Rečju, „Šou počinje u ponoć“ je u odnosu na celokupnu srpsku industriju ono šte je Clashov „Sandinista“ bio za CBS ili Smashing Pumpkinsova „Machina II“ za Virgin
Često se zaboravlja da je angažman
Bajage i Instruktora sve do sredine 90-ih praktično bio jedan od najdoslednijih u našem popu. Čini se kao da više ni ne postoji neko ko bi to napisao. Slično Bijelom Dugmetu, sa ortodoksnom urbanošću, za razliku od njihove ruralnosti, Bajaga je aplicirao tradicionalne pop i rock idiome na svoju muziku. Tek od soundtracka
Ni na nebu ni na zemlji(1994), sa izvesnim najavama na
Prodavnici tajni(1988), Bajagić uvodi element kafansko-starogradskog pesmopisanja u svoju muziku, i time čak i denotativno iskače iz onoga što proučava rock kritika. Ali zar se to nije desilo i
Rundeku?
I uopšte, gde je tačka u kojoj se ostareli rocker suočen sa etnom ili folkom polarizuje na iskusnog matorca koji je shvatio da su buka i bes prošli ili tezgaroša koji piše narodnjake? Da li se u tu jednačinu uključuju pitanja uspeha, ideološkog opredeljenja i simpatija koje kritičar ima prema njemu?
Bajagić je ogledni primer za sva ta pitanja na koja tek treba dati odgovor, možda tek sa vremenskom distancom, kada ono što je radio dobije potencijal da postane retro.
Kad je reč o muzici, Šou počinje u ponoć je još jedan rutinski album Bajagine dekadentne faze. Nažalost, i to je možda najtragičnije, ovaj album nije čak ni skup mejnstrim kakav inače producira Saša Habić, ovom prilikom zamenjen Vojislavom Aralicom. Ovaj album ima fakturu jeftine konfekcije u kojoj je najvredniji, i najuzaludnije potrošen ljudski faktor, to jest sam Bajagić. Produkcija je sintetička, bez organskog kvaliteta u zvuku, sa perkusijama na nivou demo skice i depersonalizovanom orkestracijom.
Pored slabog kvaliteta proizvodnje, sadržaj je podjednako nejak. Sa ploče se mogu izdvojiti eventualno dve pesme da se narežu na neku dvostruku kompilaciju. Nema baš pesama za best of ako se sastavlja na jednom CD-u.
Ono što je problem jeste prisustvo pesama koje naprosto nisu baš za javno emitovanje. Tu je pre svega Bajagin rep duet sa pokojnom ciganskom pevačicom majka-Vidom Pavlović Padaj kišo, keve ti, koji zaista predstavlja nedostojan primer Bajaginog pretencioznog eklekticizma u kome hip-hop recitovanje spaja sa semplom Vidinog pevanja, koje nema soul već više šansonjersko-kabaretski prizvuk, pa pored toga što nema sadržajnog, nema mnogo ni formalnog smisla. Kada se to spoji sa temom o ekonomskim teškoćama i dolasku boljih dana, sve počinje da liči na neku televizijsku satiru Brane Crnčevića iz prošlog veka.
Drugi gaf na ploči je obrada Marleya, u kojoj Bajaga nastavlja svoju seriju besmislenih obrada u kojima ne poklanja novi kvalitet klasicima, u kojima ne otkriva zaboravljene pesme, u kojima lirički unazađuje i vlastiti standard i izvorni domet obrade. Njegov prepev Marleya – Pesma slobode – jeste logorejična protestna pesma četiri decenije posle vremena kad su takve pesme bile aktuelne.
Ostatak ploče čine manje-više inferiorni primeri Bajaginih tipskih pesama u kojima se zapaža vrlo zanimljiv problem. Pored slabijeg utiska koji ostavljaju u odnosu na kanon po kome su stvorene, očigledno je odsustvo karakteristične Bajagine izvođačke harizme, koja je oduvek bila izuzetno važan element njegovog izraza. Čak i u Bajaginoj najpotentnijoj fazi, veliki deo utiska ostavljao je zahvaljujući izvođačkoj harizmi, koja je uostalom i učinila da on bude verovatno najveća zvezda ograničenih vokalnih potencijala kod nas. Na Šou počinje u ponoć toga više nema. Bajagino sricanje teksta, nekada nošeno njegovim beskrajnim šarmom, kada je izgledalo da će postati jedan od prepoznatljivih punktova istorije našeg rock ‘n' rolla, sada već počinje da liči na nemoć, jer više nije produhovljeno kao pre.
Najveća propuštena prilika svakako je potentan pokušaj placeboidnog gitarskog rocka Otrov, u kome je konfekcijski ali zabavan hardver potrošen na besmislenu i otupljenu političku satiru. I, uopšte, čini se da bi i ovakav srozan Bajaga bio mnogo bolji bez tog nemoćnog političkog prenemaganja kojim boji svoje pesme. Ipak, postavlja se pitanje da li u deborovskom medijskom eksperimentu kakav je savremena Srbija može da se postigne ikakvo interesovanje bez politizacije.
Ako se suočimo sa činjenicom da su najgledanije emisije u Srbiji one koje se bave političkim temama, ako obradimo statistiku da su političari preuzeli ulogu zabavljača, onda ne treba da čudi što najpopularniji zabavljači uzimaju neke od tema iz sveta politike zahvaljujući kojima i podgrevaju svoju popularnost.
S druge strane, pop je ipak pojava koja može postojati samo u uređenim društvima, a u ovakvom kao što je naše postoji samo politpop, pošto već odavno imamo Politart. Logično.
Dok Otrov, iako slab, podstiče na neku akciju pa makar to bilo i žaljenje, umorne pesme Kap po kap, Fanki taksi, Šou počinje u ponoć i Ima svet kraja dva, osim što podsećaju na koncepciju pesama Od kada tebe volim, Tekila-gerila, Dobro jutro, džezeri i Ni na nebu ni na zemlji, ne podstiču nikakvu drugu mentalnu aktivnost, osim nostalgije i nepovoljnog poređenja.
Kad smo već kod kanona, u njegovom mračnijem spektru, doduše, postoji nešto što bi moglo sugerisati Bajaginu vitalnost – saradnja sa Žikom, kantri igrarija Pod jasenom, u kojoj pokazuje da i dalje relativno vitalno može da napravi onu vrstu tupavog populističkog hita sa etno momentom, kakvi su ga upropastili. Žikine pesme bi se blagonaklono mogle doživljavati kao Ringove na pločama The Beatles. A bend je u dubokoj krizi kada pokazuje vitalnost jedino unutar pojednostavljene, šaljive forme.
Kao najsvetlija tačka stoji duet sa Bebi Dol na prvom singlu Bademi i sokoja u izvesnim tačkama prepliće Bajagin vešti pop i njen dekadentni Sinatra/Hazelwood touch. Uopšte, ova pesma referiše na taj tip dueta pa spada na onu potencijalnu best of kompilaciju.
Pošto je Bajagić već sada u fazi da može da nanese ozbiljan udar diskografskoj industriji, pa samim tim verovatno može i da snimi kakav god hoće album (a usled nedostatka ikakve definicije srpskog mejnstrima ostavlja se pitanje zašto baš i snima ovakve a ne neke druge ploče), sada je već krajnje vreme da se ostavi imidža večitog dečka srpskog rock ‘n' rolla, jer mu očigledno kreativne moći ne prate takvu žeđ za svežinom.
Čini se da se u njemu krije potencijal za dosta bolnu i oporu ploču o starosti. U Srbiji, gde narod bez budućnosti nema prava na dečaštvo, pa i u svetu gde su mnogi provalili Morrisseya tek sad kad je dostojanstveno omatorio, to uopšte ne mora značiti komercijalni pad. Čak naprotiv, omiljeni srpski opijati postare čoveka. Uostalom, zar upravo među mladim i ekstremno popularnim mladim pop pevačima kao što su Vlado Georgiev i (jedva punoletni) Bojan Marović ne vlada gotovo sumanuta gerontološka fascinacija završenim životnim putem i potrošenošću zbog burnog života?
Bajaga će postati zanimljiv onda kad snimi ploču usklađenu sa rezultatima svog sistematskog pregleda. Kada bi se u Srbiji pojavila neka naša verzija Killersa, trebalo bi da se zovu Prodavci Tajni. Nažalost, čini se da sa novim albumima i pesmama koje bi radije potisnuli Bajaga čini da se zaborave i njegove opravdano stečene zasluge. Šteta.
Komentari
-
darko (gost)
| 14.12.2008. 10.38.23
ej brate moze li neko da smisli neki tekst za hiphop samo da je na srpskom
-
Gagi (gost)
| 26.12.2009. 23.07.59
A da li ste vi nesto uradili ,i da li se uopste bavite muzikom?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.