Umesto da se oslanja na melanholični i tihi folk, country ili neki rugi žanr tako tipičan za pomenutu scenu, izraz
Kelleya Stoltza je muzički bliži klasičnom rocku iz 60-ih i 70-ih godina.
Zanimljivo je da se DIY osećaj retko javlja prilikom slušanja ovog albuma, što bi moglo da znači da je kućna produkcija toliko napredovala da se sve manje može osetiti razlika između takvih i „pravih“ studijskih izdanja.
Po zvuku, njegov treći po redu album se može lako podmentnuti ao izgubljeno izdanje autora od pre nekoliko decenija, čak se postavlja pitanje nije li DIY ovde samo svesno sredstvo za postizanje zvuka prošlosti putem izbegavanja zvuka moderne produkcije?
Odsviran i snimljen većim delom „kod kuće“, od strane samog multiinstrumentaliste Kelley Stoltza, album nas nikada ne ostavlja predugo sa tišinom. Već pomenuti bogati aranžmani podrazumevaju mnoštvo zvukova, od kojih se neki jedva primećuju kroz guste slojeve nasnimljenih instrumenata i zvukova.
Najnametljiviji od svih instrumenata je klavir, koji konstantno dominira kroz album i koji za svoje prisustvo ima najviše zahvaliti postoj slučajnosti da ga je Kelley po doseljenju zatekao u svom novom stanu u San Francisku! Takođe, pažnje vredni su psihodelični space delovi pesama, gde se najviše očituje smisao za detalje i činjenica da je svaki sekund zvuka dobro promišljen.
Sa osećajne strane gledano, Kelley je optimista i to ne krije od nas, čak i kada razmišlja o tome da je možda vreme da se Isus Hrist vrati na zemlju (pesma Ever Thought of Coming Back) ili kad se bavi svojim odrastanjem (Memory Collector). Nežan i pomalo povučen vokal nikada ne emituje suviše drame, i u njemu nema traga nezadovoljstva ili gorčine.
Uvek sabran i trezven, jedino se u otkačenijim falseto delovima može čuti nešto drugačije, ali i tu opet izražava svoj stav nepometene umerene veselosti. Više nego rečima, pevanjem „lalalala“ u pesmi Birdies Singing odaje svoje bezbrižno raspoloženje.
Album počinje stihovima "Find a thing that makes you happy, Find a thing that gets you high, Pack your worries in a suitcase, Send them off and wave goodbye" (pesma Wave Goodbye). Rešenje je jednostavno i na dohvat ruke, samo treba da se okrenemo onome što nas čini da se osećamo dobro.
Možda je za nekog lakše reći nego učiniti, ali Kelleyeva pozitivnost izgleda neiscrpna i neobrazložena poput one kod
Jonathana Richmana. Jedino što je Kelley svakako manje neobuzdan. Za kraj poručuje „Ain’t no world like the world that we got here, Ain’t no place I’d rather go, Ain’t no where I’d rather be dear, I close my eyes and I am home“, kao manifest svog optimizma, kojeg, očigledno, crpi negde iz sebe, nalazeći u svojoj mašti pogon za svoju pozitivnost.
Jednostavnost kojom se Kelley koristi podseća na
The Beatles, koji su ovde i po zvuku prisutni. Neka druga poređenja takođe mogu važiti –
The Beach Boys, sličnost sa
Brian Wilsonom važi i po pitanju ljubavi ka aranžiranju, kao i
David Bowie, koji je duhom prisutan u zvuku pesme
Winter Girl. Zvuk bubnja nigde nije toliko podsećao na
Velvet Undergroud, kao u pesmama
Wave Goodbye i
Birdies Singing. Za pamćenje je takođe i eho na bubnjevima u
Summer’s Easy Feeling, koji dopunjuje sveopštu nadrealnu zvučnu sliku.
Postoje dve strane Kelleyeve muzike, ona smirenija i sporija, poetičnija, kojom izražava svoju sanjarsku stranu, i druga, poletnija, jačeg ritma i bržeg tempa, putem koje saopštava svoje optimistične poruke.
Nekima će ovo zvučati neuverljivo i površno, ali dati mu šansu da nas zarazi svojim raspoloženjem svakako ne može da škodi.
Iznenađujuće strejt i usamljen kao pojava u skorašnjoj muzičkoj produkciji, Kelley Stoltz svojom muzikom dobro uzvraća svaki momenat pažnje koji mu posvetimo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.