Rođendanska svirka KZU bila je događaj koji neminovno izaziva emotivnu buru, sukobljavajući pritom dve krajnosti, ushićenje i gorčinu. Ushićenje jer smo bili svedoci odlične svirke još boljeg benda, a gorčinu jer je pomenuta svirka samo fleš-bek neke sretnije prošlosti
Mesto: Klub Akademija
Vreme: Četvrtak, 2. novembar 2006.
Produkcija: Akademija
Kako je dobro ponekad ispasti žrtva faktora iznenađenja, kao te večeri u Rupi! Bez preterane pompe i velike reklame, jedan od najvažnijih srpskih bendova s početka prošle decenije vaskrsao je iznenada u mraku Akademije, obeleživši 20 godina sopstvenog (ne)postojanja, energično i žestoko, kako to samo oni već umeju.
Iskreno, u vremenu kada je domaća muzička scena marginalizovana do besmisla, ovakvi revivali su više nego potrebni. Shvatam da nije zdravo večito živeti u prošlosti, ali je itekako dragoceno katkad se iste te prošlosti podsetiti uživo, doživeti je autentičnu, netaknutu. Akademija, kao mesto dešavanja, jedina je moguća zamisliva kulisa u takvoj vrsti fleš-beka.
Gledajući to veče Iveka, kako sa istom onom dozom drčnosti kroti gitaru i wah-wah pedalu, nisam mogao a da se ne otmem utisku koji mi je vrištao pred očima - čoveče, što je stariji, to sve više fizički liči na Neil Younga!!! A ima u tome i više od puke fizičke sličnosti.
Tokom sat i kusur vremena koliko je trajala svirka,
Kazna za uši je prisutne efektno prošetala kroz sve najbitnije trenutke od perioda antologijskog
Ispod zemlje (’92) do
Zauški (’99) koje su, poput slona u staklarskoj radnji, nes(p)retno zalutale u ružičastu City records kantu za smeće.
Osim koje bore više na licima muzičara i prisustva nekih novih juniora u publici, teško je bilo vremenski razlučiti svirku - da li se dešava u realnoj 1992. ili u nerealnoj i dalekoj 2006. Verujem da će se većina sretnika koji su se te večeri zatekli na Akademiji, složiti sa tim.
Neko je jednom rekao kako je ekipa bendova okupljenih na kompilaciji
Želim jahati do ekstaze, poslednja kvalitetna stvar koja se dogodila beogradskom rokenrolu, ushićenje pred kolektivno potonuće nacije. Uz dužno poštovanje nekolicini izolovanih incidenata koji su se pojavili u međuvremenu i učinili mrak 90-ih podnošljivijim, ova konstatacija i nije daleko od istine.
Jer, snaga i energija koju je Kazna za uši izbacila iz sebe na rođendanskoj svirci, ostaće nedokučiv domaći zadatak za mnoge mlađe muzičke naraštaje. I dokaz da će se takav kvalitet u ovakvim uslovima života, teško ponoviti. Zato je ova svirka bila, da ne preterujem, više od svirke, više od rođendana. Događaj koji se jednostavno, nije smeo propustiti!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.