Predlažem da se uspostavi nova jedinica koja bi predstavljala meru korporacijske muzike, toliko neophodne da se još više spusti esteski i kulturni nivo, a sve radi povlađivanja proseku i slepom stadu kojem će pastir biti eksponent novog svetskog poretka.
Nije potrebno samo hleba i igara da bi se rulja zabavila dok po celom svetu besne ratovi i cveta terorizam, a korporacije zgrću pare, već je neophodno da ta zabava bude što tupavija i besmislenija. Zato predlažem da nova jedinica bude
BEP (skraćenica imena gorepomenute grupe). Tako bi, recimo, Mariah Carey mogla da se oceni kao MC = 2 BEP, a Bon Jovi kao BJ = 3 BEP. Pustite mašti na volju i uzmite u obzir i postojanje većih, ali i manjih vrednosti jedinice kao što su M(ega)BEP ili m(ili)BEP.
Posle multiplatinastog albuma Elephunk iz 2003, pred nama je artikal koji je trebalo da obezbedi grupi kontinuitet u komercijalnom smislu, konačni rastanak sa hip-hopom, te potpuni prelazak u mnogokaratni korporacijski pop. Očigledno je da najnoviji proizvod neće imati željeni komercijalni domet, mada uz teški marketinški rad možda isplati uloženo – uostalom, tako im i treba kada su se pravili pametni umesto da se otvore i zovu Pharella, Missy ili K. Westa.
Album otvara Dick Dale and his Deltones sa Misirlou, temom koja se proslavila zahvaljujući filmu Pulp Fiction. Sjajan rif i desperadoska energija krase ovu odličnu pesmu, ali se stalno ubacuju neki glasovi koji viču „pump it“ i nešto pričaju preko muzike. Preslušavanje ove pesme je jedno mučno zaista muzičko iskustvo.
Sledeća sprava za mučenje je
Dont Phunk With My Heart, singl sa dometom od sedam dana, u kojem seksualna fantazija mnogih tinejdžera
teta-Fergy izgovara i neke reči, čak ceo refren. Obično se njene vokalne deonice svode na
no-no-no-no (sa komplikovanijom varijacijom
no-no-no-no-baby) ili
la-la-la-la-la. A ima i
didli-didli-didli (iz
Dum Didly, koja sadrži i tzv.
didli-didli duet sa kolegom iz benda: on njoj
didli, ona njemu
didli).
Treba ipak biti realan, pa reći da Stacy Ferguson povremeno baca i rime: u takođe singlu My Humph svašta je uspela da zapamti. Doduše, većina reči su lična imena ili modni kreatori, ali ipak – respect! Ostatak tekstova je toliko originalan i smislen da bi možda efektnije bilo da su ostali samo na la-no-didli nivou.
Muzička podloga ovih rep teletabisa jednako je loša, i stvarno je neverovatno da je toliko malo truda uloženo s obzirom na njihov status u muzičkoj industriji. Bitovi su dosadni i isprazni, sa razvodnjenim hip-hop elementima, a ostatak čine sterilne soul i funky teme u neinventivnom pop pakovanju.
Učinak gostiju je polovičan. Justin Timberlake u My Style je čak ispod svog nivoa (JT=0,4 BEP), a nije mu pomogao ni inače vrlo cenjeni Timbeland, koji gostuje kao producent. Union, u kojoj gostuje Sting sa svojom Englishman In New York, urađena je identično kao pesma br. 1, pa je i komentar isti.
James Brown udružen sa solidnim funky groovom u They Don't Want Music ipak uspeva da odoli lošem okruženju. Drugi svetli momenat albuma su Q- Tip i Talib Kweli u Like That (pojavljuju se, inače, i Cee Lo i John Legend), koji svojom MC superiornošću anuliraju BEP plićak.
Samo zahvaljujući ovim dvema pesmama album uopšte i dobija bilo kakvu ocenu.
Komentari
-
S (gost)
| 09.11.2007. 15.01.50
xaxaxxaxa...
realno duhovit tekst, sprava za mucenje ...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.