Muse su potencijalno najzanimljiviji mainstream ekperimentalni bend današnjice koji vešto inkorporira System of A Down i Queen sa Radiohead i Princeom, ali trebaće im još da naprave svoj Ziggy Stardust
Ako ste 2001. godine još uvek smatrali da su
Muse nekakvi
Radiohead sa malo žešćom bas gitarom i zvukom koji priziva skori smak sveta, verovatno niste preterano pogrešili. Ono što se pak desilo kada je ovaj bend izdao album
Absolution (2003) je to da ih više niko nije vezivao za post-OK Computer sindrom, iako je pesma
Sing For Absolution bila ona kakvu Radiohead možda nisu želeli da naprave posle ’97, ali bi sigurno bili ponosni na nju.
Absolution je bio slika grandioznosti i pompe koju je ovaj trio iz Devona servirao sve širem krugu poštovalaca (poslednji album prodat u oko tri miliona primeraka), ali uz sve reference na pomenutu petorku iz Oksforda ili braću po teatralnosti, bend Queen. Muse su konačno izgradili svoj stil, romantičan i apokaliptičan po potrebi, a najbolji primeri su bili kada su se te dve strane ovoga benda smenjivale kao u singlu Butterflies & Hurricanes.
I ako niste uspeli da svarite Muse do sada, postoji jedna mala šansa da će vam ovaj četvrti album ipak ponuditi nešto što niste očekivali ili zbog čega je još moguće zavoleti i bendove poput Maroon 5. To bi bilo malo začina u vidu glam rocka i dance funka na fenomenalnom singlu
Supermassive Black Hole, pesmi koja po plesnom karakteru pripada katalogu
Franz Ferdinanda, ali suviše odzvanja u ritmu Princea da bi je poznati Škoti odsvirali.
Još zanimljivije je da kod Muse ništa ne može da ide uz normalnu simboliku, pa je i Knjiga otkrovenja postala tematski preuska. Tako je vasiona postala velika inspiracija, u božanstvenim kontrastima sa ličnim momentom (Starlight, Supermassive Black Hole), ali vrlo često i kao potpuni nonsense prisutan tu da bi visio pompezan sam za sebe.
Nova vizija crnih rupa i otkrovenja Muse nam je možda pokazala i još jednu intrigantnu stavku u vezi sa ovim bendom. Kada zvuče jako teatralno, Muse zvuče fantastično i zahtevaju apsolutni prekid svih trivijalnih aktivnosti (Take A Bow, Map of the Problematique). Kada su na Radiohead teritoriji angažovanosti Muse su u vrlo opštoj borbi sa socijalnim ustrojstvima (Assassin, Exo-politics) i kao takvi imaju mnogo jače konkurente.
Zato je možda ipak najkarakterističnija stvar vezana za BHAR njegova ekperimentalnost kakva se nazirala još ranije, a ovde je prisutna u raskošnim klavirskim krešendima (Hoodoo) ili najočiglednije na špageti-vestern pokušaju da naprave svoju Bohemian Rhapsody (Kings of Cydonia). Problem je samo što Muse nikako da zakorače punim galopom u polje rock opere ili da se drznu da naprave pravi konceptualni album.
Kings of Cydonia (Cydonia je inače oblast na Marsu, na kojem postoje najjasniji dokazi da je ona nekada bila naseljena živim bićima) najpribližnija je tom nekom vasionskom konceptu, ali ipak više zvuči kao Freddie Mercury koji jaše u marijači odelu, nego kao space rapsodija za novu muzičku eru. Zapravo ceo album je prepun sjajnih i prosečnih momenata, božanstvenih falseta i osrednjih stihova, kolosalnih refrena i nedorečenih ideja. Muse su potencijalno najzanimljiviji mainstream ekperimentalni bend današnjice koji vešto inkorporira System of A Down i Queen sa Radiohead i Princeom, ali trebaće im još da naprave svoj Ziggy Stardust.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.