Kraljevina Australijanca, Makedonca i Holanđanina

Mesto: Sava centar. Beograd
Datum: 27. april 2013.

Direktor Guitar Art Festivala Boško Radojković napravio je 2011. od dobro znanih elemenata, pokazalo se prošle godine, pravo jedinjenje, te nije bilo razloga da se Australijanac Tommy Emanuel, Vlatko Stefanovski i holandski gipsy Stochelo Rosenberg ne okupe još jednom, ovoga puta samo za nastupe u našem regionu, bez skandinavskog izleta. Dočekalo ih je u Beogradu, veče posle zaječarske premijere za 2013, oko 3.000 posetilaca koji su, po završetku programa, mogli i da se slikaju sa gitaristima, uz potpisivanje nedavno izašlog DVD-a i živog albuma sa prošlogodišnjeg koncerta na istom mestu.

Ovaj je započeo onako kako je Tommy poželeo. Vlatko nije isprva bio baš raspoložen da Dizzy Fingers bude u set listi zavedena pod brojem jedan, dok mu prsti još nisu razmrdani, međutim, Emanuelovo „You can do it“ odnelo je pobedu nad njegovim „Ma znam da I can do it, ali...“. Druga je, međutim, već bila po želji i meri Stefanovskog, Good Times Charlie Got the Blues, jedna od onih u kojoj posebnu magiju vidi i to sa kolegama sjajno publici prenosi, da bi Double Jeu brzo vratila razigranost u svih 30 prstiju. Odmah je postalo jasno da se raspored uloga nije bitnije menjao u odnosu na situaciju kakvu smo upoznali. Gitarsko kraljevstvo se ponajviše vrti oko Tommyja, čoveka koji kao da ne zna za nevolju, brigu, život bez osmeha, u Vlatku ima sjajnog saradnika koji bluz i rokenrol filuje dušom Balkana, a Rosenberg je tu da, poput fudbalske radilice, obavi posao Jugovića pored Stojkovića i Savićevića, uz periodične osvrte i na njegov rukopis.

Ono malo pevačkog su, očekivano, podelili Tommy, posebno upečatljiv, kao i prošle godine, u Working Man Blues, i Stefanovski koji je išao na sigurnu kartu. Može sam njim na sceni da bude Krsmanac, Stefan Milenković, bilo ko, Gipsy Song će samo biti malo drugačije obojena, ali uvek sjajno prihvaćena. Rotacije na bini su, već viđeno, obuhvatale samo Vlatkove i Stochelove izlaske – Tommy je uvek bio tu, osim u momentu kada je predahnuo tek toliko da se, kao što je i najavljeno, posveti ulozi – bubnjara. Na gitari. Kompletan odgovor na pitanje koji instrumenti čine ritam sekciju je – bubanj, bas i, u slučaju Tommyja Emanuela, gitara.

Zagrebalo se i po zaostavštini Bennyja Goodmana (Seven Come Eleven), Emanuel je podsetio i na svoju posvetu još jednom velikanu, Stevie Ray Vaughanu (Stevie’s Blues). Tu gde je Vlatko, tu i ora biti mora. Ovoga puta – dva. Gajdarsko je koncertnoj publici već poznato, a Lovačko je, iako odavno objavljeno, posle zaječarske premijere uživo, u Sava centru imalo „prvu reprizu“. Tommy se sam pozabavio Beatlesima (Michelle), još jedan pop hit, Isn’t She Lovely iz repertoara Stevie Wondera, već je standardizovan u KOS repertoaru. Isti je slučaj i sa Turskim maršem – trio ne mari za ekskluzivno pravo Zeleta Lipovače, zasnovano na dogovoru sa gospodinom Mocartom lično, da izvodi gitarizovanu verziju znamenitog dela na ovim prostorima.

Dva su sata zaokružena kada su se muzičari prvi put poklonili publici, a povratak na bis je tekao postepeno. Prvo Vlatko. Za Jovano, Jovanke ne treba mu niko – radni naslov svog novog solo albuma Guitar Tzar sa lakoćom je još jednom prikazao kao istinit, ma koliko delovao pretenciozno. Ostaje samo da se vidi kako će da reši to oko dvostruke funkcije s obzirom da je, jel’te, i king. U finalnoj sceni su mu se, naravno, priključio ceo tim, u pohod ka Ljubljani i Zagrebu krenulo se posle beogradskih 145 minuta.

Vašem novinaru je, potpuno sumanuto, po izlasku iz dvorane pala na pamet SMF tema Cvikam žicu. Ove žice nikako za cvikanje nisu. Majstori su navikli jedan na drugog, uigrali se – ostaje da se vidi, u narednim godinama, ima li još elemenata za nadogradnju ovoga što nam nude kao Kings Of Strings.