Repis remix

Debi roman autorke Barbi Marković (pravo ime Barbara, rođena 1980) predstavlja zanimljiv eksperiment koji su ona i izdavačka kuća Rende okarakterisali kao roman-remiks (iako bi preciznije bilo REpis, kao u reči prepis).

Kao izvorni tekst korišćen je kratki roman/novela austrijskog pisca Thomasa Bernharda (1931-1989), ali je sam tekst rekontekstualizovan promenom značenja reči, zadržavajući celopkupnu strukturu romana i samu originalnu piščevu rečenicu. S obzirom da originalno delo Gehen (Hodanje) do danas nije prevedeno na naš jezik, ostaje nam preko weba dostupan prvi pasus na engleskom da bismo ilustrovali ovaj vid re-pisanja.

…nakon Barbine intervencije postaje:

Ako su Bernhardovi junaci više ili manje ludi šetači koji verovatno zaglavljuju po kafanama i završavaju u bolnici/ludnici, kod Barbi su oni klaberi/klaberke koji zaglavljuju po beogradskim klubovima i završavaju ispred tevea. Eksplicitno okarakterisan od strane autorke kao “hejterski”, roman Izlaženje će pozdraviti hejteri beogradskog klabinga, a oni koji vredno izlaze verovatno neće imati snage da se izbore sa surovim stavovima koji se navode. Što zbog identifikacije sa samoobmanjujućom zabavom ( “samoobmana je shodno tome jedino realno mesto zabave”), što zbog činjenica da se ništa nije promenilo u noćnom/klupskom životu, ili je dodatno propalo.

Mada nemamo eksplicitno postavljeno vreme u kome se radnja odvija (kroz monolog Milice u trećem, i ređe u neimenovanom prvom licu) može se zaključiti da su, ukoliko pogledamo realnu istoriju klupskog Beograda, centralni događaj dani neposredno pred prvi nastup Richie Hawtina (u knjizi, kao i od strane većine klabera, oslovljavanog kao Plastikman, što je ime koje je vezano samo za njegov studijski rad) leta 2004. godine.

Iako se sve vreme dokumentaristički lamentira nad sudbinom beogradskog klabinga sa svim svojim činiocima, kulminacija zalazi u polje fantastičnog. Pa autorka za tu priliku situaciju koja je postojala u stvarnosti dopunjuje postupkom jedne od klupskih junakinja koji bi se mogao shvatiti kao njen (autorkin) konačni manifest.

“Baš ste pozeri, pozerčine, kaže Bojana ekstra-Beograđanima pred kamerama. Koliko je meni bilo neprijatno dokazuje činjenica da sam više puta naručivala tekilu za tekilom da mi bi bilo manje hevi, ali onda je Bojana potrčala, trčala, istrčala na scenu, malo se saplela, naletela na mikspult, uzela neki mikrofon i rekla: verovatno je to zbog stanja u ovoj zemlji, možda zbog društvene situacije, ali ne mogu da uzimam u obzir društvenu situaciju, nema obzira u klabingu, dodala je tiše, držeći jednako mirkofon, s Plastikmenom u pozadini, premeštajući uključeni mikrofon iz ruke u ruku, verovatno da bi se oslobodila treme, kaže Milica Milošu, a onda je, Bojana, ponovo počela svoje zaključke i optužbe protiv beogradskog klabinga, tačnije protiv vip-klase.”

Ona je ubrzo nakon pisanja knjige napustila beogradski noćni život, ali i sam Beograd, pa danas više radi a manje izlazi u Beču.

Kako su tri devojke i jedan mladić sa svojim gay coming outom glavni likovi koji su više objekti/žrtve klabinga, uz njihove stavove koje uglavnom dobijamo kao prepričane i neproverene, znatno bliže i poznatije deluju beogradski klubovi Bassment i Idiot. Tokom godina u klubovima taloženi čulni nadražaji primoravaju čitaoca na identifikaciju sa klaberom i ličnim iskustvom u ovim prostorima (pod uslovom da je upoznat sa njima). Najviše zbog toga, ovo je vrlo beogradska knjiga, koja će svoj (ne)uspeh moći da izgradi najviše na beogradskoj publici, recipročno ličnoj iskrenošću iste.

Debi roman autorke Barbi Marković (pravo ime Barbara, rođena 1980) predstavlja zanimljiv eksperiment koji su ona i izdavačka kuća Rende okarakterisali kao roman-remiks (iako bi preciznije bilo REpis, kao u reči prepis).

Kao izvorni tekst korišćen je kratki roman/novela austrijskog pisca Thomasa Bernharda (1931-1989), ali je sam tekst rekontekstualizovan promenom značenja reči, zadržavajući celopkupnu strukturu romana i samu originalnu piščevu rečenicu. S obzirom da originalno delo Gehen (Hodanje) do danas nije prevedeno na naš jezik, ostaje nam preko weba dostupan prvi pasus na engleskom da bismo ilustrovali ovaj vid re-pisanja.

…nakon Barbine intervencije postaje:

Ako su Bernhardovi junaci više ili manje ludi šetači koji verovatno zaglavljuju po kafanama i završavaju u bolnici/ludnici, kod Barbi su oni klaberi/klaberke koji zaglavljuju po beogradskim klubovima i završavaju ispred tevea. Eksplicitno okarakterisan od strane autorke kao “hejterski”, roman Izlaženje će pozdraviti hejteri beogradskog klabinga, a oni koji vredno izlaze verovatno neće imati snage da se izbore sa surovim stavovima koji se navode. Što zbog identifikacije sa samoobmanjujućom zabavom ( “samoobmana je shodno tome jedino realno mesto zabave”), što zbog činjenica da se ništa nije promenilo u noćnom/klupskom životu, ili je dodatno propalo.

Mada nemamo eksplicitno postavljeno vreme u kome se radnja odvija (kroz monolog Milice u trećem, i ređe u neimenovanom prvom licu) može se zaključiti da su, ukoliko pogledamo realnu istoriju klupskog Beograda, centralni događaj dani neposredno pred prvi nastup Richie Hawtina (u knjizi, kao i od strane većine klabera, oslovljavanog kao Plastikman, što je ime koje je vezano samo za njegov studijski rad) leta 2004. godine.

Iako se sve vreme dokumentaristički lamentira nad sudbinom beogradskog klabinga sa svim svojim činiocima, kulminacija zalazi u polje fantastičnog. Pa autorka za tu priliku situaciju koja je postojala u stvarnosti dopunjuje postupkom jedne od klupskih junakinja koji bi se mogao shvatiti kao njen (autorkin) konačni manifest.

“Baš ste pozeri, pozerčine, kaže Bojana ekstra-Beograđanima pred kamerama. Koliko je meni bilo neprijatno dokazuje činjenica da sam više puta naručivala tekilu za tekilom da mi bi bilo manje hevi, ali onda je Bojana potrčala, trčala, istrčala na scenu, malo se saplela, naletela na mikspult, uzela neki mikrofon i rekla: verovatno je to zbog stanja u ovoj zemlji, možda zbog društvene situacije, ali ne mogu da uzimam u obzir društvenu situaciju, nema obzira u klabingu, dodala je tiše, držeći jednako mirkofon, s Plastikmenom u pozadini, premeštajući uključeni mikrofon iz ruke u ruku, verovatno da bi se oslobodila treme, kaže Milica Milošu, a onda je, Bojana, ponovo počela svoje zaključke i optužbe protiv beogradskog klabinga, tačnije protiv vip-klase.”

Ona je ubrzo nakon pisanja knjige napustila beogradski noćni život, ali i sam Beograd, pa danas više radi a manje izlazi u Beču.

Kako su tri devojke i jedan mladić sa svojim gay coming outom glavni likovi koji su više objekti/žrtve klabinga, uz njihove stavove koje uglavnom dobijamo kao prepričane i neproverene, znatno bliže i poznatije deluju beogradski klubovi Bassment i Idiot. Tokom godina u klubovima taloženi čulni nadražaji primoravaju čitaoca na identifikaciju sa klaberom i ličnim iskustvom u ovim prostorima (pod uslovom da je upoznat sa njima). Najviše zbog toga, ovo je vrlo beogradska knjiga, koja će svoj (ne)uspeh moći da izgradi najviše na beogradskoj publici, recipročno ličnoj iskrenošću iste.