U publici je sve vrcalo od prijatne nostalgije, a da bi publika bila nostalgična morala je da bude i malko starija: u proseku oko 30 godina. Kako je koncert odmicao, svi su se osećali sve mlađe i mlađe, sve poletnije i poletnije, da bi se sve završilo kao luda igranka sa pevanjem i vrištanjem
Eh, lepi srednjoškolski dani, i još lepše večeri, kad se samo setim, kako su tada bili super, prosto čarobni koncerti
Đavola, koncerti na kojima su momci u finim odelima svirali starinsku, lepu pop muziku, pesme posvećene uvek samo ljubavi. Srećom, pre neki dan ukazala se prilika da se podsetimo tih, kako mnogi, ne baš bez razloga, veruju, najlepših dana u svačijem životu i to tako što je koncert održao Neno Belan, sada ne sa Đavolima, nego grupom po imenu Fiumens.
Naravno, u publici je sve vrcalo od prijatne nostalgije, a da bi publika bila nostalgična morala je da bude i malko starija, tako, u proseku oko 30 godina. Kako je koncert odmicao, svi su se osećali sve mlađe i mlađe, sve poletnije i poletnije, da bi se sve završilo kao luda igranka sa pevanjem i vrištanjem.
Od onih koncerata s kraja 80-ih ponešto se i promenilo. Nema više elegantnih odela, grupa izgleda sasvim obično. Neno Belan je pomalo bucko i nosi kačket. Ipak, nešto je ostalo, a to su stare dobre numere i mnogo, toliko mnogo ljubavi. Mislite da ovo zvuči patetično? To stvarno i jeste patetično, samo što ta naivna patetika nekad može mnogo da prija.
Muzika kojom se bavi Neno Belan je pravi pop, a naivnost i banalnost je jedna od njenih osnovnih karakteristika. Jednostavnim ljubavnim stihovima pop muzičari mogu da priđu ironično ili da pokušaju potpuno da se u njih užive. Meni je lakše da shvatim ironiju, zato što sam dete svog vremena, ali utoliko je onaj drugi put, potpuno predavanje emocijama, teži. Potrebno je mnogo energije i umeća da sve ispadne kako treba.
Neno Belan stalno lebdi par santimetara iznad tanke granice između sladunjavog i stvarno sjajnog, i uživa u tome. Muzika je stvarno opsenarska veština i sreća i tuga u ljubavi, osećanja čista i blistava ovladavaju publikom, i to nekako prijatno, blago i toplo. Neno peva, publika peva, devojke igraju i vrište. Uostalom, stvarno je lepo pevati te pesme, posebno one baš tužne sa mirisom mora i širinom noći pune zvezda i meseca.
Koncert se završio sa tri bisa. Neke želje su ostale neispunjene. Poslednji bis je bio Musica di note. Nekima je to bilo super, nekima je bilo bezveze. Ja nemam nikakav odnos prema toj pesmi, morala bih da pitam mamu, a ni to mi ne bi vredelo.
Bilo kako bilo, bilo je tu toliko fine energije i toliko toplih emocija da napolju zima nije delovala hladno i strašno. Istopio se severac.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.