Maximo Gomez Park je čuveno mesto na Havani gde su se godinama sastajali kubanski revolucionari. Drugo izdanje britanske indie rock atrakcije koja po njemu nosi ime trebalo je da pokaže da li je ono zaista opravdano, budući da je podloga stvorena pre dve godine davala osnova za takvo rezonovanje
Prokletstvo drugog albuma je kod bendova ovakve orijentacije naročito izražajno, jer odvaja instant produkte od onih kojih zaista vrede. Zato se svi oni trude da pokažu kako su prevazišli adolescentski nemir, aroganciju i pritajeni bes sa debija i postali zreli ljudi.
Jedan deo glavnih reinkarnatora britanskog zvuka kraja 70-ih i početka 80-ih koji je eksplodirao pre otprilike dve godine (Bloc Party i
Kaiser Chiefs) su već izašli u javnost svojim tumačenjima odgovarajućeg naslednika zapaženog prvenca. Trenutno su na tapetu Maximo Park i
Arctic Monkeys, dok će slična sudbina nešto kasnije ove godine zadesiti Hard-Fi i
Editorse.
Ko će od njih zavredeti još jednu nominaciju za nagradu Mercury, a ko će se uleteti u beskrajni ambis prosečnih i generičnih grupacija koje se mahom završavaju na slovo “s” videće se za koji mesec. Ali, sada je već sigurno da će 2007. godina biti prekretnica za najnoviji britanski rock talas.
Maximo Park su u misiju izbegavanja sindroma
drugog javljanja krenuli sa odlične pozicije.
A Certain Trigger je bila veoma dobra ploča, koja je svojim pametnim i zaraznim pesmicama prizivala The Jam, XTC i Smithse na unikatan način, onaj koji je uključivao korišćenje ideja iz avangardne muzike i elektronike.
Verovatno je iz tog razloga i bila izdata od strane jednog Warp Recordsa - doma elektronskih divova kakvi su Aphex Twin, Boards Of Canada ili Autechre. Reputaciju sjajnog koncertnog benda kvintet iz Njukasla je ovekovečio prošlogodišnjim DVD izdanjem Found on Film, profesionalno snimljenim u vrelini Brikstonske akademije, čime je, uz nastupe na najvećim evropskim muzičkim festivalima i impresivnu (skoro milionsku) prodaju, priča o premijeri iz snova bila zaokružena.
Međutim, prvi sledeći korak bio je već mač sa dve oštrice: odluka da se Gilu Nortonu poveri uloga glavnog producenta. Naime, iako je dotični godinama bio zaslužan za zvuk
Pixiesa, njegovi skorašnji angažmani na ispoliranim radovima emo heroja Jimmy Eat World ili slatkastim Feeder i Dashboard Confessional nisu govorili da bi on mogao biti prava osoba za sirovi šmek Maximo Parka.
Zaista,
Sandblasted And Set Free ili
Nosebleed zvuče kao da su izašle sa novog albuma
Snow Patrola, što nije u negativnoj konotaciji, već je jednostavno nesvojstveno četi sa severa Engleske. No, to nije samo Nortonova zasluga, već i posledica bendovskog stava da se po svaku cenu prikaže
zrelost, makar ista i ne povlačila dubinu pesama. Sa druge strane,
Books From Boxes i
By The Monument dokazi su da je isti sastav znao da napravi
I Want You To Stay i
Postcard of a Painting i da je ta famozna
zrelost mogla biti postignuta i prirodnim putem.
Delotvornost albuma dolazi do maha u bržim, veselijim, za pojmove Maximo Parka, klasičnim stvarima (od kojih se dve nalaze na samom početku i prividno odaju utisak da se ništa nije ni promenilo). Iako ne tako direktne kao
Apply Some Pressure ili
Limassol, one pokazuju sposobnost benda da se čudnovatom simbiozom jednostavne melodije i mudrog aranžiranja ponovo udalje miljama od svih takozvanih saboraca koje im nespretni kritičari konstantno nameću (ovde se posebno misli na geografske komšije
The Futureheads). Ovo je segment gde se i Norton dobro snašao i na dostojan način zamenio
Triggerovskog Paula Epwortha.
Paul Smith je zadržao svoju tekstualnu lucidnost, s tim što je ovoga puta nešto manje duhovit, a više emotivan, a što je transformacija koja bi se i generalno mogla primeniti na Our Earthly Pleasures. I dalje pikantan i nepromišljen, ali dovitljiv i vickast u svakom trenutku, sa dovoljnom dozom cinizma i nikada prekomernom ironijom, Paul je pokazao novu dimenziju donekle ogoljenim ljubavnim stihovima koji govore da se verovatno previše zaljubio u devojku koju je nekada samo želeo da svuče.
Kada se sve sabere, može se nekako zaključiti da je Our Earthly Pleasures bio pokušaj udovoljavanja svima. Koristeći vrline starijih pesama i (poluuspešno) zalazeći u nove teritorije, Englezi su uspeli da izbegnu sindrom drugog albuma, tako što su napravili ploču koja nije ponavljanje i nikako nije loša, ali je daleko od revolucionarne. Kladioničarski (srpski) rečeno, Maximo Park su pribegli sigurici. Jedini je problem što sigurice uglavnom nemaju veliku kvotu...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.