Iskusni gitarista, autor i pevač osvežava svoju poziciju na domaćem terenu nepretencioznom studijskom kolekcijom naoštrenom za živo izvođenje, koja solidno funkcioniše i u kućnim uslovima, donoseći na domaću scenu znatno više nego što se možda na prvi pogled čini
Iza još jedne u nizu RTS-ovih blago deprimirajućih ambalaža leži nova kolekcija pesama
Nikole Čuturila – Čuture. Kao već afirmisan gitarista, ovaj rocker starog kova (jedan od onih koji bi možda umeli da objasne u čemu je poenta duge kose ako je stalno vezana u rep) nedugo nakon
Bajaginog izlaska stupio je u
Riblju čorbu gde se, srećom, nije predugo zadržao: napustio je grupu blagovremeno, pre nego što je prerasla u prostački šovinistički cirkus.
Danas, više od petnaest godina kasnije, Čutura je blago poznat solo muzičar sa karijerom značajno obeleženom višegodišnjim boravkom u Londonu, gde je stekao veliku klupsku kilometražu.
Nemir je usredsređena, razgovetna rock rabota, lagano premazana produkcijskim rukopisom
Nikole Vranjkovića koji boji album tonom neusiljene modernosti, adekvatno potcrtavajući Čuturinu različitost od većine ostalih ovdašnjih rockera koji neguju konzervativniji zvuk.
Tvrđe rock pesme uglavnom solidno funkcionišu, kao i nekolicina laganih numera. Vrhovi Nemira su, međutim, sentimentalni, poletni pop rock komadi Zoveš me i Samo ti znaš, u kojima posebno dolaze do izražaja Čuturin melodijski nerv i izvanredna kompetencija kada su u pitanju aranžmani i pevanje.
Čuturine kompozicije poseduju osobinu danas retku u ovdašnjem rocku: stihovi nisu banalni, a ipak je sasvim jasno o čemu se u pesmama radi. Izvesna naivnost u ovom slučaju nije drastična mana; zapravo, povremena opšta mesta i blago nezgrapne metafore zvuče kao umesan deo izraza u kojem su iskrenost i relevantnost čvrsto zagrljene.
Tako je, eto, moguće da stihovi „kao skinut osmeh s lica srušila se Feniks ptica na korak-dva od sna u magli vremena“ (Samo ti znaš) ne zvuče smešno, što bi, nesumnjivo, bio slučaj kada bi ih otpevao neko sa manjim, khm, rock’n’roll srcem.
* * *
Kontekst domaće scene u koji je Nemir porinut konfuzan je, tanak i nezgodan. Pristojnog adult-oriented rock mainstreama u Srbiji gotovo da i nema, a ono što od njega postoji najčešće je nezanimljivo i, izgleda, mahom namenjeno ljudima koje muzika ne zanima puno.
Čuturina karijera nema inerciju brenda poput one koja održava Bajaginu popularnost na koliko-toliko visokom nivou. Urbana rock omladina, opet, teško prihvata ovoliko jasnu muziku...
Nenametljiv, topao i zdravo skroman, Nemir je prilično usamljen slučaj na ovdašnjoj sceni. Ozaren neusiljenom kompetencijom i gotovo opipljivom ljubavlju prema svirci, ovaj znalački, emotivni album diskretno osvežava, pozivajući na još otvoreniju komunikaciju uživo.
Iako na prvi pogled možda ne izgleda tako, albumi poput Nemira puno su vredniji za zdravlje domaćeg rocka od mnogih znatno konkurentnijih izdanja popularnih muzičara koji – bar ako je suditi prema njihovom stvaralaštvu - niti znaju, niti osećaju zašto se i kako, uopšte, istinski voli rock muzika.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.