Savršena dosada i iščašeni blues

Veče u Domu sindikata je počelo koncertom Soweto Kincha, mladog saksofoniste iz Londona trenutno nastanjenog u Birmingemu. Bend u sastavu saksofon - truba - bubanj - gitara - kontrabas obećavao je klasičnu jazz svirku, ali zahvaljujući Sowetovom repovanju ne može se reći da je to bio konvencionalan nastup, mada daleko od avangarde. Njihov novi album A Life in the Day of B19 - Tales of the Tower Block je u celosti posvećen pomenutom droga-nasilje-siromaštvo bloku u Birmingemu, gde Soweto i dalje živi (mada, sudeći po tome kako mu karijera cveta, teško da će dugo ostati tamo).

Između pesama, Soweto se trudio da nam približi svoj život u kraju. Tako smo čuli priču o čoveku koji je bio veliki talenat za fudbal i potom završio kao vozač gradskog autobusa; o klincu koji po ceo dan gleda emisiju Cribs na MTV-ju i divi se popularnim reperima i crnim sportistima u njihovim fensi gajbama, dok on sam jedva sastavlja kraj sa krajem. Teško da nam je otkrio ono što i sami ne znamo, ali u poređenju sa anegdotama Bennyja Golsona prve večeri festivala Sowetova ćaskanja su bila više nego simpatična. I bitnije – imala su kraj.

A svirka, iznenađujuće strejt: školska, gotovo bez imalo divljanja, i gitarista kome se daje isuviše prostora s obzirom na (ne)inventivnost. Tek na momente su visoki tonovi na saksu i trubi potmomognuti žestokim bubnjem popravljali stvar, ali oni su toliko kratko trajali da se mogu meriti sekundama.

Najveća mana Soweto Kincha je to što su delovi pesama u kojima repuje, i u kojima svira jazz toliko razdvojeni, da bi se mogli preseći nožem. Jasno je da on ne može da repuje i svira saks u isto vreme, ali kada je već rešio da pravi miks jazza i hop hopa, ne razumem zašto se tokom njegovog repovanja čuje samo ritam sekcija i svi zvuče kao live rap bend, a kad odrepuje i uzme saks, ponovo su svi jazzeri. Sve u svemu, prosečan koncert, s obzirom da smo na ovogodišnjem BJF-u videli definitivno bolje, ali i gore nastupe.

Drugi koncert te večeri je održao trio Johna Scofielda, po mnogima najveća zvezda festivala. Te večeri sam u Dom sindikata došao isključivo zbog Soweto Kincha, i puka radoznalost me naterala da ostanem na Scofieldu, čiji fan nisam bio nikada. Scofield je svirao gitaru u bendu Miles Davisa u prvoj polovini 80-ih, onda kada je Miles izdavao najbleđe albume, period koji svaki iskreni Milesov fan želi što pre da zaboravi. To vreme je, međutim, Scofieldu doneo veliku popularnost: imam utisak da njegova prezastupljenost u medijima pruža pogrešnu sliku ljudima koji ne poznaju dovoljno jazz, i da upravo zbog njega, Al di Meole i sličnih „virtuoza“, jazz doživljavaju kao dosadnu muziku za akademike. Čovek danas Milesa ne vadi iz usta, mada mu se to može i oprostiti pošto je to običaj gotovo svakog ko je ikada svirao sa Milesom. Svirku njegovog trija u Domu sindikata sam doživeo kao ravnu, nedinamičnu i nadasve dosadnu: baš onakva kakvu sam očekivao. Shodno tome, pola sata koje sam im posvetio je bilo više nego too much.

Treća i poslednja lokacija na kojoj se odigravao glavni program ovogodišnjeg BJF-a je mesto na kom je sve počelo pre 30 i kusur godina - Dom omladine.

Za razliku od prve tri noći festivala kada su u okviru glavnog programa svirala dva benda, u petak je bio samo jedan koncert. Na žalost, jedan od razloga za to je otkazivanje planiranog nastupa fantastičnog japanskog kvarteta Satoko Fujii. Te večeri su nastupili James Blood Ulmer & Memphis Blood Blues Band, čiji je jedan od članova i harizmatični Vernon Reid iz najpozantijeg all-black rock benda Living Colour.

Bio je to jedini blues koncert na festivalu, i kada bismo, na primer, ceo BJF posmatrali kao legendarnu emisiju Raše Petrovića Sav taj jazz, onda je Ulmer bio blues sat Voje Pantića, selektora Festivala.

Masni blues, prepun Pogon Doma omladine, puno piva na sve strane, dozvoljeno pušenje i verovatno jedino veče festivala kada nikom nije smetala buka onih koji su tu došli da budu viđeni (kojih je to veče i bilo najmanje - Pogon je prilično neosvetljen u poređenju sa Kolarcem) napravili su atmosferu dostojnu svakog zadimljenog kluba u Memfisu, dva bloka udaljenog od Sun studija.