Koncert za Dragoslavu i mobilni telefon

Kada sam, sada već davne 1990. godine, na MTV-u krajičkom oka zakačio spot neke, do tada meni nepoznate grupe sa čudnim nazivom – Cowboy Junkies, nisam ni slutio da ću petnaest godina kasnije istu tu grupu, sa ushićenjem iskrenog fana, slušati uživo i to na njihovoj rodnoj grudi, kraj sivih voda Pacifika. Kao da je bilo juče, sećam se da me je melanholični glas pevačice Cowboy Junkiesa i zanimljivo vizuelno rešenje spota za pesmu Blue Moon Revisited (Song for Elvis) nateralo da prekinem čitanje beogradskog večernjeg izdanja Borbe i izveštaja sa prvog mitinga srpske opozicije.

I kao što sam taj trinaesti junski dan 1990. zapamtio po pesmi nepoznate kanadske grupe, 8. juli 2005. ću pamtiti po prvom živom susretu sa Kaubojima drogošima, ali i po skroz neplaniranom ćaskanju sa pevačicom melanholičnog glasa, za koju sam već odavno znao da se zove Margo Timmins i da su dvojica gitarista i bubnjar benda njena rođena braća. Cowboy Junkies su dakle gostovali u olimpijskom gradu Vankuveru u okviru novopokrenutog Sea festivala kraj False Creeka (mali morski usek u centru grada) ili tačnije na Plaza of Nations, mestu na kojem je održana svetska izložba EXPO 1986. Beše to događaj koji je najavio transformaciju stanične postaje za promenu konja na putu za Aljasku u moderan grad.

Već na početku nastupa Kauboja drogoša spremio sam se da napravim malu diverziju, možda i iznerviran slabom ponudom na obližnjem šanku koja se sastojala samo od bljutavog kanadskog piva i najgoreg belog/crnog vina koje se može napraviti na vinogradarskom području jezera Okanagan. Posle treće ili četvrte pesme okrenuo sam broj najvećeg srpskog fana grupe Cowboy Junkies kojeg poznajem tj. moje drugarice Dragoslave Sandić, muzičkog saradnika Radio Kikinde 98.3FM, i probudio je kakofonijom koja je dolazila iz slabog mikrofona moje nokije. Naravno, neću ovde opisivati njen šok i šok njenih ukućana, ali ne sluša se tako često direktan rock prenos (kakav-takav) preko okeana i to u sedam sati ujutro. Uostalom, po tome će verovatno Dragoslava pamtiti to julsko jutro.

Koncert za Dragoslavu i mobilni telefon je ujedno bio promocija najnovije ploče Cowboy Junkies, koja se nedavno pojavila pod nazivom 21 Century Blues i predstavlja njihov 10. studijski nosač zvuka. Na njemu se nalazi 11 numera među kojima su samo dve originalna tvorevina glavnog kompozitora grupe Michael Timminsa. Ostale pesme (ako izuzmemo dva tradicionala) pripadaju nekim od najslavnijih: Dylanu, Harrisonu, Lennonu, Sprinsteenu, Havensu, U2.

Pesme sa 21 Century Blues nastale su u drugoj polovini februara ove godine za vreme dugih zimskih noći u Ontariju, rodnom kraju familije Timmins. Zanimljivo je da u Kanadi postoji i grad Timmins, koji se nalazi blizu jezera Superior (450 milja severozapadno od Toronta) tj. na suprotnoj obali od one na kojoj je Dylanovo rodno mesto Duluth, Minesota. Možda se ovde krije i neka tajna veza koja je uticala na izbor da Dylanova pesma Lice n ce to Kill otvori album.

Čudan, dakle, izbor ove pesme sa Dylanoovog albuma Infields, koji karakteriše njegovu new born Christian fazu s kraja 70-ih i početka 80-ih, potvrđen je izborom ostalih pesama gorepomenutih autora, među kojima nema ultimativnih numera. Lennon je zatupljen pesmom I don't want be a soldier sa albuma Imagine, a Harrison sa Isn't it a pity sa trostrukog All Things Must Pass. Nisam baš siguran da Springsteenove Brothers Under the Bridge i You're Misssing spadaju u njegove najbolje pesme, ali zato pesma One služi za ponos i diku U2 -ovcima.

U stvari, kako to sami Kauboji drogoši kažu, pesme su birane tematski i trebalo je da govore o temama kao što su rat, nasilje, strah, pohlepa, gubitak. Lično se nadam da ove teme ipak neće obeležiti stoleće u koje smo još pre pet godina ušli, mada, ako je po onoj da se po jutru dan poznaje…

Moj favorit sa ploče 21 Century Blues je Michaelova originalna numera December Skies za koju je kao inspiracija poslužio roman The Wars pre tri godine preminulog kanadskog pisca Timothyja Findleya, a koju su na koncertu u Vankuveru svirali u malo produženoj verziji. Pesmu krase svi oni kvaliteti zbog kojih je ovaj porodični bend iz Toronta postao jedna od najvećih kanadskih rock atrakcija: melanholična atmosfera, setni vokali, mračni stihovi puni simbolike/upečatljivih vizuelnih elementa, te pomalo ambijentalni pristup instrumentalnim (pre svega gitarskim) rešenjima, a sve to uobličeno u standardnu formu trominutne rock pesme.

Već je uveliko prošla ponoć kada je Margo Timmins sišla sa bine da se pozdravi sa najvernijom publikom, među kojim je bio i potpisnik ovih redova. Moj ljubazni poziv da potpiše majicu i posveti je mojoj, u to doba (9: 15 a.m. po srpskom vremenu) već uveliko probuđenoj drugarici pretvorio se u desetominutno ćaskanje koje je u skraćenoj verziji teklo ovako:

Spasa: Please dedicate your autograph to a person with name: Dragoslava. I'll spell it for you: D…R…A…G….O…S….L…A…V….A….

Margo: Hej, ovo je zaista teško. Kakvo je to ime? Srpsko? Pa zar je moguće da i u Srbiji znaju za Cowboy Junkies ?

Spasa: Znaju u Srbiji za mnogo toga. Ja sam vašu muziku prvi put čuo pre petnaest godina zahvaljujući MTV-u. Tvoja interpretacija pesme mi još odzvanja u ušima: Blue moon…You saw me standing aloooone… Od onda imate publiku u Srbiji. Inače, još da priznam da sam deo vašeg večerašnjeg koncerta prenosio Dragoslavi preko mobilnog telefona.

Margo: Ha, ha. Mi se spremamo da idemo u istočnu Evropu na jesen, pa jel' ima smisla da svratimo i u Srbiju?

Spasa: Ima i te kako smisla da svratite u Beograd jer kad smo mi pre petnaest godina slušali Cowboy Junkies, a pre trideset Jethro Tull uživo, Mađari, Poljaci, Česi i ostali s one strane gvozdene zavese su menjali i preprodavali između sebe jugoslavenska izdanje licencnih ploča rock muzike po kursu jedna ploča – jedan litar krvi.

Margo: Mislim da je ovo dovoljna preporuka, ha, ha…

I tako dok je plavi mesec sijao nad Vankuverom, a umorna Margo Timmins odlazila prema hotelu pitajući se kakav je to čudan Slaven bio na Rivi del Schiavone, ja sam laganim korakom sekao Pacific Boulevard i zadovoljno pevušio (u sebi): Blue Moon…You heard me saying a prayer for someone I really could care for…