Slušajte, moji roditelji!
Svi znamo da pesme nisu završene.
Samo idioti to ne znaju
Polako postaje nebitno što je neko mrtav, onda snima još bolje ploče.
Najviše volim da puštam afričku muziku kad temperatura vazduha u sobi pređe 35, kad se sve skuva i kad moždana tečnost počne da radi protiv vas. Kad najčudnije misli i prikaze postaju materijalne, dok se realnost izobličuje pod jarkim sunčevim svetlom, kad vas na telefon zovu najčudniji ljudi, zaboravljeni i nikad upoznati, i kad izgleda da vas se više niko drugi ne seća, jer u gradu više nema nikog koga vi poznajete. Ne morate da mi verujete na reč, ali probajte, možda sretnete Alija.
Ali Farka Toureov problem je tokom cele karijere bio dvojak: odsustvo hita koji bi ga učinio vidljivim medijskim konzumentima na Zapadu, i nepostojanje industrijski datog konteksta u kome bi njegova veličina bila naprosto očigledna... afrička muzika i dalje teče kao stihija i u njoj sami prepoznajemo vrednosti, onako kako na njih naletimo. Tako je početkom godine preminuli 66-godišnji gitarista i pevač uradio najviše što se moglo u umetničkom smislu, dobio dve Grammy nagrade, postao zvezda „world music“ scene, prodao dosta artikala na svetskom tržištu i opet ostao nepoznat slučajnom čitaocu-namerniku.
Ipak, polako postaje nebitno što je neko mrtav - onda snima još bolje ploče. Ovo je Alijeva rock ‘n’ roll ploča, jedna od ključnih u njegovom kanonu, nikako ne umorni ostaci ili senka veličine. Tek sad postaje nejasno šta ga je nagnalo da objavi povlačenje svojevremeno – uz nedavno reizdati sjajni par albuma iz 80-ih,
Red i
Green, uz
Talking Timbuktou saradnju sa
Cooderom,
Savane spada u njegove najviše domete – dobro je da se nije smirio dok nije završio i ovaj celovečernji zvučni komad, koji se kao znak vremena pojavljuje u isto vreme kad i Johnny Cashov post-mortem opus
American Recordings V.
I bukvalno znajući da mu se bliži kraj usled bolesti, Ali Farka Toure je uobličio session sa muzičarima koji su mogli da dodaju neki sastojak iz njemu spoljnog sveta i zaigraju u njegovoj režiji „world music“ ansambla. Tu su mu u gostima svi živi, uglavnom iz Amerike: usna harmonika Little George Suerefa, saksofon Pee Wee Ellisa, električna gitara i mnogo strpljenja da se fuzija o kojoj je bilo reči u muzičkoj kritici godinama – ona između Malija i Misisipija – konačno dosegne.
Mišljenja sam da je uvek bilo nategnuto celo to poređenje američkog bluesa i afričke svirke usamljenih svirača kao što je Ali. Afričke muzičke forme nemaju svoj pandan u američkim, mada su im sasvim sigurno prethodile. One klasične američke u stvari čuvaju sećanje, afričke čuvaju aktuelnu sadašnjost. Američke nam saopštavaju situaciju u jednoj tehnološki uznapredovaloj sredini, mada govore iz seoskog ili prigradskog iskustva, a afričke se bave samo ruralnim ili prirodnim okruženjem. Američke predstavljaju govor iz perspektive niskog društvenog sloja koji vapije za bilo kakvim spasenjem od svih vrsta muka ovozemaljskih, dok se afričke bave plemenitim promišljanjem društva i filozofijom odnosa među ljudima i sa prirodom. Da, glupo kako to možda nekom zvuči, između Afro-Amerike i Afrike jedva postoji ikakva veza osim u boji kože, kao što su odavno otkrili crni osnivači - povratnici iz ropstva - naopako lansirane države Liberije.
Ali ako već ne može postojati ništa kao „afrički blues“, možda može postojati tačka na kojoj se jazz, blues i afrički svirane gitare spajaju u jednu neimenovanu formu? Međutim kako, a da to ne ispadne žestoko foliranje širih razmera? Školovani muzičari, utopljeni u jednu ili drugu kulturu, ne znaju više za društveni kontekst iz kog je došla muzika koju sviraju. Takođe, ne mogu imati samosvojnost i uverenost vizije koju je imao Ali Farka, duhovni putnik sa razmeđe crnačke Afrike, islama i zapadnjačke civilizacije, osoba koja je nadnaravno doživljavala kao krivinu stvarnosti, što je verovatno sasvim tačan pogled na stvari... U tom smislu, polako postaje nebitno što je neko mrtav, onda snima još bolje ploče.
Ali Farka Toure je bio idealan čovek da bez napora spoji ove muzičke oblike koji daju veliku improvizatorsku slobodu onome ko ume da je uzme. Komandujući afričkim nadsviravanjima, „call and response“ pratećim vokalima, rudimentarnim strukturama pesama koje se pune istovremenim improvizacijama svih učesnika, baveći se tkanjem melodija, a ne njihovim unapred zadatim komponovanjem, Ali Farka je ovaj put napravio neobično komunikativnu ploču za svakog ko je ikad ozbiljno slušao rock muziku, kreirajući je na način na koji se pravi najmoderniji jazz, dodajući na to blues mudrosti.
U njegovoj muzici je sadržan free jazz pristup u kome svako svira svoje deonice istovremeno, oštrina beata i jasnoća poruke iz rock ’n’ rolla, ali i blues smirenost i otpor površnosti. Kao da je hteo nešto da nam kaže što do sad nije stigao, kao da su njegovi afrički saradnici konačno savršeno ovladali tehnologijom snimanja u visoko usavršenom studiju koji je tako postao deo orkestra, kao da su sve pustinjske zvezde rešile da pričaju sa svim pustinjskim duhovima istovremeno, ova ploča je ploča mnogih glasova, i svi govore kroz Ali Farku.
Uostalom, u pustinji jedino tako i može da se svira – u pustinji se sve čuje i u pustinji je sve glasno. Savane zaista ima elemente minimalističke raskoši do kojih se dolazi tako što aranžmani omogućavaju svakom da odsvira ono što poželi u toku pesme, i tako podcrta Alijeve iskaze – odavno nije bilo albuma na kome se više sviralo na manjem prostoru, a da se i dalje ostane jasan, što je potpuno suprotno evro-američkoj svedenoj ideji o tome kako treba zabeležiti muziku. Vrišteće moderno delo savremene muzike koje se krije pod imenom Savane, ne zadovoljava se malim i traži svoje mesto u panteonu klasičnih albuma – onih koji nam daju slobodu da razmišljamo drugačije nego do sad. Uostalom, šta reći posle ploče na kojoj je čovek okupio svoje prijatelje i ljude koje ceni, da svesno i namerno dignu spomenik životu? Polako postaje nebitno što je neko mrtav, onda snima još bolje ploče
Stvarno ne znam šta bi trebalo još da se dogodi pa da u novoj istoriji popularne kulture koja se piše iz XXI veka, mesto Ali Farka Tourea kao umetnika, duhovnog oca i kulturnog radnika sveta, ne ostane kao posebno obeležena stranica, na isti način kako će biti obeležene i stranice svih genija koji nisu bili deo mainstreama. Snaga vizije i neponovljiva muzika ovog momka sa granice svih svetova učinile su za ponos zapadnoafričkih naroda više nego iko drugi, dajući nam niz albuma otopljavajuće spiritualnih pesama od kojih počinje nešto novo i veliko. Gradska Afrika novih metropola koja se raspadaju i rastu paralelno, startuje na ovoj raskrsnici na kojoj je Ali Farka Toure prodao dušu anđelu, opovrgavajući tako još jedan američki mit.
I polako postaje nebitno što je neko mrtav... tek onda se vidi koliko je voleo život.
Ako pesma ne ide dalje
I traje sve kraće
Onda se stvarno plašim
Čovek počinje da peva o mladosti kad postane star
Plašim se
Oh plašim se
Oh plašim se
Komentari