Gospodari džungle

Mesto: Doma sindikata, Beograd
Vreme: Utorak, 01. avgust 2006.

Mlađih lica nije bilo baš mnogo. Možda nisu došli jer misle: “Još jedan matoran drži tezgu, došao da uzme kintu na staru slavu.” I ko će da im zameri? Buljuk takvih je prošao kroz Beograd od kako je Srbija, makar prividno, izašla iz Zone sumraka – samo da bi se suočila sa svime što je propustila.

Dan ranije, na konferenciji za novinare u Hyattu, neko je pitao Erica Burdona zašto se muzičari starije generacije vraćaju na scenu. Jedan od njegovih odgovora bio je: “Da prenesu mladima o čemu je reč u rock ‘n’ rollu.” I, kako je rekao, nije poenta u tome da se dođe do novca, da se postane zvezda.

Bina je aranžirana pre za svirku školskog benda u fiskulturnoj sali nego za ljude koji su tokom 60-tih bili značajni koliko Beatlesi, Stonesi, Kinksi i The Who. Jedino što zvučnika ima više (ne i previše) a set bubnjeva je bogatiji za pet-šest činela. Na pojačalima, koja nisu baš fensi, uhvatila se patina od svakodnevnog korišćenja tokom ko zna koliko godina. Reflektori – metalne kutije sa raznobojnim sočivima – zakačeni su za prečku nalik na nosač električne mreže koji je drpljen sa železnice. Ako bih o muzičarima sudio po scenografiji, Burdon i ekipa se prvenstveno zanimaju za svirku, dok im je status poslednja rupa na svirali.

Ali, status definitivno imaju. Sa gašenjem svetala, publika ustaje sa stolica, I uz dugi aplauz i skandiranje, Eric Burdon and The Animals izlaze na scenu.

Basistkinja Paula O’ Rourke je najviša u bendu. Crvenokosa je, nosi belu haljinu koja liči na krinolinu, veselo fotografiše publiku sa digitalnim aparatom. Klavijaturista Red Young ima oko 60 godina i impozantan spisak zvezda sa kojima je svirao: Sonny and Cher, Joan Armatrading, Dolly Parton, Tanya Tucker, Linda Ronstadt, Juice Newton, Red and the Redhots. Bubnjar Wally Engram odmah se sakriva iza bubnjeva, pa kroz činele vidim samo dugu kosu, bradu i brkove, a gitarista Eric McFadden sa dreadlock frizurom skoro je pljunuti Lenny Kravitz, odeven u crno od glave do pete.

Mc Fadden uzima akustičnu gitaru, i uz flamenko zvuke, mali dežmekasti čovek koji sedi na barskoj stolici počinje da peva Don’t Let Me Be Misunderstood.

To je Glas Životinje. Lavlja rika koja obznanjuje ko je gospodar džungle. Šta ostaje čoveku nego da se pokori i da sa nevericom posmatra kako 65-godišnji Burdon peva sa podjednakom lakoćom i u visokom i u niskim registrima. U interpretaciji se oseća posvećenost koja je gotovo spiritualna. Dan ranije Burdon je pričao o blues kao leku za dušu i za telo. Sada vidim na šta je mislio.

Kako se pesme ređaju – a ide red hitova Animalsa i New Animalsa (It’s My Life, Bring It Home To Me, We Gotta Get Out Of This Place, River Deep Montain High, House Of The Rising Sun, Sky Pilot), protkan ljutim bluzinama i stvarima sa novog albuma (Soul Of A Man, Devil’s Run, Red Cross Store) – u prvi plan isplivava hemija između muzičara, kojima je lepak Eric Burdon. Ovi ljudi uživaju da sviraju zajedno.

Njihov blues, funk, soul, jazz je punokrvan; potekao je direktno sa izvorišta. Wally Engram jede bubnjeve za večeru, Red Young skija po klavijaturama, malo u honky-tonky, malo u buggie maniru. Razigrano hipi devojče Paula O’Rourke uleće u vatrene duele sa McFaddenom, koji možda liči na Kravitza, ali više ceni originale. Ne, ne, gospodo, to što McFadden sada svira nije Are You Gonna Come My Way. To je pesma Jimija Hendrixa kojom se Kravitz inspirisao. Lepo je biti inspirisan, ali u ovoj kući se znaju vrednosti. U ovoj kući se uči kako to zaista treba da izgleda. Još jednom se pitam – gde su klinci da vide ovo?

A onda dolazi vrhunac, škola ingenioznog zatvaranja koncerta i prikrivanja činjenice da je nastup trajao – kratko. Druga pesma izvedena na bis, Ring Of Fire, nalazi se pred krajem. Burdon maše i odlazi sa bine, dok bend nastavlja da svira, praćen horskim pevanjem publike. Onda odlazi Young. Pa McFadden. Pa O’Rourkeova. Na sceni je samo Wally Engram. U jednom trenutku i on nestaje u bekstejdžu, ali “o-o-o-o-o-o-o“ iz publike ne prestaje ni za lek. Čak se pojačava, uz povike “vratite se”. I vraćaju se – Young, McFadden i O’Rourkeova. Međutim, ne hvataju se svojih instrumenata, već mlate udaraljkama po bubnjevima. Ekstaza se produžava još nekih pet minuta. Muzičari tad ostavljaju udaraljke, pale se svetla u sali, počinje muzika sa razglasa.

Naravno da “o-o-o-o-o-o-o“ traje i dalje. Ruke su u vazduhu, muzičari se još dugo rukuju i slikaju sa publikom, izuzev Burdona, za kojeg će mi Paula O’Rourke kasnije reći da je jako umoran, inače bi ostao da priča sa ljudima.

Još jednom gledam tu raspevanu, sredovečnu publiku, punu radosti i energije, i javlja mi se jedna od poenti rock ‘n’ roll.

Biti mlad u sebi.