Više sreće ’97. Ups, ’07.

Strictly Kev, jedan od dvojice DJ/producenata koji dele ime DJ Food, kao stalni DJ nedeljnog Ninja Tune radio-programa Solid Steel, uvek može biti aktuelan, iako DJ Food nema(ju) album još od Kaleidocope iz 2000. godine.

Swayzak su još u drugoj polovini 90-ih zajahali na talasu elektronskih albuma koji su koketirali s čim su stigli (i s čim je bilo moderno u aktuelnoj sezoni) i brzo naišli na solidnu prihvaćenost. Uz album na svakih par godina i aktuelnu kompilaciju remiksa i ranih radova kao da su uvek bili tu negde u sećanju. Koliko su ovi nastupi samo potvrdili zamišljano, a nisu doneli ništa novo ima veze i s lokalnom koncertno aktivnom scenom na kojoj skoro uvek bolje prolazi izvikano+poznato, nego nešto aktuelno i (možda) manje poznato, a (možda) više zanimljivo.

U petak uveče bašta kluba Ana 4 Pištolja bila je prepuna ljudi kojima se sve do skoro jedan iza ponoći nije ulazilo u zagušljivi klub. A prava je šteta što taj prostor nije bio ozvučen, pa je stoga lokalnu podršku BGYSS čulo manje ljudi nego što ih je bilo u prostoru kluba.

DJ Food stao je u pomenuto vreme za Final Scratch pult i u naredna tri sata prošetao kroz istorijske hodnike muzike koju biste mogli da dovedete u vezu s Ninja Tune.

Ta etiketa je pre desetak godina ušla u fazu ultimativnog chill-outa – techno ekipa bi je slušala posle, a drum ’n’ bass pre svojih izlazaka u mnogo veće BPM-ove ( broj udara u minutu ). Ninja Tune je fabrika nostalgije kada se uzme u obzir količina semplovanih (ne) poznatih pesama iz prošlosti pa se taj stil nekako preslikao i na DJ Foodov izbor ploča za to veče. Tako da smo imali priliku da čujemo DJ Shadow – Organ Donor a odmah potom i Jimi Hendrix – Purple Haze kao i neverovatni spoj Wu Tang Clana – Gravel Pit i Davida Bowiea - Let's Dance. Sve te sulude kombinacije dokazale su koliko su ž anrovska ograničenja daleka prošlost. Iako je odsustvo pravih ploča šteta, prednosti savremene tehnologije pokazale su svoje čari u vidu tako tečnog progresa u BPM-u i brzine selekcije numera za miks. Neko je dobio White Lines, neko Song 2, a neko Crazy, koja se i daje ne pomera sa UK #1. Druga polovina nastupa DJ Fooda kao da mu se omakla – reagujući na reakciju publike na drum ’n’ bass, nastavio je u tom pravcu, ne nudeći ništa novo u žanru koji već dugo opstaje samo zahvaljujući mrtvoj trci die-hard fanova i producenata.

Festivalska različitost sutradan se ogledala u otvorenom i do sada nekorišćenom šancu kalemegdanske tvrđave ispod Vojnog muzeja. Širina prostora, zdrav vazduh, korporativni logoi i pseudomonumentalna bina (uz manjak niskih frekvencija) učinili su nemogućim ponavljanje energije koja je vladala dan ranije. Postoje organizovane noći zabave u kojima muzika ne reaguje na ljude i ljudi ne reaguju na muziku. Kao da je ovo bila jedna od tih. Techno, uz sva svoja više ili manje produkcijski inteligentna rešenja, pre svega je plemenska muzika i upravo zbog ovoga često biva zloupotrebljen. Beogradski audio/video duo AV pokušava da svojim nastupima spoji još žive slike zarobljenih emocija uz suvi ostatak muzike koja je tehno onoliko koliko joj perceptivni trenutak dozvoli. Tehnologija danas može žive nastupe sa kompjutera da učini još življim, ali ovo je korak kojim se ni Kraftwerk ne usuđuju da krenu, pa i dalje stoji otvoreno pitanje koliko je Live i dalje live.

Nakon intermeco seta DJ Ewoxa, koji bi verovatno više odgovarao kasnije, Swayzak su počeli svoj nastup oko dva sata iza ponoći, s bubnjem iza sebe – ali bez bubnjara. Tužna priča o nedolasku potrebne opreme i/ili bubnjara činjenično je uticala da njihov nastup bude drugačiji od planiranog, i spekulativno gori od planiranog. S obzirom na to da ne promovišu svoj album iz 2004, verovatno su promovisali svoje rane radove sa aktuelnog kompilacijskog izdanja. A možda i nisu.

Aktuelna Ableton Live popularnost kod živih nastupa elektronskih muzičara je mač sa dve oštrice, i dok jedni seku – drugi padaju. Swayzak su se pokazali kao previše opušteni hirurzi kojima je svaki rez skalpelom bio savršen, da bi se ispostavilo da im je neko podmetnuo dva već loše skrpljena tela. U gomili slojeva, lako je bilo pronaći bar jedan zanimljiv, ali većini to ne može (i ne bi smelo) biti dovoljno. Za ova dva dana muzički deo Refracta kao da je bio Retrofact. A trećem, s obzirom na to da je bio poklon građanima, nećemo gledati u zube.