Velika iznenađenja od svoje omiljene rocklues anti-zvezde posle tolikih godina naš reporter kaže da nije ni očekivao, odavno Claptona doživljavajući prvenstveno kao vrhunskog stilistu i izvođača, ponajmanje kao inovatora. No tu uljuljkanost još prijatnije razbio je svirački spektakularan nastup EC banda tokom jedne od ključnih, do sada svakako najbolje posećenih i najburnijih večeri festivala Umbria Jazz 2006. u drevnoj, nekada etrurskoj Peruđi
Iako je čak i rutinski susret s Ericom - sentimentalno podsećanje na i dalje odlično držeće muzičke favorite - dovoljan razlog da prevalimo priličan put, a pre toga se odreknemo nekih sličnih/manjih zadovoljstava, sada je to ispao izrazito emotivan događaj i zapravo biser sezone; nešto što imate osećaj da morate hitno podeliti s prijateljima i istomišljenicima!
2.jpg)
Puni intenzitet blues-večeri na
Umbria Jazz 2006. ovde je dostignut mnogo više nego zagrevanjem, tj. savršeno odgovarajućim ”pakovanjem”
Robert Cray Banda uz
Erica Claptona. Problem je nastao jer se organizacija festivala, donekle smetena razvojem fudbalskih događaja, prosto predriblala kalkulišući s terminima svirki u večerima važnih utakmica. Tako je, na žalost, početak ovog koncerta više puta pomeran
ajavljivan napred-nazad pa je ”izlaz” iz te zbrke verovatno spontana ali nespretna reakcija: presekavši cimanje Cray i njegova trojica su započeli još i pre sumraka, pre zvaničnog momenta koji je gađala većina vlasnika ulaznica, te je i nas to zahvatilo u okolini Arene Santa Giuliana postavljene na sportskim terenima podno zidina Peruđe. Znatan deo njihovog nastupa prošao je pre nego je aktiviran light-show, pred par stotina prisutnih koji su tek počeli užurbano da pristižu shvativši da se ne radi o zakasneloj tonskoj probi! Međutim, i ovog puta nepravedno zapostavljeni Robert Cray će se vratiti u daljem toku večeri, i to kako: prvo za
Old Love na kojoj je odavno i studijski gostovao Ericu!
3.jpg)
Odstranjene stolice omogućile su da se u Areni umesto oko 4.000 okupi bar dvostruko više ljudi, a kad je Clapton grunuo Pretending sa svojom nemalom grupom, iznenađenja i čudesa brzo su dovela do ogromnog oduševljenja. Prošlogodišnji album Back Home zastupljen je kroz samo par numera, So Tired te - za početak akustičnog bloka - naslovnom. Ritam-sekcija je session-zvezdana - Willie Weeks (bas) i Steve Jordan (bubnjevi) – ali neupadljiva, dve turbo-crnkinje pevaju pozadinu, a trojica duvača su poznati Kick Horns; veteran-saradnik ove i drugih veličina, Chris Stainton će se pobrinuti se za sve klavijaturističko, posebno akustično i staro-stilsko potrebno, dok spodobu za digi-napravama neću ni da imenujem (Tim Carmon - op. ur.) jer su njegova dva sinti-sola bili jedini slabi momenti celog bogatog nastupa.
4.jpg)
Ukupno, školskiklasičan primer modernog RnBsoul banda već zadivljujuće zahuktalog u Got To Get Better In A Little While. Ali, sad glavno - gitaristi! Umesto uobičajenog, ma koliko kompetentnog pratećeg svirača, EC je ovog puta izabrao dvojicu međusobno stilski različitih i od sebe bitno mlađih majstora u naglom usponu, čime je uslovio ne samo raznolikost i podsticaje da dalje menja i razvija i svoje muziciranje. Konkretno, nikakvo čudo da je crnomanjasti, naočiti Doyle Bramhall (Jr.) Texas-tip svirača prstima (manje trzalicom) po razmerno opuštenim žicama Stratocastera, uz to levoruk kao da je naručen da podseća na prerano poginulog Stevie Ray Vaughana, a plavušan detinjastog lika Derek Trucks je bottleneck-virtuoz na Gibson SG-modelu, izgleda sposoban da gotovo sve vreme paralelno i maštovito solira pevajućim tonom kao... E da, to: kao Duane Allman!
Dakle, EC ima i pametnijeg posla od obnavljanja svakako nezaobilaznih Cream, a doprinosi mlađih saradnika i starijeg materijala nepobitno su i repertoarsko težište ove turneje pomerili unazad, na radost starih ljubitelja: ključne tačke su s Claptonovih zapravo prvih pravih samostalnih albuma (nedavno gala-obnovljeni 461 Ocean Boulevard, te Slowhand) i sa dva dvostruka LP-a ”najboljeg nepoznatog RnR-sastava na svetu” Derek & The Dominoes, dakle sve iz ranihsrednjih 70-ih.
5.jpg)
I izborom pesama i stilom interpretacije to je najbliže verovatno naj-razdoblju njegovog rada. Verujem da nisam jedini koji i posle svega čuvenog u više ne tako kratkom životu i dalje smatram da je Layla(& other assorted love songs) najbolje odsviran album u istoriji rock muzike, nažalost i jedini na kome su EC i nezaboravni slide gitarista Duanne Allman ravnopravno sarađivali. Na plemenit način taj duh se obnavlja prisustvom i slide- virtuoznošću Dereka Trucksa, štaviše Bramhall II i D. Trucks preuzimaju i razrađuju neke poznate linije Ericove svirke pa on može da se bavi novim, sve istovremeno tj. u realnom, improvizatorskom vremenu.
Posle Everybody Oughta Make A Change Sleepy Johna Estesa, kad trojica ovakvih gitarista opletu - svako svojom bojom i prstometom - gusti, vratolomni uvod u Motherless Children, jasno je da ovakva gitarska svirka u baražu odavno nije čuvena uživo, a ni Ericovom glasu ništa ne fali. No, smirivanje je jednako delotvorno, kad s akustičnim posedaju za prekrasnu, zaboravljenu I Am Yours, pa Nobody Knows You When You're Down And Out; taj blok završava jedna od najvažnijih novijih numera u Claptonovom repertoaru, gotovo duhovna Running On Faith. Kad se onomad krajem 60-ih presitio uloge superzvezde i gitar-heroja pa hteo da se povuče - što je i nakratko uradio pristupivši Delaney & Bonnie - s previše istaknutih položaja, EC je izjavio otprilike ”želim da budem samo soul-gitarista” (što je, doduše, u našoj štampi pogrešno prevođeno kao ”...solo-gitarista”), ali utapanje u (tuđe) postave mu, naravski, nije išlo. Odavno je, srećom, sigurno da je ovo njegova prava mera, predvođenje prženja ritam-i-bluza doraslog današnjici.
6.jpg)
After Midnight je već ludnica od veselja i praštanja, jedva se malo svi smirujemo tokom blues-jam (Little) Queen Of Spades; J.J. Cale pa R. Johnson, i eto Zlatnog preseka za našeg čoveka, sledi njegova stara Let It Rain, pa njegova divna i manje stara Wonderful Tonight, pa se prolomi ubitačna Layla kroz koju slide-deonica zavija do suza... i drugi deo, klavirski, kao rep za kometom. Zatim razvali rif Cocaine kao da je Cale otac hard-rocka, a za bis opet izlazi i Robert Cray!
Supergrupe? EC je gost Umbria Jazz-a bio '97. u all star-postavi Legends (D. Sanborn, M. Miller, J. Sample, S. Gadd), ali šta je to kontra ovom blues-vatrometu?! Sasvim simbolično, veličanstveno finale je Johnsonova ključna Crossroads, višeznačna i više puta u karijeridiskografiji EC, sada možda i vodeća. Strahovito, gotovo dva sata.
Prošlo je više od 10 godina da nisam bio na njegovom koncertu i moglo se lako desiti da još dugo ne odem ponovo. A sad samo želim da se zatvorim u senovitu sobu i meditiram dok kroz zvučnike kakve sam želeo kao pubertetlija (a tek puno kasnije mogao da priuštim) ponovo i ponovo pršti CD-kompletirana Layla.
Nije previše to tražiti od života?
ant.jpg)
On(i) & Mr. Johnson
Doyle Bramhall II (Second, 2nd) sin je bubnjarapevačaautora istog imena, koji je iz Texasa sarađivao s blues-veličinama u rasponu od Lightnin' Hopkinsa do braće Vaughan, a mlađiStevie Ray je i snimio neke od njegovih pesama; Doyle sin je već sa 16 bio drugi gitarista Fabulous Thunderbirds (a prvi, naravno, Jimmy Lee Vaughan) na turneji, zatim sarađivao sa Charlie Sextonom, Sheryl Crow i od '99. počeo da objavljuje sopstvene albume. Debitantski mu je doneo pozive od Rogera Watersa i Claptona, izabrao je da radi na svetskoj turneji prvog a drugi je ipak počeo da koristi njegove pesme na albumima Riding With The King (s B.B. Kingom) i Reptile (2001, Reprise) i sačuvao mu mesto pregrupe na narednoj svojoj turneji.
Obnovljeni Allman Brothers Band pored brojnih promena u članstvu u prošloj deceniji počeli su da u svoje redove uvode i sopstveni podmladak: njihov vekovni gitarista Richard Dicky Betts nakratko je angažovao sina (takođe gitaristu, normalno) kome je svojevremeno dao ime Duane, no i sam Dicky izgleda se zauvek razišao s ABB 2000; no zato im je pristupio dugokosi, plavi tip dečačkog lica koji se - opet, možda ne slučajno - zove Derek a preziva Trucks; vodi i sopstveni bend, i da, u srodstvu je - vekovni bubnjar ABB Butch Trucks dođe mu stric.
U međuvremenu, EC je valjda ostvario sve što moderni beli bluesman samo poželeti može: razdoblje njegove i inače veoma bogate i uspešne (mada ne lake ni bezbedne) karijere, posle porodične tragedije (smrt petogodišnjeg sina) započeto ogoljavajućom baladom Tears In Heaven pa akustičnom trad-prekratnicom (albumi Unplugged - '92, From The Cradle - '94, Reprise) krunisano je, bar za sada, live-vrhuncem kakav nije nagoveštavao ni njegov standardno kvalitetan koncertni 2CD One More Car, One More Rider (2002, RepriseDuck).
Nešto s tim u vezi po svoj prilici ima i dovršavanje životnog projekta reafirmisanja (u najdoslovnijem smislu reči) legendarnog Roberta Johnsona, Kralja Delta-bluesa: CDDVD izdanja Me & Mr. Johnson i Sessions For Robert J. (2004, Warner Bros.) prirodan su izdanak Ericovog bavljenja ovim ključnim autorom i stilistom, još od Bluesbreakers pa 40 godina naovamo. Clapton je za sobom ostavio toliko obrađenihsnimljenih Johnsonovih pesama da je već i time mogao napuniti odličnu kompilaciju, ali sveži povratak tom nasleđu je ipak pravi izazov!
|
.jpg)
7.jpg)
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.