Dama među nama

Kada je pre devet godina premijerno učestvovala na Jazz A Vienne, Dianne Reeves je već bila zvezda u SAD ali ne baš poznata u Evropi. Nikakvo čudo ni problem: ona je očigledno od onih koji kasnije cvatu, ali srećom osoba od strpljenja i upornosti koja vedro dočekuje da sve najzad legne na svoje mesto. Rođenu `56. u Detroitu, kao članicu srednjoškolskog jazz-orkestra na lokalnom takmičenju otkrio ju je trubač Clark Terry (i nama dobro poznat, zahvaljujući Stjepku Gutu), ali ona se sporo upuštala u posao, dugo se pojavljujući samo kao prateći vokal. Pod svojim imenom albume je počela da objavljuje tek pošto je prešla 30, i kako – kao prvi/pevač/pevačica s ugovorom za obnovljenu prestižnu jazz-kuću Blue Note! Vec zrela i kreativno, albume je sastavljala neobično/eklektično za to doba: standardi, sopstvene numere, i pesme ozbiljnijih/zahtevnijih kantautora (Cohen, Joni Mitchell...), obeležja koja posle srećemo i kod koleginica joj (Cassandra Wilson, Lizz Wright). Takođe, na njenim snimcima rojili su se vrhunski muzičari, često ne samo kao gosti (Harry "Sweets" Edison, Toots Thielemans, Eddie Lockjaw Davis, Freddie Hubbard, Joshua Redman, Jackie Terrasson...) nego i mentori (Ellington, Hancock, James Moody, Phil Woods, Harry Belafonte).

A zašto? Jer Dianne ima prekrasan, čist i jak glas velikog raspona, izvanrednu tehniku i stil, sluh i ukus, osećaj i znanje koji je čine pravom naslednicom Sarah Vaughan, Betty Carter, Elle Fitzgerald. Uskoro su počele da joj pristižu i nagrade: posle baršunastog jazza na Art And Survival `93, prvu Grammy dobija za Quiet After the Storm `94. Široj publici preporučio je Live at the New Morning (`97), a dve godine potom – iako je neretko sama i aranžer, producent, pisac propratnih tekstova na omotima – njen rođak George Duke producirao je Bridges. S velikim orkestrom 2003. uradila je tribute CD svom glavnom nadahnuću i idolu, The Calling: Celebrating Sarah Vaughan.

Posle toga vratila se saradnji s malim postavama, ali nagrade su nastavile da pljušte – još 3 x Grammy za najbolje jazz-pevačko izvođenje, za njena tri albuma za redom; prvi putu istoriji ovog “muzičkog Oskara” ali sasvim prirodno za nekog s tako virtuoznim interpretacijama, sposobnošću improvizacije i R&B/soul/pop stilizacijom. Dianne je nastavila i da peva s velikanima kao Tyner, Solomon Burke, Lionel Hampton, Les McCann, Charles (J)Aznavour...Priredila je i kompilaciju Nine Simon, intenzivno sarađivala s Wynton Marsalisom, simfonijskim/filharmonijskim orkestrima i čuvenim soul-producentom Arif Mardinom (CD A Little Moonlight). I njen jazz/božićni album (Christmas Time Is Here) nahvaljen je od kritike, a najnoviji dragulj u kruni joj je saradnja s George Clooneyem u visoko cenjenom Good Night, And Good Luck: epizodna uloga (jazz pevačica) u filmu i glavna na soundtrack izdanju.

Prošlog leta na Northsea Jazz Festivalu u Hagu, međutim, malo sam se začudio što u neverovatno jakoj konkurenciji ova istinska diva glavne struje jazza – kad nema novi album/motiv – ne zvuči baš izuzetno. Voleo bih da je slušam samo uz tandem gitarista (Russell Malone, Romero Lubambo) s kojim je kraće putovala, ali stigla je sa svojim već prekaljenim triom. I dok silni komplimenti njenom glasu i pojavi u Good Night... gotovo bez izuzetka koriste poređenja s dimom i izvedene nadimljene prideve, alt Dianne Reeves je kristalno čist, po potrebi oštar ali nikad previše prodoran, razgiban do utiska multi-oktavskog.

Korpulentna i mladolika, lica lepog i po belačkim standardima (što nije nebitno za komercijalni uspeh, kao i u slučaju D. Warwick, W. Houston...) i s onolikim osmehom, ove večeri nije potezala opštepoznate adute (Suzanne, Both Sides Now, Morning Has Broken, P. Gabrielova In Your Eyes) pa čak ni najjače jazz-standarde. Tim je više oduševljavalo njeno pevanje, kroz balade i niz sopstvenih numera kao krasna Nine (o najboljim godinama u životu, onim sa cifrom 9), sa samo jednom – One For My Baby – iz aktuelnog filma. Obilje scat-deonica, vokalize/dijalozi s kontrabasistom Reuben Rogersom, izrazgovara se i s publikom bez napora umećući tekst na licu mesta (ona vrsta vokalnog žongleraja kakav je Tanja Jovićević doslovno skidala sa starih koncertnih albuma)..., a posle afro-tutnjave bunjara Gregoryja Hutchinsona iz glasovnih egzibicija neodoljivo sleti u nežno prisećanje na svoje srednjoškolske dane, bas-gitara i el. klavir časom nas uvedu u prekrasnu, devojački lepršavu verziju Just My Imagination (Running Away With Me)!

Kakav preokret klasičnog Motown hita iz `71. kome su posle originala Temptations jake pečate udarili Stones i Prince! Za bis lavina The Wonders Of The Universe, već dugo unazad retko viđana moćna svirka na Rhodes klaviru Peter Martina, i još veće oduševljenje preko 7.000 prisutnih u amfiteatru...

Šta ono htedoh na početku - zašto bi valjalo da i Vi budete na njenom beogradskom koncertu? Čak i ako niste ljubitelj jazza ili to još nikad niste ni slušali? Dajte sebi priliku jer je ovo jedna od najboljih šansi, kakva Vam se kod nas ne pruža cesto. Čućete punokrvni jazz u besprekornom izvođenju, na razmeđi standardnog i modernog, osetićete odakle su došli soul i funk, i uživaćete u Dianne Reeves.

Dame & gospodo, diva je među nama. U prethodnoj rečenici, odaberite gde ste - ili niste.