Sonny Music!

Pošto je četvrt veka postojanja dostojno obeležio svojim najboljim izdanjima dosad (2004. i 2005), Jazz A Vienne - već godinama među vodećim evropskim jazz festivalima, i najveći te vrste pod otvorenim nebom na Starom kontinentu - započeo je u ugodnom saznanju da se ulaznice rasprodaju bez obzira na Svetsko fudbalsko prvenstvo tj. na očekivani plasman Francuske u završnicu.

Naime, festival već treću godinu zaredom u tom terminu angažuje nekog od najvećih domaćih džezera da zabavlja klince jedva školskog uzrasta, i to koliko klinaca: i kod nas poznati violinista Didier Lockwood, koji obeležava 30 godina karijere, svirao je pred više od 5.500 učenika iz pokrajine Rhone-Alpes čija je Lion prestonica! S glavne pozornice Festivala, u odlično očuvanom Rimskom amfiteatru Lockwood, demonstrirao je akustiku&elektriku svog instrumenta, i vodio najmlađu publiku na muzičko putovanje oko sveta, ali im izveo i kompozicije svojih „parnjaka“ (Corea...) i uzora (Coltrane...).

Iste večeri u antičko-teatarskom prostoru koji prima do 8.000 ljudi „veliko otvaranje“ po treći put za Jazz A Vienne uradio je Festivalov čest i drag gost, jedan od poslednjih živih džinova jazza, tenor-saksofonista Sonny Rollins (76). Pratio ga je kvintet u kome je najpoznatiji Sonnyjev omiljeni saradnik u proteklih pola veka, Bob Cranshaw (bas-gitara) a uz bubnjeve, udaraljke i trombon tu je još i gitara, bez klavijatura. Dugogodišnji praktikant joge i istočnjačke meditacije, ogromni osedeli crnac prijatno je potvrdio da je u vrlo dobroj kondiciji, svirajući program u dva dela od kojih je svaki trajao po više od 75 min. Uobičajena mešavina standarda/balada i Sonnyjevih kompozicija već je neko vreme osvežena kalipso-uticajima, pa je to i kulminiralo u završnom maratonu Don`t Stop The Carnival. Razmerno mali broj uključenih numera posledica je kako Rollinsovim „prozivanjem“ saradnika u dijaloge, tako i notornom činjenicom da je Soni vrhunski maher malih varijacija na zadatu, neretko zaraznu temu.

(Stariji ljubitelji jazza znaju za legendarni događaj pre više od četvrt veka u beogradskom Domu sindikata, na tada još jakom i redovnom našem jazz festivalu, kada je Rollins po ko-zna-koji put izašao pred ekstatičnu publiku u potpuno osvetljenoj sali, voljan da još svira, ali je neko od službenika dvorane odlučio da je vreme poći kući pa je isključio struju; Soni je samo produžio da riče i peva kroz svoj moćni saksofon, beskrajno poletno varirajući tada sveže popularnu Isn`t She Lovely Stevie Wondera, sišavši među posetioce i nastavivši da hoda naokolo! Toliko o doživljajima koje nikad ne zaboravite...)

Živa legenda: Oduvek buntovnik, autor Freedom Suite (’58.) - svojevrsnog manifesta građanskih prava; odrastao je u Harlemu a svoju babu opisuje kao „crnu, nacionalističku, militantu...., koja me je vodila na demonstracije protiv diskriminacije u zapošljavanju“. Anti-establišment, uneo je istočnjačku duhovnost u svoj jazz i sa sopstvenog, budističkog, „intenzivno religioznog“ stanovišta nije prestao da napada i kritikuje rasizam, izvitoperenu veru današnje Amerike i sl. Nisu ga mimoišle ni posledice 11. septembra: “Na taj dan bio sam u svom stanu u Tribeki (delu Njujorka; prim.prev.), na 40-om spratu, šest blokova od Svetskog trgovinskog centra. Čuo sam urlajući mlaznjak da leti veoma nisko iznad naših glava. Onda, auuu! Ogroman sudar!“

Otad se Sonny Rollins sa Menhetna odselio u gradić Germantown severno od Njujorka. Krajem 2004. umrla mu je voljena žena Lucille, njegova muza i savetnik više od 30 godina. „Ne izlazim, ne igram golf, ne idem na koncerte, vežbam jogu, kao usamljenik... Želim da budem sam. Ne zanima me više da radim što drugi rade...“.

Poslednjih decenija u više od 60 godina dugoj karijeri Sonnyjevi albumi, naravno, nisu bili kapitalni kao njegova mitska ostvarenja poput Saxophone Colossus (’56), ali uživo je i dalje bio sjajan. Baš zato su mnogi i žalili što je - pod uticajem istočnjačkih veština i/ili supruge - drastično proredio nastupe, a turneje uopšte nije ni prihvatao.

Jedini evropski koncert 2005. održao je prošlog jula takođe u Francuskoj (Antibes-Juan-les-Pins), a ovaj na Jazz A Vienne održao je od četiri-pet za naš kontinent u 2006, mada je počeo malo češće da se pojavljuje u SAD, i zbog novog - prvog studijskog posle pet godina - albuma Sonny, Please u sopstvenom izdanju.

„Kad sam bio mlad, možda sam se pokazivao kao arogantan, ali sada sam uznemiren pre svakog koncerta. Dao sam i loših - zaista, i još uvek ih dajem. Potrebno mi je da vežbam svaki dan!...Kad sam na bini posednut sam jednom energijom koja dolazi odnekud drugde, više ne mislim, to ide prebrzo, praznim svoj um - sve što osetim je pulsacija publike.“

No, u Vjenu neki dan Sonny Rollins iznenadio je dobrim raspoloženjem i prijateljskim stavom: posle tonske probe sasvim sam nenajavljeno je ušetao u press-centar i uprkos svim očekivanjima i najavama njegovog menadžmenta, otvoreno rekao da bi želeo da popriča s novinarima; šačica sretnih kolega koja se zatekla u blizini (takoreći u dometu glasa šefa press-službe, s otvorenog prozora) snašla se za nekoliko pitanja i iz prve ruke upoznala jednog od retkih muzičara za koje se s punim pravom kaže „živa legenda“.