Otapanje glečera

Koncertom Bennyja Golsona i RTS Big Benda u utorak Kolarcu, počeo je 22. Beogradski džez festival. Benny Golson je na vrhuncu karijere bio krajem 50-ih prošlog veka, i sasvim je logično da on sada, u 77. godini života nema preteranu želju za dokazivanjem. Slobodno se može reći da su prave zvezde na tom nastupu upravo bili pojedini mladi muzičari iz RTS Big Benda, željni isticanja prvenstveno pred Bennyjem, a onda i pred prepunim Kolarcem. Golson je više bio po strani, odsvirajući povremeno koji solo na saksu, izmamivši time gromoglasni aplauz, bukvalno svaki put. S obzirom da je on, ipak, živa legenda, moraju mu se oprostiti sve one predugačke anegdote između pesama, svo ono podsećanje kako su on i Coltrane u ono vreme bili super drugari, i kako je u njihovoj svirci uživala Bennyjeva mama, i slično. U početku su ti monolozi čak bili i simpatični, ali kasnije sve opširniji i dosadniji (čak me je na momente podsećao na strica Alberta iz Mućki i njegove priče iz Drugog svetskog rata), i da iza sebe nema 50 godina iskustva, sumnjam da bih izdržao da ga slušam do kraja. Sve u svemu, očekivan početak BJF-a, taman po meri „krupnih zverki“ iz prva dva reda, uz 20 muzičara na bini, i lagane, pomalo letnje zvuke mainstream jazza.

Ako je Golsonov koncert bio strejt, onda je Esbjorn Svensson Trio - sve suprotno. Bend na vrhuncu karijere odsvirao je predivan spoj jazza, eksperimentalne muzike, elektronike, pa čak i popa. Klavir sa gomilom efekata i bubanj sa dve gomile. Počeli su koncertnom temom Thelonius Monka (sa njihovog trećeg albuma Plays Monk - 1998), i time napravili savršen prelaz između koncerta pre njih i onog što sledi: prelistavanje aktuelnog albuma Tuesday Wonderland, što je komotno mogao biti podnaslov te večeri u Kolarcu. Nagli prelasci iz tišine u buku, iz Skandinavije u Ameriku, i nazad, naterali su (uglavnom) stariju publiku na izlaz, a onu drugu na povike oduševljenja (srećom, bili smo brojniji!). Malo je bendova koji na tako divan način sviraju i klasiku i avangardu, i noise i pop. Retko se naježim na koncertima, ali u utorak, EST su me na to naterali bar tri puta. Sjajan koncert u svakom smislu, i jedan od najlepših u Beogradu ove godine (što i nije neki kompliment, s obzirom da je ovogodišnja koncertna ponuda u našem gradu najslabija od 2000).

Drugo veče festivala otvorio je Dave Douglas, po mišljenju mnogih jazz poznavalaca, jedini pravi naslednik Milesa Davisa. Njegov kvintet zvuči usvirano, sveže i moderno, ma kakvu god vrstu jazza svirali. Bubnjar Clarence Penn je toliko perfektan da je u pojedinim momentima zasenio ceo bend (i to ne samo dok svira svoj solo), uključujući i samog Douglasa. Set-lista uglavnom bazirana na ovogodišnjem albumu Meaning and Mystery, pesme koje najčešće počinju melodičnom temom, koja se odjednom izgubi u improvizaciji, da bi se na kraju vratila na početak, gotovo neprimetno. Uz EST, najlepši koncert prva dva dana festivala.

U poređenju sa Douglasovim uglavnom up-tempo zvukom, trubač John Hassell i njegov Maarifa Street bend, koji su nastupili te večeri drugi, zvučali su kao uspavanka. Ali uspavanka koja vozi, u svakom smislu te reči. Lupovi, razni efekti, violina koja je zvučala kao sve samo ne kao violina, bas koji priziva Billa Laswella i koji po 10 minuta svira istu temu, i Hassellova ambijentalno futuristička truba, bili bi savršen soundtrack za svitanje negde na istoku Azije, oko pola pet ujutru. Prava na pomenuti opis zadržava Hassell lično.

I pored prilično dobre organizacije, gotovo neprimetnog kašnjenja (svaki koncert počinje najkasnije 15 minuta posle najavljenog termina) i zadovoljavajućeg ozvučenja, jedna od najvećih mana ovogodišnjeg jazz festivala je - cena karata. Dok se line-upom uspešno razbijaju predrasude da jazz ne slušaju samo bradati matorci i poslovni ljudi, cena ulaznice ostaju pri staroj zabludi da jazz najviše računa na ljude „u stalnom radnom odnosu“.

Naime, ulaznica za jedno veče košta u proseku 1.000 dinara (komplet za sve dane 3.500), i ta cena za dva koncerta u jednoj noći je sasvim na mestu. Ali, ako ste, npr, student koji prati jazz, bez stalnih prihoda, i išli biste na više večeri - imate ozbiljan problem.

Lično poznajem šestoro ljudi koji su veliki fanovi EST-a i Douglasa, i samo njih dvoje je imalo novca da poseti oba koncerta. Treba samo pomenuti da sa jazzom nemaju toliko veze odelo i kravata, Jovan Maljoković, „poslovni ljudi koji rade od devet do pet“, Nenad Bogdanović (pa makar bio najbolji drug Dave Douglasa), namirisane cice u mrežastim čarapama koje se nerviraju što im telefoni nemaju domet u Kolarcu, i tipovi sa bekamovskim repićima koji se raspituju zašto nisu doveli Miles Davisa ove godine - koliko sloboda duha i borba protiv klišea. A ljudi koji se vode tim principima, najčešće novca imaju najmanje. Da se razumemo - nemam ništa protiv svih tih pomodnih likova na jazz koncertima (i treba da dođu, možda nešto i nauče), ali imam kada se preskupim ulaznicama odbijaju oni koji takvi nisu.