Svojim medijskim nastupom, parodiranim mistifikacijama i besmislenim intervjuima, The Islands vas prosto dovode do ludila. Svežina Beatlesa, osećaj za melodiju, grandioznost okrenuta naopačke, new wave sloboda, hip-hop nebuloza, opereta, kabare, cirkus... shvatili ste: The Islands poseduju magičnu pop formulu
Kanadski trio
The Unicorns se na svom prvom i jedinom albumu
Who Will Cut Our Hair When We're Gone? (2004) sve vreme opraštao od života, poigravajući se njim. Oni su insinuirali svoj kraj, koji se, simbolički, podudario s krajem albuma (što je samo po sebi genijalna zamisao). „ I woke up thirsty on an island in the sea...“ – počinje
Ready to die, završnica verovatno najsvežijeg ostvarenja rock muzike s početka ovog veka.
Posle niza medijskih provokacija, Alden Ginger (gitara), jedan od osnivača, odlazi iz benda, a baza (Nick Diamonds, vokal, i J'aime Tambeur, bubnjevi) dobija nove saborce:
Patrice Agbokoua (bas) i
Jim Guthriea (gitara). Bend je dalje, shodno novim potrebama i interesovanjima, nastavio da se proširuje.
U pesmi Swans (life after death), koja otvara njihov ovogodišnji album Return to the sea, Nick Diamonds peva: „ I woke up thirsty the day I died, and the tide was swirling, my mouth is so dry...“. Ne znam kako vama zvuči ideja da se neko probudi posle smrti (i to žedan!), ali ako je suditi po Return to the sea, smrt nikada nije bila zabavnija!
Jedan od kvaliteta s kojim se prvo susrećete slušajući ovaj album je produkcija. The Islands se ne oslanjaju na naknadne trikove i ne mudruju mnogo. Bendovima se, naime, često dešava da vremenom produkcija potpuno proguta ideju (videti pod
The Flaming Lips). Ono što je nekada bilo duhovito i sveže, počinje da zvuči nategnuto, naporno, samo tehnologijom održivo.
The Islands, s druge strane, insistiraju na neposrednosti koja izbija iz stvaralačkog postupka i nastoje da rezultat, ono što nastane u tom procesu, sačuvaju kao najveće blago. Album Return to the sea, zahvaljujući sjajno postavljenoj produkciji, zvuči kao celina sastavljena od niza direktnih snimaka benda, s vrlo malo dodavanja.
Talenat, neobuzdanost i duhovitost, sve što je krasilo The Unoicorns, nije se izgubilo kod The Islands. Prepoznatljiva energija sada isporučuje nove ideje i muzička rešenja. Upravo će vam zato Return to the sea uvek izmamiti osmeh. To je album koji želite da slušate u bilo kojoj situaciji: na ulici, u kolima, u avionu ili 24 sata dnevno s dragom osobom.
Snaga The Islands, dakle, leži u interakciji, ili da ne intelektuališem, u dobroj zajebanciji članova benda. Nemoguće je oteti se utisku da se oni sve vreme odlično zabavljaju dok prave i izvode svoju muziku. Sveže i jednostavno – tako zvuče dragulji, kojih na ovom albumu ima na pretek: Don't call me Whitney, Bobby (kakav naziv!), Rough Gem, Jogging gorgeous summer (raštimovani kalipso), Volcanoes...
Najranjivije mesto svih
Mercury Rev/
Flaming Lips koncepata – melodramatičnost – The Islands uzimaju i od toga prave žurku koju ne smete da propustite. Dovoljno je samo da preslušate kvazi epski početak Swans (life after death) o kome je već bilo reči, ili eminemovski izduvani balon Where there's a will there's a whalebone. Skriveni favorit je instrumental Tsuxiit, koji na kratko spušta tenziju, što je ugođaj koji The Unicorns nisu pružali.
Spreman sam da prihvatim da su
Belle and Sebastian najveći pop bend.
The Life Persuit je zaista izuzetan album. Međutim, verovali ili ne, to ne zvuči ni upola tako uzbudljivo kao The Islands.
Svojim medijskim nastupom, parodiranim mistifikacijama i besmislenim intervjuima, prosto vas dovode do ludila. Svežina Beatlesa, osećaj za melodiju, grandioznost okrenuta naopačke, new wave sloboda, hip-hop nebuloza, opereta, kabare, cirkus... shvatili ste: The Islands poseduju magičnu pop formulu.
Tamo gde drugi ne uspevaju da se izbore sa pompeznošću i patetikom koja ih potom usisava i koči, The Islands deluju jednostavno i potpuno blesavo. Njihov dodir je zarazan. Dok slušam Return to the Sea, u vazduhu je neprestano osećaj nesputanosti, dobro raspoloženje me ne napušta, a na horizontu je veličanstveni vatromet!
The Islands su na ovom albumu dali odličan odgovor na pitanje kako izgleda život posle (samo)proklamovane smrti:
„It’s what the birds prefer
And it's still warm after the sun has gone!“
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.