Šta je dečak bez stripova?

Za generacije starije od ’81. godišta, strip ostaje večita tema, deo kolektivnog sećanja i snažna asocijacija na neka lepša i bezbrižnija vremena. Onaj ko nikada nije čitao Zagora, Bleka Stenu, Alana Forda i Dilana Doga, Bluberija i Modesti Blejz, Gašu, Hogara i Princa Valijanta – taj nije bio dete. Ili bar nije bio dečak. (Mikijev i Politikin zabavnik ostavljamo po strani. Njih su čitali baš svi.)

Bivša Jugoslavija (ona velika, najveća) bila je specifično tržište za strip. Uloga najnekomunističkije zemlje istočnog bloka pogodovala je prodoru raznih kulturnih uticaja, a strip je bogami prednjačio. Možda smo zato imali najbolje od svih strip scena na svetu. Naime, elitistički nastrojeni Francuzi, koji strip izjednačavaju s književnošću, do danas nisu dozvolili da se američki strip sa svojom hiperprodukcijom i jeftinim sveskama probije na njihovo tržište. I obrnuto. Italijani su priča za sebe, jer i Bonelijevi junaci i Grupa TNT u obimnim mesečnim epizodama imali su prođu samo kod nas, Skandinavaca i Turaka, a malo ko je za njih čuo van ovih zemalja. A Japanci? Pa, dok mange nisu osvojile svet, čak ih ni mi nismo čitali.

Na kraju, ipak je naš prvi novinski strip objavljen u Politici još davne 1934. – šest kaiševa Detektiva X-9 Aleksandra Rejmonda  i Dešajela Hemeta, po čemu se svrstavamo među prve zemlje koje su ispratile rađanje modernog stripa uopšte.

Da odmah razjasnimo nešto: nema koristi od upiranja prstom. Jasno je da strip nema ono mesto kakvo je imao kad je većina nas išla na rekreativne nastave. I za to niko nije kriv. Ni urednici, ni autori, ni čitaoci. Kao što bi Kingov Revolveraš rekao: „Svet je krenuo dalje“.

A mi nismo išli dalje s njim.

Osim ovoga, nema šta originalno da se kaže o domaćoj strip sceni. Ona ponovo raste, polako, ali sigurno zauzimajući prvo mesto u rafovima knjižara, od kojih mnoge sada imaju police rezervisane za kvalitetna, skupa strip izdanja, i to upravo naših izdavača.

Nešto tvrđi su kiosci, gde je strip nekada imao prostora koliko i sve novine zajedno. Mnogi nedovoljno jaki propali su pokušavajući da se ponovo uguraju tamo. Jedne izdvajamo i navijamo za njih. Kompanija Luksor stala je iza projekta scenariste Milana Konjevića (po drugi put, sredinom 90-ih u istom aranžmanu rađeni su stripovi Generacija Tesla i Borci sumraka), i zajedno već mesecima na mišiće podižu prodaju strip svezaka na kioscima.

U pitanju su SF serijal Faktor 4 i fentezi serijal Divlja magija. Ovi stripovi u maniru Marvelovih superherojskih serijala zasad su naišli na solidan, mada još ne sasvim isplativ odziv. Marketinška mašinerija giganta koji se inače bavi albumima sa sličicama i igračkama (čitaj: sigurna zarada) daje nam nadu da će upravo ovi, i to (hej!) čisto srpski stripovi probiti tu famoznu kulturno-sociološku barijeru koja nas deli od nove generacije ljubitelja stripa.

Da li ste znali da su se u međuvremenu tiho ugasila dva najveća društvena strip izdavača u prethodnim Jugoslavijama – novosadski Dnevnik i Dečje novine iz Gornjeg Milanovca?

Treći po veličini – Marketprint – takođe iz Novog Sada, preživeo je nekako avanture tranzicije i već sedmu godinu gura s obnovljenom Stripotekom. Ovaj mesečni visokotiražni časopis s preko 1.000 brojeva trebalo bi da izaziva respekt na svetskom nivou, dok mu kvalitet i aktuelnost nikada nisu padali. Pored Stripoteke, Marketprint izdaje i mnoštvo prevedenih albuma sa čak vrlo dostupnim cenama, ali i one luksuznije kao što je serijal o Princu Valijantu.

Konstantan uspon beleži i System Comics, koji je smelo preuzeo ukletog Dilana Doga (već je sahranio dva izdavača) i još dva Bonelijeva dela – Magični vetar i po mnogima najbolji italijanski strip Ken Parker. Na kioscima su još prisutni s Minjolinim Helbojem, a hvale vredna je inicijativa da se forsiraju ovdašnji autori, pa su tu ceo serijal Bič Božji Alekse Gajića, Badi Kukavica Željka Paheka i mnogi drugi. Očekujemo od njih i jedno gargantuovsko izdanje sistematike stripa...

Tu negde moram ugurati Lavirint – urednik, vlasnik i sve ostalo Dejan Đoković Dekara verovatno je najsimpatičnija osoba vezano za strip ovde. Otkačeni entuzijasta koji objavljuje stripove, sveske u nastavcima, pa čak i ceo časopis (Mister Mačak) koji mu se sviđaju, isplatilo se to ili ne.

I najzad – novi (budući) gigant u strip izdavaštvu – Beli put. Vlasnik Milan Vuletić mudro je izabrao Bobana Kneževića za urednika strip izdanja ove kuće. Kneževićev doprinos stripu naročito tokom 90-ih je ogroman, mada možda ne toliko upadljiv. S njim na čelu tima prevodilaca i saradnika, Beli put štancuje nova izdanja u tempu koji ozbiljan kolekcionar finansijski teško može da podnese. I uz sve to podučavaju neuke fanove, zarobljene u obožavanju Bonelijevih junaka, pravom, modernom, umetnički vrednom nasledniku stripa – grafičkim novelama. I to se obrađuje sve – od temelja (Nadzirači, Mračni vitez) do nadgradnje (Helblejzer, 100 metaka). Pozdravljamo i inicijativu da se uključe i vrhunski evropski stripovi (Šninkel, Jaguar). I sve to u najboljoj štampi i najluksuznijoj opremi... Morate ih imati. Sve.

Strip u kaiševima, koji se pojavljuje u dnevnim novinama, ili onaj u tablama, koji se nađe u nedeljnim izdanjima, najveća je tradicija devete umetnosti. Prosečan Amerikanac, ali i ljudi bezbrojnih drugih nacija ne mogu da zamisle svoje novine bez makar par sličica Snupija, Hogara ili Garfilda da im ulepšaju dan. U poslednjoj deceniji i kusur, novinski strip je evoluirao u nekim novim i zanimljivim pravcima, što je kod nas ispraćeno samo u obliku kolekcija/albuma – npr. Kalvin i Hobs u izdanju System Comicsa.

I pored vredne inicijative pojedinih dnevnih listova da objavljuju čak i domaće stripove u kaiševima, jedino je Politika opstala s tradicionalnim, jednim jedinim kaišem dnevnog stripa. Iako je definitivno izgubila licencu za Diznijeve likove, odavno je tu ništa slabiji Hogar (Politikin zabavnik ima i Garfilda na poslednjoj strani umesto Paje Patka). Zabavnik, takođe, ostaje lider u objavljivanju najnovijih svetskih stripova, naravno u nastavcima. A omakne im se i poneki naš autor – npr. Bordel Muza Gradimira Smuđe.

Nedeljnik Vreme odlučio se na smeo korak i objavljuje kontemplacije na temu Aleksandra Zografa.

I najzad, nikako se ne sme zaboraviti Playboy sa pišičnim detektivom sa četiri i po uda, Dik Longom Stefana Bartolića Štefa i izvesnog Branda, tj. legendarnog zagrebačkog scenariste Darka Macana.

Više i nije vest da se naši strip autori (posebno crtači) visoko kotiraju na inostranoj berzi rada u ovoj specijalnosti.

Neki čak i dalje žive ovde?!

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf je, recimo, internacionalna zvezda prebogate i nezamislivo raznovrsne svetske underground scene, na koju se probio još za vreme najcrnjih sankcija i ratova. Autobiografske crtice kojima zdravorazumski i sa oštrim okom za detalje secira svakodnevicu zabavne su i otrežnjujuće nama, a nadamo se da isti efekat (plus bonus demistifikacije zagonetnog i strašnog Balkana) imaju i na čitaoce u belom svetu.

O Aleksi Gajiću zna se gotovo sve. Mediji su poprilično eksploatisali ovog dobroćudnog Zemunca, koji je, eto, tek jedna od velikih evropskih strip zvezda. Jeste, Aleksin Bič Božji o Atili i Rimskom carstvu u svemiru (scenario potpisuje Francuskinja Valeri Manžen) izuzetno je uspešan serijal u Francuskoj, s tiražima od više desetina hiljada. Ono što je važno je da Aleksa planira i želi mnogo više, najpre da bude potpuni autor svojih stripova. Držimo mu fige!

Pomenimo od relativno mladih samo još Dražena Kovačevića, koji je sa stripom Točak, po scenariju pisca Gorana Skrobonje, osvojio prestižni konkurs izdavačke kuće Glenat na najvećem svetskom festivalu u Angulemu, Francuska. Strip je sada već serijalizovan. Takođe, osvaja publiku i profit.

Naravno, tu je i stara garda. Naša publika posle dugo vremena može ponovo da vidi u kvalitetnoj štampi Cat Claw albume koje je dugo vremena isključivo za svetsko tržište radio novosađanin Bane Kerac. Njegov sugrađanin Zoran Janjetov je verovatno u svetu i najpoznatija figura srpskog stripa, čovek koga je najveći strip crtač na svetu Moebius odabrao da nastavi njegov rad na serijalu Inkal scenariste Alehandra Jodorovskog. Sa Jodorovskim je nastavio rad i na takođe jako uspešnim Tehnopapama, a ko zna šta ga još čeka...

A ovo su samo najpoznatija imena. Lista crtača koji trenutno rade za strane izdavače je poduža, a tek kad bismo krenuli sa svima onima koji su u mračnim vremenima potražili neke sunčanije predele...

Bez teorije nema ni prakse, je l’ tako? Pa, u slučaju stripa i ne baš... Ipak, strip se već decenijama bori za status ravnopravne umetnosti, a za to su neophodne i ozbiljne publikacije od naučnog značaja.

Bez zevanja, molim...

Nekim čudom doživeli smo da nas retki teoretičari stripa u prethodnoj godini časte sa čak dve kapitalne knjige u ovoj oblasti. Deveta umetnost – Strip Ranka Munitića bazirana je na njegovim revolucionarnim tekstovima iz 1975, kada je ovaj naslov na kraju morao da ima i jedan „?“ i vrlo duboko zaranja u samu suštinu stripa.

Druga je Čardak ni na nebu ni na zemlji Žike Bogdanovića, istoriografsko delo o rađanju beogradskog stripa u periodu 1934-1941.

Validan dokaz da južnije, makar u pogledu stripa, ipak nije tužnije, su časopisi  Strip Pressing i Think Tank iz Niša i Leskovca.

Za razliku od pomenute Stripoteke, celokupni sadržaj Strip Pressinga (mlađeg brata akademskog lista Pressing iz Niša) čine radovi autora iz Srbije i ex-Yu republika. Think Tank je sa druge strane časopis okrenut široj kulturi, ali iz broja u broj donosi jake eseje i kritike posvećene stripu, a doživeo je čak i strip-specijal.

Uz sve više ozbiljnih kritika novih izdanja i eseja u trafikantskim (Yellow Cab, NIN, Playboy) i knjižarskim časopisima (Gradac), strip, dobijajući na ugledu, istovremeno uzurpira stupce rezervisane za književnu kritiku. Pa, ove kritike ljudi zaista i čitaju...