Američki romansijer i scenarista Iven Hanter (alijas Ed Mekbejn) u svom dnevniku opisuje kako je izgledala njegova saradnja sa Alfredom Hičkokom u vreme kada su zajedno pisali scenario za Ptice. Hanterova knjiga Hič i ja objaljena je za britanskog izdavača Faber and Faber, a kompletan Hanterov dnevnik objavio je i magazin Sight & Sound
Dana 26. marta 1996. godine obeležena je desetogodišnjica svetske premijere poslednjeg Hičkokovog filma - Porodična zavera. Ja sam sa Hičkokom počeo da radim 40 godina pre toga, kada je on, za svoj polučasovni TV šou, otkupio prava za ekranizaciju jedne moje kratke priče. Saradnju smo prekinuli 1. maja 1963, kada me je Hičkok bez objašnjenja otpustio i uzeo drugog scenaristu za Marni, film koji je tada snimao. Kako došlo, tako i otišlo.
Ironično je da se moja priča koju je Hičkok otkupio zvala Začarani krug, a prvobitno je bila objavljena u časopisu Real, u martu 1953. To je bilo 19 meseci pre nego što sam objavio Džunglu na školskoj tabli. U to vreme sam još uvek pisao kratke priče i gomile jeftinih krimića, jer sam morao da izdržavam i porodicu i sebe. Priča Začaranog kruga prati uspešnu karijeru jednog sitnog kriminalca, a kulminira sa ubistvom u podzemlju i jednim neočekivanim obrtom - upravo ona vrsta inteligentnog trilera koji je Hičkok predstavljao svake nedelje u svom izuzetno popularnom TV programu.
U svom prvobitnom obliku (u trajanju od pola sata) serija Alfred Hičkok predstavlja počela je da se prikazuje 2. oktobra 1955. Većina gledalaca je pretpostavljala da je Hičkok režirao svaku epizodu. U stvari, mnogi su verovali i da je Hičkok sam pisao scenarije za svaku priču. Hič nije ništa činio da ljude u to razuveri. Mnogo godina kasnije, kada sam sinu jednog mog prijatelja rekao da sam ja napisao scenario za Ptice, on je rekao: "Nisi ti nego Alfred Hičkok." U stvari, od 372 epizode, koliko je snimljeno dok je serija išla, Hičkok je režirao samo dvadeset. Scenario za Začarani krug napisao je Bernard Šenfeld, a Pol Henrid ga je režirao.
U svakoj emisiji, čije je trajanje kasnije produženo na jedan sat, Hičkok bi prvo napravio kratak šaljivi uvod pre početka same priče, a zatim bi, za vreme pauze za reklame, ubacio još poneki vic. Zahvaljujući tim monolozima, i činjenici da se na kratko pojavljivao u svakom svom filmu, Hičkok je postao "najvidljiviji" režiser na svetu. Iskreno sumnjam da bi danas veliki broj posetilaca bioskopa prepoznao Stivena Spilberga kad bi ovaj ušetao u kafanu. Kad je Hič ulazio u kafanu, svi su znali da je to on.
Nisam ga lično poznavao kada je njegov producent otkupio moju priču, a nisu mi ni tražili da je adaptiram za televiziju. Džoan Harison, producent serije, znala je šta ja pišem budući da sam u to vreme već bio objavio Džunglu na školskoj tabli, po kojoj je snimljen veoma uspešan film. Ali nisam bio napisao nijedan filmski scenario, i uradio sam svega jedan ili dva scenarija za TV, pa Džoan nije mogla naslutiti da znam da pišem nešto drugo osim romana i kratkih priča. Bio bih veoma iznenađen da me je zamolila da napišem scenario prema toj priči. U stvari, TV verziju ove priče video sam samo jednom, kada je prvi put emitovana, u aprilu 1957. godine.
Prerada petparačkih priča
Sledeći put Hičkok mi se javio, opet preko posrednika, početkom 1959. godine, kada me je moj agent obavestio da je Hičkokov producent otkupio priču od jednog od svojih klijenata i da želi da je ja adaptiram za TV. Još uvek nisam bio poznat kao scenarista, pa sam se pitao zašto se Džoan upušta u rizik sa mnom. (Hičkok mi je kasnije rekao da je hteo da upravo romansijer adaptira ovu priču za TV, zbog njenog posebnog "unutrašnjeg" karaktera.)
Priča se zvala Sastanak u jedanaest, a autor je bio izvrstan pisac petparačkih romana, Robert Tarner. (...) To je priča o jednom mladiću koji sedi u baru, pije i čeka 11 sati. Čitalac ne zna zašto. Cela priča je ispripovedana iz mladićeve perspektive; on malo pije, malo gleda na sat. Tačno u jedanaest sati nestaje struje u baru, a mi saznajemo da je upravo u tom trenutku mladićev otac pogubljen na električnoj stolici u obližnjem zatvoru.
Bilo je veoma teško napraviti ekranizaciju ove priče zato što se sve zbiva u glavi glavnog junaka, u nečujnom unutrašnjem monologu. Ja sam "otvorio" junakovu dušu tako što sam uveo različite likove, goste u baru, koji pokušavaju da stupe u razgovor s njim i navedu ga da se ispovedi. Zašto stalno gledaš na sat, sine? Nešto treba da se desi u neko određeno vreme? Kad treba da se desi? I tako dalje.
Publika je trebalo da iz Hičkokove najave sazna kako se epizoda zove, i to mi je davalo izvesnu prednost: štogod da se dogodi, publika je već znala da će se to dogoditi u jedanaest. Da bih uneo napetost, trebalo je samo da stalno ubacujem kadar sa satom na kojem se polako pokreće velika skazaljka.
Postepeno, iz neusiljenih razgovora likova u baru (koji kako vreme odmiče postaju sve napetiji), saznajemo da će se te večeri u obližnjem zatvoru izvršiti jedno pogubljenje, da mladić ima oca, i da mu je otac u zatvoru, i to zbog ubistva s predumišljajem. Kad nestane struje, i mladić brizne u plač, mi smo sasvim sigurni da je čovek koji je upravo pogubljen njegov otac i potpuno smo šokirani.
Napetost i šok.
Dva Hičkokova zaštitna znaka, a ja još nisam bio razmenio nijednu jedinu reč s njim.
Prvi susret
Upoznao sam ga na snimanju Kristalne jame, epizode serije koja je nosila njegovo ime. To je bila jedna od retkih priča koje je sam režirao. Bilo je to krajem leta 1959. Ja sam već bio napisao četiri romana - svi su bili bestseleri - i upravo sam za Columbia Pictures pisao scenario po jednom od njih (Bili smo stranci kad smo se sreli). Osim toga, upravo je trebalo da počne da se prikazuje TV serija po romanu koji sam, tri godine ranije, bio napisao pod pseudonimom Ed Mekbejn.
Džoan Harison je pozvala moju tadašnju ženu Anitu i mene da dođemo u studio i pogledamo poslednju montažu Sastanka u jedanaest. Veoma sam se iznenadio kad sam u toku projekcije ustanovio da Hič nije za ovu priču napravio uvod u svom uobičajenom podsmešljivom tonu, već je umesto toga sasvim jednostavno rekao da je predmet večerašnje epizode isuviše ozbiljan da bi se zbijale šale, te da će zato pustiti da priča govori sama za sebe.
Posle projekcije Džoan nas je povela da ga upoznamo. Pošto nije režirao veliki broj epizoda ove serije, Hičkok se retko pojavljivao na mestu snimanja, a njegova pojava je uvek znatno podizala radnu atmosferu u studiju. Kad bi izašao iz Džoanine kancelarije i ušao u studio, nastalo bi komešanje koje je nepogrešivo najavljivalo njegov ulazak. Tog dana je snimao jednu veoma tešku scenu u kojoj glumac leži ispod sante leda - "kristalna jama" iz naslova. Santa je ležala iznad uzanog kanala obloženog drvetom, a u kanalu je ležao glumac. Drugi glumac je trebalo da rukama struže led sve dok se postepeno ne ukaže lice glumca u jami.
Dok su radnici u studiju nameštali scenu, Hičkok nam je prišao. Džoan nas je predstavila, a on se smesta obratio mojoj ženi objašnjavajući joj kako je teško ovu scenu osvetliti odozgo i odozdo, iz jame - tehnički problemi su slični onima iz čuvene numere Džina Kelija, "Pevanje na kiši", kada je kišu trebalo istovremeno osvetliti i spreda i otpozadi. Bar je to ono što sam uspeo da razumem, budući da se Hičkok sve vreme obraćao samo mojoj ženi.
Ed Mekbejn voli da kaže da je 15. oktobar rođendan velikog čoveka. Tog 15. oktobra trebalo je da napunim 33 godine. Hiču su bile 62. Anita je imala 29. Bila je zgodna žena, crvenkastosmeđe kose, zelenih očiju i toplog osmeha, i imala je, kao i sve Jevrejke iz Njujorka, inteligentan smisao za humor. Hiču se odmah dopala, što je, s obzirom na njegovu sklonost prema lednim plavušama, bilo pomalo neobično.
Dok ju je on vodao po studiju, objašnjavajući joj šta je šta, predstavljajući je snimatelju i svom pomoćniku, radnici kod jame su se unervozili jer je ogromna santa leda, pod jakom svetlošću reflektora, počinjala da se topi, a Hič uopšte nije pokazivao nameru da nastavi snimanje. Najzad, pošto je molba "Gospodine Hičkok, spremni smo da počnemo, gospodine" ponovljena bar deset puta, on se srdačno oprostio od nas i vratio se svom poslu.
Dve godine kasnije pozvao me je da napišem scenario za Ptice.
Zaboravi priču
Krajem avgusta telefonom me je pozvao moj agent. Prvo sam pomislio da Džoan Harison želi da napravim ekranizaciju još jedne priče za Hičkokovu seriju. Ali ne, izgleda da je Hič otkupio prava za novelu Dafne de Morije, Ptice, da namerava da po njoj snimi film i da želi da mu ja napišem scenario. Rekao sam da pre nego što išta odlučim, moram prvo da pročitam priču. U stvari, za ovakvu priliku, da radim sa Alfredom Hičkokom na dugometražnom filmu, pristao bih da napišem scenario i prema Njujorškom telefonskom imeniku.
Priča Dafne de Morije zbivala se i Kornvolu; govorila je o jednom farmeru i njegovoj ženi i o tome kako njihovu kolibu odjednom i bez ikakvog povoda napadaju ptice. U priči nije bilo nijednog jedinog dijaloga. Na vrhuncu priče ogromno jato čvoraka uleće kroz dimnjak u sobu. Rekao sam svom agentu da bih voleo da pokušam, i Hičkok me je pozvao tog istog dana.
Prvo mi je rekao da više nikad ne želi da radi u Engleskoj, a da pogotovu ne želi da glavni junaci njegovog filma budu neki neartikulisani seljak i njegova dosadna žena.
"Zato zaboravi celu priču", rekao je. "Uzećemo -" (Uzećemo!) "samo naslov i ideju kako ptice napadaju ljude. Uzećemo samo to i počećemo od nule. Napravićemo potpuno novu priču. Kad možeš nešto da mi daš?"
U to vreme - prema beleškama, počeo sam da radim u septembru 1961 - od scenarista se tražilo da pišu isključivo u Holivudu. Danas pisac može da radi gde god hoće, važno je samo da rukopis preda na vreme. Ali u ono vreme su se još uvek, manje ili više, poštovala pravila starog studijskog sistema, koji je sam već iščezavao, i kad bi pisac bio unajmljen da obavi neki posao, on bi dobio pisaću mašinu, 1000 araka papira, sekretaricu i kancelariju u studiju.
Ima jedna, možda apokrifna priča o tome kako je Viljem Fokner pitao svog producenta da ga pusti kući da završi scenario, jer ne može da piše u kancelariji koju su mu dodelili. Producent je pomislio da Fokner misli na hotel "Šato Marmon" u kojem je bio odseo, pa je velikodušno odgovorio: "Naravno, Bili, što da ne." Fokner je otišao pravo kući. U Oksford, u Misisipiju.
Dok sam radio na scenariju filma Bili smo stranci kad smo se sreli, agent je uspeo da izdejstvuje da mi iznajme kuću na obali, i ja sam pisao u Santa Moniki, na terasi s pogledom na Pacifik. Samo jednom nedeljno odlazio sam u studio "Kolumbije" da bih se sastao sa Ričardom Kinom, režiserom, i glavnim glumcima, Kim Novak i Kirkom Daglasom.
Ugovor koji sam potpisao za Ptice glasio je na minimum sedam nedelja, ali mi je Hič već bio rekao da bi se naš projekat mogao produžiti na tri ili četiri meseca i da treba da planiram da dovedem porodicu i upišem decu u školu (iz beležaka vidim da sam scenario za Ptice pisao 11 nedelja). Odmah sam mu rekao da ne mogu da pišem u kancelariji, a on se složio da mogu da pišem gde hoću (naravno, pod uslovom da to bude u Los Anđelesu), ali da razgovori koje ćemo voditi pre samog pisanja pojedinih scena moraju da se odvijaju u njegovoj kancelariji u "Paramauntu".
Složili smo se da ću doputovati tog vikenda, privremeno se smestiti u hotel i da ću početi da radim u ponedeljak ujutru.
"Donesi neke ideje", rekao je.
Dobio sam svoju prvu nedeljnu platu.
"Plata" je još jedan ostatak starog robovskog sistema rada praktikovanog u studijima. Danas pisci ugovaraju honorar koji im se isplaćuje odjednom. U ono vreme pisci su dobijali platu jednom nedeljno, čime se možda može objasniti zbog čega se smatralo da je njihovo prisustvo u Los Anđelesu obavezno. Ako nekog plaćate nedeljno, onda hoćete da tačno znate gde je i šta radi. Svake nedelje dobijao sam po 5.ooo $, tačno onoliko koliko sam dobio za ceo posao na Strancima. To mi je u ono vreme izgledalo kao malo bogatstvo.
(Neposredno pre no što ćemo Anita i ja u novembru otići iz Kalifornije, Hič nas je pozvao da se pridružimo njemu i njegovoj supruzi Almi u Sent Moricu, gde su oni uvek provodili Božićne praznike. "Možeš to sebi da priuštiš", rekao je vragolasto mi namignuvši, čime je hteo da mi stavi do znanja da su me neumereno preplatili.)
Neumereno preplaćen ili ne, ja sam se javio na posao 18. septembra 1961, u 9 sati ujutru, gde su me prvo upoznali sa Hičovom ličnom sekretaricom, Suzanom Gotije, užasno mršavom i ljubaznom ženom, a zatim i sa Pegi Robertson, veselom Engleskinjom koja je nosila naočare, široko se osmehivala, uvek bila spremna za šalu i bila bistra k'o đavo. Za razliku od današnjih politički ispravnih "pomoćnika", koji su retko kad ono što se nekad zvalo "knjiški moljci", Pegi je bila pravi pomoćnik; njoj je, gotovo dve godine kasnije, dopao neprijatan zadatak da me najuri iz Marnija.
Samo se nejasno sećam kancelarija u "Paramauntu", u ulici Marton. Sada mi se čini da su ličile na one u "Univerzalu", gde sam kasnije sa Hičom razgovarao o scenariju za Marni, samo što su bile manje raskošne. Sećam se da su zidovi bili prekriveni drvenim panelima i da su se u obe kancelarije nalazile stolice za ljuljanje presvučene crnom kožom.
Sećam se kako je Hič sedeo u jednoj od tih stolica, obučen u tamnoplavo odelo, tamnoplave čarape, belu košulju i crnu kravatu, kako je prekrstio ruke preko svog širokog trupa - dok nogama jedva dodiruje pod - i kako me stalno iznova pita dokle sam stigao sa pričom. Sećam se da su na zidovima obe kancelarije visile sve nagrade i plakete i trofeji koje je Hič sakupio u svojoj karijeri, tada dugoj već skoro četiri decenije.
Tog jutra prvo sam ga upitao: "Kako da vas zovem?"
"Pa, Hič", začuđeno je odgovorio. "Svi me tako zovu."
Što nije bilo sasvim tačno. Kasnije ću saznati da su mu se ljudi uglavnom obraćali rečima koje sam čuo onog popodneva, na snimanju Kristalne jame, kad je led počeo da se topi: "Gospodine Hičkok, gospodine".
Zatim sam ga upitao da li je čuo vic o nekom nezaposlenom glumcu koga su unajmili da na ulazu u dvoranu u kojoj se dodeljuju Oskari objavljuje dolazak limuzina u kojima se voze filmske zvezde. Odmah su ga upozorili da se prezimena Debore Ker i Džona Kera pišu isto (Kerr), ali da Debora svoje prezime izgovara KER, a Džon svoje KAR. Znojeći se, sav u strahu da će uprskati svoju prvu veliku priliku, glumac čeka da stignu limuzine. Deborina kola stižu prva, i glumac je najavljuje: "Evo kola Debore KER!" Zatim dolazi Džon, i glumac najavljuje: "Evo kola Džona KARA!" A onda, pošto mu je sasvim laknulo, primeti da dolazi sledeća limuzina i kaže: "Evo koke Alfreda Hikola!"
Hičkok klima glavom. "Čuo sam ga."
U toj prvoj istraživačkoj nedelji, koju smo iskoristili da upoznamo jedan drugog, kao i naše specifične načine rada, dolazio sam svakog jutra tačno u vreme doručka, a zatim smo radili do podneva, kada je on pravio pauzu za ručak, a ja odlazio da tražim kuću da je iznajmim. Te prve nedelje ja sam našao kuću u Brentvudu, a Hič je odbacio dve ideje koje sam mu ponudio. Prva je bila da se u osnovnu priču o tome kako ptice napadaju ljude ubaci i jedno misteriozno ubistvo. Ta mi se ideja još uvek dopada. Ali Hič je mislio da će to samo zamutiti vodu zbog čega bi prava priča izgubila na napetosti.
Druga ideja bila je da u grad dovedemo novu učiteljicu koja će na sebe navući gnev meštana kad neobjašnjivi napadi ptica počnu ubrzo posle njenog dolaska. U konačnoj verziji filma, učiteljica Eni Hejvort, preživi napad ptica (ali ne zadugo), a sumnje i bes meštana izbijaju na površinu u sceni u restoranu. Ali Hič nije hteo da mu učiteljica bude glavna junakinja; želeo je otmeniju i glamurozniju ženu. Nekog poput...
"Pa, naravno, Grejs", rekao je uzdišući. "Ali ona je u Monaku, zar ne? Izigrava princezu. A Keri će, naravno, biti muškarac, ko god i šta god da ispadne od tog lika. Ali zašto bih dao Keriju 50% filma? Jedine zvezde u ovom filmu smo ptice i ja." A zatim, malo razmislivši: "I, razume se, ti, Ivene."
(Uzgred, ni on ni ja ni u jednom trenutku nismo pomislili da bi glavna uloga trebalo da pripadne ženi. Instinktivno smo osećali da se žene boje ptica više od muškaraca. Ova psihološka istina je kasnije veoma oštetila finansijski uspeh filma i potpuno zbunila Hiča.)
Te prve nedelje u Paramauntu na posao sam dolazio u odelu sa kravatom. Sledećeg ponedeljka obukao sam se kao što su se oblačili i svi drugi pisci u Holivudu: sportske pantalone, mokasine, razdrljena košulja, pamučni Džemper sa V izrezom. Hič je kao i obično nosio tamno odelo, belu košulju, crne cipele i crnu kravatu. Dok smo pili jutarnju kafu, a zatim se bacili na ozbiljan posao koji nas je čekao, nijednim jedinim znakom nije pokazao da mu se ne dopada kako sam se obukao.
Ali te večeri, dok sam išao ka svom iznajmljenom kabrioletu, parkiranom na mestu ispred kojeg je već bilo ispisano moje ime, stigla me je Pegi i rekla: "Ivene, izvini što ovo pominjem, ali Hič misli da bi možda bilo bolje da se za posao oblačiš malo formalnije."
Odvezao sam se kući Sanset bulevarom, do Brentvuda, do moje iznajmljene hacijende u španskom stilu koja je imala dva sprata, četiri spavaće sobe, debele gipsane zidove i kamin u svakoj sobi. Koštala me je 2.500$ mesečno, skoro polovinu od onog što sam zarađivao svake nedelje radeći na Pticama. Veče pre toga nazvao sam Anitu i rekao joj da spakuje decu i dođe. Sada sam sipao sebi piće, seo sam ispred kamina u dnevnoj sobi u prizemlju i pitao se koju kravatu da stavim kada sutra ujutru budem išao na posao.
Stigao sam nešto ranije. Sju me je ponudila kafom. Čekao sam u hodniku obloženom drvetom koji je vodio u Hičovu kancelariju pijuckajući kafu i diveći se priznanjima koja su visila na zidovima. Čuo sam kad je Sju pozdravila Hiča. Dok mi je prilazio idući hodnikom, učinilo mi se da je preleteo pogledom preko mog sportskog sakoa i kravate i da mu se na licu pojavio gotovo neprimetan izraz odobravanja.
"Ovde ima mnogo divnih stvari", rekao sam pokazujući na zidove okićene plaketama. Hič je skrušeno klimnuo glavom i stavio mi ruku na rame. "Uvek deveruša, nikad mlada", rekao je, a ja sam se setio da je pet puta bio nominovan za Oskara, uključujući i nominaciju za Psiho od prethodne godine, ali da ga nikad nije dobio. Kasnije ću saznati da je nedostižnost onoga što je on smatrao "pravim priznanjem" bila osnovni motiv za pravljenje Ptica; zato je i unajmio mene da mu napišem scenario.
Ali sada je trebalo pisati.
Grudvanje
"Ispričaj mi dokle si stigao sa pričom."
Tim rečima Hič mi se obraćao na početku svakog radnog dana.
"Ispričaj mi dokle si stigao sa pričom." I svakog jutra, kad bismo popili kafu, on bi se zavalio u svoju veliku crnu kožnu fotelju, prekrstio bi ruke preko trbuha, a ja bih mu pričao šta sam novo smislio završavajući tamo gde smo stali prethodnog dana.
U početku nije bilo nikakve priče.
Danima smo se borili sa nejasnim idejama i maglovitim predstavama, radeći ono što autori crtanih filmova zovu "grudvanje", ali smo se opet stalno vraćali na osnovnu ideju - "stranac u gradu" - koju sam doneo iz Njujorka. Naravno, učiteljica je otpala; ona je bila jedna od prvih žrtvi. Od te priče ostala je samo ideja kako jedna žena dolazi u neki nepoznati grad koji, ubrzo po njenom dolasku, počinju da napadaju ptice. Da li stanovnici grada nešto kriju? Imaju li neku tajnu zbog koje se osećaju krivim? Da li ovu strankinju doživljavaju kao osvetnika? Da li su ptice kazna za ono što su učinili? Sve su to bila vrlo teška pitanja.
Danima smo preispitivali ovaj koncept, a pauzu smo pravili samo za ručak. Jeli smo u Hičovoj kancelariji; on je uvek naručivao slabije pečenu šniclu, a ja sendvič sa tunjevinom i paradajzom. Posle ručka, a pre nego što bismo ponovo počeli da radimo, ja bih otišao u kratku šetnju oko studija, a Hič je, u tih pola sata, raspravljao sa Pegi i Sju probleme u vezi sa produkcijom. Ideja mi je sinula u jednoj od tih usamljenih šetnji. Samo je moja zasluga - ili krivica, kako hoćete - za ono što sam tog popodneva predložio Hiču: lakrdija koja se postepeno pretvara u čisti horor.
Ideja mu se odmah svidela. Mislim da mu se učinila izazovnom koliko i sama priča o pticama. Takođe mislim da je u tome video mogućnost da kombinuje svoj smisao za humor, kojim se veoma dičio, i umeće da manipuliše strahom, kojim se veoma uspešno poslužio u Psihu. Štaviše, ideja je imala još dve privlačne strane.
Obojica smo znali da će publika već na samom početku filma shvatiti da će ptice napasti ljude. U suprotnom, višemilionska promocija i reklamna kampanja bile bi potpuni promašaj. Dakle, i ovde je, kao i u Sastanku u jedanaest, neizvesnost postojala od samog početka. Naslov i špica će nam reći šta će se dogoditi - ptice će napasti - ali nam neće reći kada će se to dogoditi. Neizvesnost. Ako bismo uspeli da u početku filma publiku navedemo na smeh, a zatim da učinimo da joj taj smeh odjednom zastane u grlu, neizvesnost bi se pretvorila u šok.
Hičkok je toliko puta u svojoj karijeri objašnjavao razliku između neizvesnosti i šoka, da mi se ne mili da sada ja to ponavljam. Ali hajde da to na brzinu uradim.
U direktorovoj kancelariji u toku je sastanak. LJudi sede oko stola i pričaju o biznisu. Kadar se menja, kamera snima šta se dešava ispod stola. Vidimo pantalone i cipele biznismena. Na podu se nalazi sat vezan za nekoliko štapina dinamita i otkucava, ali oni ga ne vide. Dok sastanak traje, kamera se stalno vraća na taj sat. Da li će otkriti bombu? Ili će dinamit eksplodirati kada se mala i velika skazaljka poklope na broju 12? To je neizvesnost.
Ista kancelarija. Isti sastanak. Razgovara se o poslu. Samo je jedno drukčije. Uopšte ne kadriramo sat i dinamit. Publika ne zna da je bomba ispod stola i da je tempirana da eksplodira tačno u podne. Odjednom lete u vazduh cela soba i svi u njoj. To je šok.
Hiču nije bilo strano nijedno od to dvoje; on ih je kombinovao u svim svojim filmovima. Ptice su trebale da budu drukčije po lakrdijaškom humoru. Ako gledaoce nasmejemo, moći ćemo da ih povučemo za nos. A kada se jednom ispostavi da se komedija s početka pretvorila u horor, onda se možemo nadati da ćemo u svakom zatišju između dva napada ptica moći da ih navedemo na nervozan smeh koji će se pretvoriti u vrisak, makar im pokazali i potpuno bezopasnu perušku za čišćenje prašine.
Ja sam se najviše inspirisao crno-belim komedijama iz 40-tih uz koje sam odrastao: Keri Grant i Irena Djun, Keri Grant i Ketrin Hepbern, Keri Grant i Džinoer Rooers. Hič se uglavnom oslanjao na neke scene koje je sam režirao - Grejs Keli i Rej Miland, Grejs Keli i Džejms Stjuart, Grejs Keli i - naravno - Keri Grant. Apsolutno sam siguran da smo obojica, kad smo počeli da razgovaramo o junacima s kojima će naša komedija započeti, imali na umu Grejs Keli i Kerija Granta. To je bilo u septembru. U novembru, Grejs Keli je postala Tipi Hedren, a nešto kasnije Keri Grant je postao Rod Tejlor. Ali u trenutku o kojem govorim, računali smo na platinastu plavušu.
Vrcavi dijalog
Grejs Keli ulazi u prodavnicu ptica da kupi azijskog čvorka za svoju Džangrizavu tetku. Ona namerava da pticu nauči bezobrazlucima i tako šokira tetku. Keri Grant ulazi u prodavnicu, pomisli od Grejs da je prodavačica i pita je da li imaju jednu posebnu vrstu papagaja ("zaljubljene papagaje") koje želi da kupi za svoju mlađu sestru.
Budući pravi obešenjak, Grejs se pretvara da zaista radi u prodavnici, a i Keri prihvata igru, iako u njoj prepoznaje ekscentričnu ćerku jednog uglednog izdavača, čoveka iz otmenih društvenih krugova. Sjajan vrcav dijalog koji se između njih uspostavlja određuje ton onome što će uslediti, utire put nekontrolisanom smehu, i to traje sve do prvog napada ptica.
Iako sam kasnije napisao dva urnebesno smešna romana (Konjska glava, 1967. i Propalice i dadilje, 1972), u ono vreme nisam ni slutio da imam smisla za humor i lakrdiju. (...) Živeći u blaženom neznanju, brzo se približavajući tridesetpetom rođendanu i zarađujući pet hiljada mesečno, ja sam onako pun samopouzdanja predložio jedan koncept za koji nisam bio siguran da li ću uspeti da ga sprovedem u delo. A Hič je oduševljeno prihvatio.
(nastaviće se)
Napomena:
Rimejk Hičkokovog klasika Ptice najavljen je za 2009. Zasad se ne zna ko će režirati, glavna uloga poverena je Naomi Vots, a sve to u produkciji Majkla Beja. Njegova kompanija Platinum Dunes odgovorna je za rimejkovanje već nekoliko horor/triler klasika (The Texas Chainsaw Massacre, The Hitcher...).
Ne znam šta bi na to zasad moglo da se doda osim (izlišnog) lamentiranja nad umiranjem kreativnosti u Holivudu danas, a to je već tema za sebe... I to tema koja nema neke naročite veze s ovim feljtonom – zanimljivim i nadasve zabavnim izletom u prošlost i neka druga, u filmskom smislu, ako ne bolja, a onda sigurno uzbudljivija vremena, kada je snimanje filmova predstavljalo kako avanturu, tako i ozbiljan posao. Jer, danas se u Holivudu planovi za snimanje filma, u većini slučajeva, svode na kalkulacije bezličnih "odela" (kako, s prezirom ali i razlogom, nazivaju producente), dok pogon za reciklažu radi punom parom.
M.Cvetković
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.