Za većinu prisutnih to je bio verovatno najbolji koncert u životu, a ostali su mogli da se zabavljaju u posmatranju predstave na pola puta između Beavisa & Buttheada i Wayne’s World
Mesto: Station Tašmajdan, Beograd
Vreme: Nedelja, 30. jul 2006.
Produkcija: Pro-Media Promotion
Dobro, dobro... koliko vas je za... Whitesnake!?
Sa karakterističnim kašnjenjem od 20-ak godina, u naše krajeve je u radnu posetu stigao jedan od glavnih arhitekata sweet metala,
David Coverdale sa svojim Whitesnake. To što postava benda veze nema sa onom koja je tokom 80-ih predstavljala jednu od najkomercijalnijih na planeti i što se u poslednjih dve decenije pojavilo tek par studijskih albuma grupe nije smetalo hiljadama i hiljadama fanova da dupke ispune parter i tribine tašmajdanskog stadiona.
Među njima očekivana poznata lica iz sindikalne struje domaćeg pop rocka, narodnjački pevači, fanovi iz raznih krajeva brdovitog Balkana (na jednoj od tribina mogla se videti zastava sa logom benda ispod koje je pisalo Tešanj), horde čupavih hard rockera sa majicama u rasponu od Judas Priest do AC/DC, neki osedeli ljudi koje biste pre mogli da zamislite ispred sebe u redu na kasi obližnjeg supermarketa, mnoštvo mladih cura koje gotovo svaku pesmu znaju napamet – opet, sve i da se ne osećate delom ijedne od kategorija publike, niko u vama ne vidi uljeza.
Nakon srdačno pozdravljenih predjela iz domaće kuhinje, sledi aperitiv sa razglasa u vidu arena-rock hitova 80-ih (Start Me Up, You Shook Me All Night Long...), što nestrpljive, visoko podignute ruke u parteru prihvataju sa glasnim odobravanjem.
Oko pola deset izlazi čupava šestorka i kreće sa G
ori, komadom Deep Purple iz perioda kad je Coverdale zamenio Gillana. Coverdale je u formi - i šta god mislili o žanru kojem pripada, a teško da većina čitalaca Popboksa ima neko visoko mišljenje o ortodoksnom hard rocku – on spada u sam vrh ovog stila u ostrvskoj muzici. Slede hitovi iz
Whitesnake faze iz 80-ih, među kojima u prvih pola sata najjaču reakciju izaziva
(Neću više biti) Budala jer te volim, ali ona zvuči profesionalno i hladno, što i nije nerazumljivo imajući u vidu da je Coverdale sa 42. postavom Whitesnake peva 7653. put.
Sledi još par komada, a onda se svi osim jednog gitariste povlače, dok ovaj kreće u višeminutni rifovsko-solažni rafal, što nailazi na odobravanje publike, a vaš izveštač počinje da se pribojava da će svaki član benda dobiti svoju solo tačku, što se ostvaruje sa 50% tačnosti: posle nekoliko minuta izlazi i drugi gitarista i kreće sa besmislenim hiperbrzim rasviravanjem skala i brojanjem pragova, nakon čega se vraća ceo bend i ulazi u Ljubav nije stranac, tokom koje i bubnjar dobija svoju sekvencu snova.
Sve deluje kao da za godinu-dve tek treba da se desi rušenje berlinskog zida, a da svetskom rock scenom vladaju izblajhano-istapirani sweet metal pozeri tipa Extreme ili Poison, što je ambijent u kome ima smisla vrištati “baby, baby”, svirati sa nogom na monitoru uz neizostavno mlataranje glavom ili otići kod kolege iz benda da bi se uparilo pomeranje vratova gitara napred-nazad i levo-desno u vrelom hard rock ritmu.
U nastavku slede sve sami
Džetovi hitovi nedelje iz sredine 80-ih:
Da li je ovo ljubav, U tišini noći, Plačem na kiši, pa gorepotpisanom ruka nesvesno kreće ka telefonu kojim će se uključiti u dvestadvojkin program i glasati. Od gromoglasne reakcije publike posle svake pesme na Ljubinom aplauzometru skala dostiže maksimum – jasno je da Duran Duran i Wham još uvek nemaju skoro da i nikakvih šansi u Srbiji.
Naravno, Coverdale između pesama pored standardnih fora tipa are you feeling good ili are you ready, govori i Kvala, dobra veća, Beogrejd, što hordu fanova dovodi do ekstaze. Na kraju regularnog dela slede udarni aduti Nema ljubavi u srcu grada i Evo mene opet, tašmajdanski hor peva, Coverdale rutinski diriguje i - kraj.
Posle toga je bilo i nekoliko biseva tokom kojih je bend svirao neke manje poznate pesme, što je bio jasan signal da se polako krene ka izlazu. Za većinu prisutnih, ovo je bio verovatno najbolji koncert u životu, a ostali su mogli da se zabavljaju u posmatranju predstave na pola puta između Beavisa & Buttheada i Wayne’s World, u prijatnom ambijentu oronulih tašmajdanskih zidina.
P.S. Na izlazu se pojavio momak koji je delio flajere za jesenji koncert W.A.S.P.–a u Beogradu. Uz zaječarski nastup Uriah Heep, ko sme da kaže da sve što je lepo ima kraj?!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.