Brazil & Bleus

Bilo je nezvaničnih priča da Gilberto Gil nije voljan da na Festivalu razgovara s novinarima, špekulacija kako je (ne)raspoložen povodom slabog plasmana Karioka na tada još tekućem Svetskom prvenstvu u fudbalu, i posebno povodom poraza koji su pretrpeli od Francuza (tim „plavih“ zvan Bleus)... Lionski FK Olimpik (Olimpique Lyonnaise) već je pet puta zaredom prvak Francuske i ima nekoliko brazilskih igrača, doduše nižerazrednih, koji tako nisu ni bili u reprezentaciji svoje zemlje. Pošto je Gil na turneji i putuje autobusom, pronela se „vest“ da će svoj jednodnevni boravak u Lionu iskoristiti da poseti te fudbalere, a odmah zatim i da postoji mogućnost da se tom neformalnom skupu pridruže i bar neki članovi reprezentacije Brazila koji su - ispavši iz daljeg takmičenja u Nemačkoj - ostali da se malo odmoreprovedu po Evropi (na njihovom mestu teško da bi iko žurio kući, znajući kakav je doček za neuspešne...).

No, bez obzira koliko je Gilberto Gil poštovan i voljen u svojoj zemlji, ništa se od očekivanog nije ostvarilo, ali je on u krcatom rimskom amfiteatru u Vjenu pred oko 8.000 ljudi održao odličan koncert na kome je bilo i dresova Karioka i zastava Brazila. Neke od tih nosili su i Francuzi koji su pobedu nad Brazilom slavili možda i više nego neke kasnijevažnije, i uopšte nije bilo zle krvi i vraćanja na sportski duel. Gil je jednu tužnu sambu posvetio ovom brazilskom timu a svoj nedavni 64. rođendan obeležio je izvođenjem uvek šarmantne When I’m Sixty Four Beatlesa, koji su uostalom svojevremeno izvršili jedan od važnijih uticaja na njega i ključne velikane kulturnog pokreta tropicalismo (Caetano Veloso, Milton Nascimento...) kojeg i danas sledi brazilska pop-muzika.

Upravo u vreme ovog koncerta Italija i Nemačka rvale su se za ulazak u finale, a izgleda da su i Gil i francuska publika bili složni kako su Italijani poželjniji protivnici za konačni obračun u Nemačkoj 2006: iako tokom svirke nije bilo nikakvih upada informacija o toku utakmice, na kraju svog programa a pre bisa Gilberto je sav ozaren samo objavio „Italija, 2:0!“ i time izazvao kratku provalu oduševljenja. šta je na kraju bilo, to već svi znamo...

Pred svoj sadržajno potpuno suvišan a rasprodan koncert na festivalu Jazz A Vienne, sve manje gitarista a sve više pevač - i sve manje jazz, a sve više ljiga - George Benson odradio je obavezni program velike komercijalne zvezde: stigavši sa svitom pomalo smešnih telohranitelja (kao da su gangsta rap veličine po sebi), strogih agenata za publicitet i sl, održao je kratku, natiskanu konferenciju za novinare očito se uživljavajući u ulogu nekakvog Ambasadora ljubavi, mira & muzike... no ni za prineti npr. B.B. Kingu. Mladoliko zategnut, Benson je smesta i rečima razvejao sve nade onih koji su priželjkivali - videvši da nastupa s malim sastavom - da ponovo zasvira jazz, kao onomad davno dok je još bio odličan gitarista u glavnoj struji i u maniru Wesa Montgomeryja. Onda je raspredao o tome kako on peva o romantici a sigurno ne o politici, o ljudskim a posebno muško-ženskim odnosima i vezama te zato to žene više razumeju i vole - pravi Barry White s gitarom i stoga manjim stomakom - mada je on lično strogo porodični čovek sa sedam sinova, i to iz istog braka!

Kao čest gost ovog festivala svoju vezanost za Francusku naglasio je i činjenicom da mu brat živi u Marseju pa i zbog toga često navraća, a potvrdio je glasinu da je baš prethodne noći u jednom od nekoliko luksuznih studija na jugu Francuske snimao s all star ekipom. Naime, počelo je kao dovršavanje hit-dueta Al JarreauGeorge Benson, ali mnogi poznati muzičari (mahom sa jazz-prošlošću) iz SAD upravo su po Evropi na raznim festivalima i turnejama...“Pa znate kako je, Al uvek okuplja najbolje, neverovatnu ekipu, i na tom albumu mu gostuju i Herbie Hancock, Stanley Clarke, Marcus Miller... A noćas je navratio i Paul McCartney, neko ga je doveo da čuje šta radimo, pa je i on nešto otpevao...Obradili smo i jednu stvar Miles Davisa, ne mogu još da vam kažem koju, ali dovoljno je što je Marcus bio usred toga“.

Kakva je korist od ovog neočekivanog grupisanja snaga (Davisovih saradnika iz raznih razdoblja & vedeta tzv. fuzijskog, jazz-rocka) čućemo na jesen kad album izađe. Prostor iza bine potom je zatvoren čak i za one s najjačim propusnicama, kako se na jazz-festivalima retko dešava, i kao da je neko baš crk’o da se druži s Bensonom (slično kao za Pat Methenyja prošle godine)...Publika ga je naravno primila više nego toplo, nije joj previše smetala ni kiša tokom većeg dela ovog nastupa, i sve je kulminiralo bisevimahitovima On Broadway i Gimme The Night koji su George Bensona izgleda nepovratno i preveli u carstvo kiča.

Došao je i trenutak da - uprkos odličnim programima i opštem uživanju u ovom gradiću, s organizatorima i publikom koji kultivisanu ljubav za jazz i srodne mu forme već decenijama neguju kao i svoje sklonosti vinu, siru i sl. - napustimo Jazz A Vienne 2006. i uskoro izronimo na sasvim drugom mestu, a s istim pobudama i delimično drugačijim atrakcijama. Ovde će baklju nositi trubač Wynton Marsalis sa Lincoln Center Jazz Orchestra, a ne bih baš to očekivao od Joe Zawinula & WDR Big Band Koln ili Punk Funk All Stars (Joseph Bowie, James Blood Ulmer, Vernon Reid, Melvin Gibbs, Ronald Shannon Jackson) i „uskoka“ Marcus Millera. Kubanski paket su ipak drugorazredni Afro Cuban All Star saradnici na divnom projektu Buena Vista Social Club od pre desetak sezona - čije su stareizvorne zvezde nažalost poslednjih godina pomrle, a ostalepozadince predvodi Juan de Marcos Gonzalez - i apsolutni veterani Septeto Nacional (de Ignacio Pineiro) pod naslovom El Sabor de la tradicion (Ukus tradicije) koji mogu prijatno da iznenade kao npr. slični im Orquestra Aragon 2002. u Beogradu.

Čak dve (ne uzastopne) večeri Jazz a Vienne 2006. posvetio je Nju Orliensu (i okolini), u znatnoj meri i zbog katastrofe izazvane uraganom Katrina, nedugo posle prošlogodišnjeg niza letnjih festivala ove vrste po Evropi. Louisiana Connexion nose Neville Brothers i (zasebno) mlađi izdanak Charmaine Neville, te novi film Michaela Murphyja Make It Funky!, a sama završnica festivala u Vjenu - All Night Louisiane - ovog puta pripada paketu veselih veterana: Willy Deville Trio, Dr John & The Lower 911, Eddie Bo! Pošto Jazz A Vienne uvek ima svoje finale u noći 13-og na 14-i juli - najveći francuski praznik, Dan Bastilje - to će sigurno biti tulum do zore, posebno ako imate u vidu da je Luizijana nekadašnja kolonija Francuske gde su ti matični uticaji (počevši od jezika) i danas jaki. Uz malo sreće, i oporavak od svežeg gubitka u Nemačkoj.