I.D. – 15 godina kasnije

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Centar za kulturu Božidarac
Datum: 5. april 2013.

Čutura je odlučuo da nastup u sklopu serijala Vračar Rocks posveti albumu I.D. koji mu je, to ne krije, posebno bitan i drag. U pitanju je, podsetimo, jedini CD koji je snimio tokom dugogodišnjeg boravka u Engleskoj, album za koji kaže da predstavlja „omaž raspadu zemlje i naših života“ i koji je, zvučno, svakako, najžešći od svih šest u njegovoj dosadašnjoj solo karijeri. Možda nije nesuvisla i jedna paralela – ono što je za bend u kome se afirmisao, Riblju čorbu, ’85. bila Istina gde je takođe dao veliki pečat kao novajlija, to je, na neki način, I.D. u solo varijanti.

Demo bendovi Sivi i Front privukli su tek oko pedesetak znatiželjnika – većina je čekala Čuturila i ekipu u kojoj su njegovi stari saradnici Dejan i Darko Grujić, zatim bubnjar Blagoje Nedeljković Pače i gitarista Goran Stojković. Ono što je zasmetalo u zvuku kod demo bendova („probi bubne opne“ – dominirajuća reakcija prisutnih) donekle je amortizovano kada su se na sceni našli iskusniji muzičari. Iz publike su ih, očekivano, podržali prijatelji i kolege – braća Jelić (YU grupa), Dejan Cukić, Lotke (Kraljevski apartman), Petar Janjatović... Sve u svemu, oko 200 duša, a ako su se obistinile Čuturine najave, bilo je među njima i onih koji su potegli iz Dalmacije. Krenulo je očekivano, uz materijal sa I.D-a: za početak, simbolično, Ja sam opet u gradu, pa pesma koja otvara album Fuck My Father (znate slobodan prevod u Crnogoraca).

Nisam pao s’ Marsa – poručio je dalje Čutura, nastavio brzinski (Nisi sam), a smirivanje je usledilo uz obradu (John Hiatt) neizostavnu i na „regularnim“ koncertima, Oči anđela. Stojim na ulici, prvi put uživo odsvirana kako Čutura reče, sasvim je položila „live“ test a Poslednji dinosaurusi, Duga noć bez sna (eto predloga za himnu Long Night festivala naredne godine) i Daj mi krila završili su I.D. priču bar do finala svirke. Prešlo se, baš kao što je i najavljeno, na Nemir (2006), nepravedno zapostavljen album čiji kvalitet i medijsko prezentovanje nikako ne idu ruku pod ruku. Ne budi me, Kasno je, Majka, Nemir putuje, i, nešto kasnije, na bisu, koncertno najzahvalnija Ceo grad – beše to očekivan izbor.

Ponoć je, novinarski rečeno, „deadline“ za svirke u Božidarcu s obzirom na okruženje stambenim zgradama, međutim, dozvoljen je, izgleda, bonus u granicama pristojnosti, a to je, ovoga puta potrajalo dvadesetak minuta. Sve ukupno, kad je Čuturina svirka u pitanju, sat i pedeset. Za finiš je ostavljen uži izbor pesama sa još uvek aktuelnog albuma Tu i sad – obrada Pop Mašine Sećanja, Sanjam da je bolje, Beograde koju su Jelići, ovoga puta, ispratili iz publike i svima dobro znana Voli me u novoj pank-metal verziji koja je po objavljivanju (na poslednjem albumu) izazvala podeljene reakcije. Usledio je, na samom kraju, predvidiv povratak na I.D. pesmom Vrati se koja je ostavila najsnažniji pečat i nosi posebnu poruku („neobična vrsta, s’ Crvenoga Krsta nikad nisam otiš’o). Podvučena je, ovoga puta, i činjenicom da je Čutura, kako kaže, prvi put u karijeri zasvirao u svom kraju.

Izostala je, sasvim očekivano, euforična reakcija publike iz pesme u pesmu, jer ovo nije ni bio „best of“ koncipiran koncert sa takvom težnjom, ali su ljudi iz Božidarca izašli vidno zadovoljni isporučenom količinom energije. Čuturu takav pristup evidentno zadovoljava, reklo bi se i podmlađuje jer ničim ne odaje utisak pedesetogodišnjaka. Sada je priredio svirku prvenstveno za poštovaoce njegovih novijih radova, ali i oni koji su krajem 80-ih i početkom 90-ih odrastali uz prva tri albuma imaju čemu da se nadaju. PGP RTS je najavio da će dugo očekivana remasterizovana izdanja uz, kako Čutura najavljuje, četiri bonus pesme, objaviti do kraja godine, a onda se možda desi i još neki ovakav, konceptualni koncert gde će okosnica repertoara biti, između ostalog, Da kažem ti, Kišobran, Glorija, Brod, Bio sam jako mlad, ali i pomalo zaboravljene, a sjajne Sam, Nećeš biti tu, Živeli...

Ostaje i nada da bi ovo mogao da bude mali, ali značajan korak u uspostavljanju nečeg što je u svetu odavno poznato kod velikih bendova – konceti koji su, mahom zbog godišnjica, posvećeni, pre svega, nekom značajnom albumu. Imamo, uostalom, i svež primer – Metallica (Black) na Ušću. Mogao bi to kod nas biti Bajaga – tri decenije će se 2014. navršiti od solo debija Pozitivna geografija, uverićemo se naredne godine jesmo li dobri prognozeri.