gledaocima. U svakom slučaju, saznao sam neke zanimljive stvari koje će nam omogućiti da priču o traumi dodatno zakomplikujemo. Mislim da neće biti nikakvih problema."

Čuvene poslednje reči.

Poslednje stranice scenarija poslao sam Hiču 2. aprila 1962, dan pošto su blizanci proslavili svoj deseti rođendan. U propratnom pismu sam napisao:

"Bio sam slobodan da promenim redosled nekoliko scena kako bih dočarao utisak da opasnost postepeno postaje sve izvesnija. Na primer, učinilo mi se da scena u kojoj se vidi 'samo nekoliko galebova' na putu neće nikog zaplašiti, kao što si ti mislio da bi trebalo u prvim razgovorima o scenariju. S obzirom na količinu ptica koje su ranije videli, malo je verovatno da bi se užasnuli na pojavu nekoliko galebova. Osim toga, učinilo mi se da treba da pokažem da se naši junaci, kada se približe putu prekrivenom hiljadama galebova, osećaju kao da su uhvaćeni u zamku. Drugim rečima, nemaju nikakvog izbora: bukvalno su okruženi pticama i put ih vodi po sred te gomile ptica koje čekaju.

Što se tiče naše 'poezije', kao što sam ti već rekao u prošlom pismu, nije lako biti poetičan dok se ceo svet raspada, ali mislim da sam uspeo da kraj filma poetski 'podignem', što je i bilo neophodno."

DVOPLAN - LIDIJA I MELANI

OPŠTI PLAN - UNUTRAŠNJOST AUTOMOBILA

Svima se vide lica .

Keti: Mič? Šta misliš... da li je papagajima dobro? U prtljažniku? Imaju li vazduha?

Mič: (pokušava da se osmehne) Mislim da će im biti dobro, dušo.

Izgleda... izgleda da je dalje sve čisto.

OPŠTI PLAN - AUTOMOBIL

ZATAMNJENJE

KRAJ

"Mislim da je ovo dovoljno poetski efektno", pisao sam, "ali pošto ima još vremena do snimanja ove scene, molim te javi mi ako imaš bilo kakvih nedoumica u vezi s tim."

Sve je bilo uzalud. Pobedile su hladnije glave.

Nije prošla ni nedelja dana, a Hič je već odaslao novu verziju scenarija svom starom prijatelju V. S. Pričetu. Nikad nisam video Hičovo pismo od 9. aprila u kojem je on zamolio Pričeta da u jednu od prvih scena u filmu ubaci informaciju da je Melanina majka, dok je ova još bila devojčica, pobegla sa nekim drugim muškarcem. Da bi opravdao ovu nepotrebnu ekspoziciju, predložio je da se na kraju filma, u trenutku kad krov kabrioleta odleti u vazduh, Melani otrgne iz Lidijinog zagrljaja vičući otprilike: "Pustite me napolje! Hoću da se vratim! Mama, gde si, gde si. Molim te, vrati se - molim te, vrati mi se."

Izgleda da bi trebalo da budem zahvalan što ova poslednja scena u kolima nikad nije snimljena. U suprotnom, taj tekst bi pripisali meni, jer sam samo ja bio potpisan kao autor scenarija. Ali, g. Pričetu mora pripasti zasluga (ili krivica) što se zalagao da se film završi u jednom sumornijem tonu, da se putnici u kolima "sa strahom osvrću prema gradiću iza njih, umesto da gledaju napred, prema nadi u spasenje". (Setićete se da u prvoj verziji mog scenarija Mič Brener izražava bojazan da će ptica možda biti i u San Francisku, kad oni budu stigli tamo.) Ali završna scena filma urađena je po Pričetovoj sugestiji.

Kada sam, godinu dana kasnije, na premijeri u Muzeju moderne umetnosti, prvi put video film - i shvatio da je Hič moj kraj žrtvovao onome što je nazvao "najtežom scenom koju je ikad snimio" (jer su bile potrebne 32 odvojene ekspozicije na mat pozadini da bi se dobila ta mešavina ptica) - ja sam se zaprepastio. Publika, koju su činili sve sami odlični poznavaoci filma, otmeni ljudi u svečanim odelima, film je primila, najblaže rečeno, ljubazno ali hladno. Zabezeknuta tišina je propratila poslednji, komplikovani kadar filma o pticama od 3.407 sličica. Kasnije, kad sam film gledao u bioskopu, čuo sam kako gledaoci mrmljaju: "Jel' gotovo? To je kraj?". Otišao sam pre nego što su mogli da shvate da sam ja autor scenarija i da pogrešno pretpostave da sam ja smislio kraj koji su upravo videli.

Hič je kasnije rekao da nije snimio poslednju scenu mog scenarija jer mu se učinilo da je nepotrebna. "Sa emocionalne tačke gledišta", rekao je, "film je za publiku već bio završen. Završna scena bi se vrtela dok bi ljudi ustajali i izlazili iz sale."

Ne.

Hič nije snimio moju scenu jer, da jeste, onda bi napravio film sa uzbudljivim, neizvesnim krajem.

A on to nije hteo.

Hteo je visoku umetnost.

Dragi Hič,

samo nekoliko reči da ti kažem da Marni lepo napreduje. Sada imam oko 90 doteranih strana i naslućujem samo jedan mogući problem: problem dužine.

Jako mi se dopada kako se junaci (čak i oni sporedni) formiraju. Nadam se da se i ti dobro provodiš s našim malim pernatim prijateljima.

Dragi Hič,

Sinoć smo se Anita i ja vratila sa jednog dužeg vikenda iz Portorika, a danas sam još jednom pročitao ono što sam dosad napisao, napravivši nekoliko manjih izmena i dopuna. Dobro je što sam scenario ostavio na nekoliko dana, jer mi je to omogućilo da ga sagledam u novom svetlu. Moram da kažem da sam apsolutno oduševljen ovim što sam dosad uradio.

Prvu verziju scenarija za Marni predao sam, čini mi se, negde sredinom juna. Iz beležaka vidim da su me isplatili 11. juna i da sledeću platu nisam dobio sve do 10. decembra 1962. Prilično sam siguran da sam otišao u Los Anđeles ubrzo pošto je Hič pročitao scenario. Još uvek je bio obuzet Pticama, i tek je trebalo da snimi poslednji veliki napad ptica, čuvenu scenu na mansardi (ili ozloglašenu, zavisi kako gledate na tu stvar), u kojoj je živim pticama gađao svoju neiskusnu, zbunjenu i prestravljenu glumicu.