Safari u zemlji iznenađenja

Mesto: Klub Ana 4 Pištolja
Vreme: Nedelja, 12. novembar 2006.
Produkcija: Odličan Hrčak

Napokon je došlo vreme da Irfan Muertes i koncertno promovišu svoj nedavno izdat album Ep (naziv se svakako ne odnosi na format i dužinu albuma, da je ploča u pitanju bi bio običan LP), koji, izgleda, nailazi na prihvatanje i publike i novinara, mada je medijsko pojavljivanje benda i dalje ograničeno. To svakako ide na štetu svima i svedoči o ograničenosti domaćih muzičkih urednika koji uvek pucaju na sigurno. Irfan Muertes se zaista ne mogu lako žanrovski odrediti, i bolje je to i ne pokušavati nego se fokusirati na sam zvuk grupe.

Pomenuti izbor instrumenata nije ono što čini kvalitet: pre da Irfan Muertes imaju od svega ponešto. Bend odlazi u eksperiment ali zvuči dovoljno konvencijalno/rock; kada koristi buku i grmeću snagu basa ne gubi se u nepotrebnim egzibicijama, već se koristi i melodijom, bivajući ekonomičan. Tako su pesme benda često kratke, pomalo svedene i jednostavne. Dobar balans je ono što čini da sve to dobro funkcioniše, muzika poseduje i snagu i dovoljno iznenađenja u isto vreme.

Možda bi bilo suvišno toliko stavljati težište na famozne dve bas gitare, jer ćete tokom koncerta često i zaboraviti da tu nedostaje ritam ili solo gitara, a da se na basu može podjednako i solirati u duhu Petera Hooka. Da je moguće raditi sve ono što bi vam inače palo na pamet pokazuje jedan od basova, onaj čije jedan deo tela ekscentrično isečen (slučajnosti?). Druga bas gitara je samo bas gitara, malo potopljena u miksu i stoga se manje ističe, ali bismo sigurno osetili njeno odsustvo da je nema. Truba nekako lebdi u sveukupnom zvuku bivajući najslobodniji instrument u bendu, ne nameće se previše, ali ekspresivnošću pojačava pomalo sablastan utisak. Nije da slušalac ima osećaj ugroženosti, nego kroz spore ritmove koje sigurno nosi bubanj i lelulajući tempo i čudne zvukove basa oseća se izvesna vrsta nesvakidašnjeg, nečeg za šta ne znamo kuda nas vodi i zato slušanje i biva uzbudljivo.

Poput muzike koja jeste introvertna, i bend na trenutke izgleda zatvoreno u sebe, između pesama praveći pauze koje prolaze u internoj komunikaciji, koje bi se obično završavale smehom članova. Ostaje nam da žalimo što i mi iz publike nismo čuli te viceve: ali, ne budimo suviše strogi ako im je to pomoglo da se opuste.

Pevač je najupečatljiviji član benda, uvek nasmejanog licem deluje kao prijatelj cele publike i da zaista nikakvo zlo ne može da misli. Osim toga, često pravi duhovite opaske. Pevanje se sastoji uglavnom od izvikivanja, poluprigušenog ali nadahnutog, i jedan je od najvažnijih elemenata u ukupnom utisku. Reči nisu razgovetne, ali čini se da je fragmentarnost i nedorečenost ovde ipak namerna. Neke strofe će vrlo lako naći put do slušaoca, kao stih „ja u duši nosim cveće svoje sreće“ koji je po sebi rečitiji u kontekstu nastupa nego što bi bilo koje naknadno objašnjavanje moglo biti.

Pohvalimo bend i organizatore na odličnom tajmingu celog događaja. Koncert je počeo nešto posle 23 trajao nešto više od sat vremena. Doduše, moglo je i više da se svira, ali ovako je možda sve ispalo i nekako efektnije. U svakom slučaju, uspeo koncert i dalja preporuka za buduće.