Ženski kvartet poreklom iz Brajtona za koji se danas, nakon skoro deset godina postojanja i nekoliko personalnih promena i selidbi, može reći da prevazilazi etiketiranje benda u opšteprihvaćene veće ili manje geografske hype predrasude. Tako je magični trougao brajtonskog odrastanja, berlinske praktičnosti i čikaške discipline postao baza njihove sadašnje pozicije
Electrelane su dobar primer uspešnog iskorišćavanja kako engleske više ili manje uticajne nezavisne štampe i internet magazina (
The Wire – za koji čak i piše gitaristkinja Mia Clark,
Plan B, Drowned In Sound...), tako i saradnje sa Steveom Albinijem, od kojeg su naučile dovoljno da im ovog puta nije ni bio potreban, kako su u međuvremenu uspele da savladaju većinu tehnika zbog kojih je gospodin Albini toliko tražen – pre svega specifično snimanih bubnjeva.
Reklo bi se da su Electrelane čak i manje uspešne/poznate/priznate koliko su, recimo, najpoznatiji potpuno ženski alternativni bend
Chicks On Speed (koje su nedavno bile predgrupa
RHCP, iako bi im Electrelane po zvučnom kalupu bile znatno bliže).
Ali to možda više govori o začaurenosti svega onoga što se u USA i UK zove indie rock i prihvaćeno je kao alternativa čiji je uticaj veliki po broju slušalaca, ali i dalje (setimo se odnosa indie/mainstream tokom vladavine Nirvane) nedovoljno ponovo zanimljiv po industrijskim merilima (Interpol su npr. tek svojim trećim albumom dostigli major ugovor).
No i pored toga, svi indie bendovi (ili bar velika većina) kao da su zadovoljni i opušteni, pa su, eto, Electrelane najavljene kao predgrupa Arcade Fire na sledećoj evropskoj turneji.
Na četvrtom albumu Verity Susman, Emma Gaze, Mia Clarke i Ros Murray su dosad najkoncentrisanije na samu strukturu traka/numera/pesama. Dovoljno su i nepretenciozne i samozadovoljne da ne pokušavaju da budu ni avangardnije ni hitičnije nego što su bile (i jesu).
Njihov specifično šarmantan muzički izraz sastavljen je od (i dalje) stidljivih glasova i neuko/dečjeg bubnjanja, višeslojnih naslaga starinskih Farfisa organa, ponekog modernog sinta, uglavnom čiste i/li blago distorzirane električne gitare i vrlo funkcionalnog basa.
Vešto zaokružena celina albuma ne dozvoljava pojedinačnim pesmama da se primetno istaknu, ali pitanje je imaju li Electrelane danas uopšte potrebu za hit-singlom koji bi ih ugurao u neku uspešnu seriju ili doveo do većeg proboja na tržištu.
Uticaj Berlina, gde je album sniman, najviše se ogleda u celokupnoj atmosferi albuma: iako svečano setna, ona zadržava mladalačku poletnu energiju, ali ostaje i distancirano cool.
Kao da se devojke, vozeći se tramvajima istočnog Berlina do studija, s blagom nostalgijom prisećaju svetionika na obali hladnog engleskog mora, znajući da će uskoro nastaviti svoje živote razdvojene hiljadama kilometara, do sledeće turneje i snimanja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.