Britanska rock grupa predvođena danas umivenim i počešljanim Carlom Barratom iz nekadašnjih Libertinesa na debi izdanju baca rukavicu u lice bivšem kolegi Dohertyju iz Babyshamblesa
Kao da su decenije prošle od raspada The Libertinesa, kome su u ravnopravnoj meri doprineli koliko članovi benda toliko i razulareni mediji do tačke kad sama muzika više nije bila preterano važna stvar. Pete Doherty je krenuo putem na kome se milionska armija bolesnih voajera kladi kad će da postane spomenik krajputaš, njegov novi bend Babyshambles je prošle jeseni izdao solidan album
Down In Albion, ali šta to vredi kad muzika ni približno nije interesantna koliko more skandala koji se ređaju kao na traci, a kojim Pete glavni: a) heroj, b) pozer, c) dvorska budala (zaokružiti po nahođenju ili izabrati neku drugu vlastiti opciju).
Šta za to vreme radi druga/bolja polovina kretativnog dela Libertinesa?
Carl Barat, gitarista i kofrontmen grupe
Dirty Pretty Things, mudrije je postupio. Očišćen, donekle umiven i počešljan, krenuo je od početka. Osim muzike koja je, ipak, prepoznatljiva. Prljavo Lepe Stvari možda kasne u trci ko-će-prvi-izdati-album-nakon-raspada-slavne grupe, i mada ostrvska štampa pokušava da iscenira novi dvoboj Lenon-Mccartney (kao da su prethodno posetili P.D i probali nešto kućne hemije), pokušajmo da zaboravimo prošlost, poređenja, lične ne/simpatije i poslušajmo samu muziku.
Pohvalno je što je 12 pesama spakovano u nepunih 41 minut. Ako pređemo preko ove matematike olako, možda vas album ne/prijatno iznenadi svojom dužinom. Deluje, najkraće rečeno, predugačko. Srećom, samo na prvo slušanje. Ovaj album traži od vas više slušanja da biste ga zavoleli. Ovde nema lakih poena.
Nije bilo lako vratiti se na teritoriju kojom ste nekad vladali (ili mislili da to činite) bez protivnika na vidiku. Ali... opuštanje i samodestrukcija... i gle - očas posla se pojave nove snage predvođene odličnim
Arctic Monkeys, koji ne pokazuju želju da nakon prvog udara odstupe bez borbe. Carl se iz tog razloga vratio korenima i da nije našminkane produkcije i digitalnog zvuka, mogli bismo pomisliti kako se nalazimo na prelazu iz 70-ih u 80-e. Pučki pab-rock punk u vrlo dobrom izdanju. Skoro da osećate lepljivu atmosferu klubova bez vazduha gde publika učestvuje u muzici koliko i bend, nešto od new-wave zvuka. Ali...
Nakon prvog utiska dolazi i drugi. Monotonija, neke melodije ostaju nerazvijene (bukvalno polovina pesama) i tek na tragu pokušaja, sva ta buka i prljavi zvuk deluju isforsirano. Ali uprkos tome, možda baš i zato, sve zajedno deluje i korektno zvuči. Ili su nam se kriterijumi o tome šta je dobar rock & roll spustili? Tja, ko zna šta je istina. Ali ako zanemarimo cepidlačenja, ukoliko volite NME favorite ovo jeste disk vredan vaših para i vremena.
Činjenica je i to da je album od početka do kraja pržački, bez sporijih pesama što će automatski odbiti dobar deo ženske populacije (njima je Pete ionako bio draži). Druga važna istina je da su pesme Doctors and Dealers (možda i najbolja), Bang Bang You`re Dead, Gin & Milk, You Fucking Love It (najkraća i najeksplozivnija), Wondering, ili poslednja u nizu B.U.R.M.A, bez okolišanja, sjajne, stvorene za instant podizanje temperature do tačke ključanja. Ovo je bio zaključak nakon šestog slušanja.
Nakon desetog (kad već?) slušanja, zaboravite na monotoniju. Nema šanse, možda je forma pojela ponešto od suštine na ovom albumu, ali dobićete injekciju adrenalina u dozama kojima se niste nadali i priliku da se oslobodite viška energije i slobodnih radikala. Korisno spojeno sa zadovoljstvom, pa zar tome svi ne težimo? Slušajte ovaj album - you fucking love it.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.