Tremolo, tremolo, tremolo…

Vreme: 2.septembar 2005.
Mesto: Orangenhaus, Minhen

Petak, subota, nedelja, petak, subota... Poslednji vikend u gradu pod kojim tutnje kilometri urezanih tračnica metroa nije puno obećavao. Morao sam na kraju da bacam kocku i između posete nastupu DJ Kara Murata u eminentnoj turskoj diskoteci Zindan i koncerta montrealskih Starsa, igrom sudbine sam odlučio, eto, da odem na ovo drugo.

Set Yourself on Fire, treći album ove neobične skupine, me prilično zbunjivao u poslednje vreme. Ponekad me jednostavno ostavljao ravnodušnim, ponekad bi me uhvatio na levu nogu, pa bih satima posle toga gledao u prazno i razmišljao o tome kako život zapravo i nije čudo, ali je vrlo lep... A opet, nekada bih samo pomislio kako je to jedna obična ploča, kao i stotine drugih pre i posle nje. Prođe kroz uši i više nikad ne pomisliš na nju. Ukratko rečeno, bio sam prilično raspamećen na temu: Stars - dobri ili ne?

Zbog svega toga je nedostajalo nekih posebnih motiva da prisustvujem njihovom trećem nastupu u ovom gradu. Prvi put su nastupali zajedno kao zagrevači za Evan Dandovu glavu limunovsku, a drugi put pre nešto manje od godinu dana zajedno sa svojim prijateljima sa istog labela Arts&Crafts - Broken Social Scene. Usput rečeno, debitantski album BSS smatram za jednu perfektnu skicu moguće fantastične karijere u post-Consolidation eri. Ono što su posle snimali pomalo mi liči na brljanje gumicom i znojnim prstima po toj skici. Za manje upućene: Consolidation je jedna fantastična nezavisna izdavačka kuća iz Montreala, o kojoj je već pisano na stranicama Popboksa.

Ali, vratimo se zvezdanoj ekipi Starsa. Noć je bila sparna. Morao sam da promenim tri majice. Na stepeništu kuće pomorandži - Orangenhouse, omanjoj rupi u sklopu kompleksa sličnih prostora pod imenom Feierwerk, čekali su mladi obožavaoci nepocepanih karata. Ostali su čekali su unutra.

Lokalni DJ matador je pustio/pušio jednu od ultradužih pesama Laurie Anderson, a u kojoj se naizmenice pominju zvezde/stars i mesec/moon. Osetilo se približavanje. Strana tela posetilaca su počela sa upoznavanjem okoline. Drveni poklopci velikih prozora su prestali da upijaju zvuk. Posmatrali smo rađanje zvezda. A nas 89 (tačno toliko) nije bilo nigde: bili smo među zvezdama.

Na binu je izašlo njih sedmoro, što je po brojnosti za kanadske prilike daleko ispod proseka (jedini kanadski bend koji sam gledao sa manje članova su bili NoMeansNo).

Starsi su počeli sa, mislim, Ageless Beauty. Celi nastup se bazirao na granitu poslednjeg albuma. Moram priznati da je moja zbunjenost u svim tim momentima bila sve veća i veća. Starsi su me podsećali na sve. Na šta tačno – nemam petlje da izustim. Posmatrao sam, nemo, grupu mladih ljudi koja je u stanju da izvede i odsvira sve što poželi. Ali, opet su tražili grešku u prostoru. Bavili su se istraživanjem i generisanjem grešaka. Tražili su razlog da, kao u misterioznoj Your ex-lover is dead, pronađu nekog kog su davno izgubili. Sigurno ne na tako tragičan način kao njihovi Arcade Fire prijatelji, ali ipak, tražili su nekog koga su nekad možda više nego poznavali... Da skratim, tražili su nešto, nešto u obliku greške, greške u obliku emocija. Naši atomi nas ne čine drugačijim od naše okoline, već su to greške i to je ono o čemu pevaju Starsi.

Prvi bis je bila posveta njihovim i našim junacima, koji nikako da se jave: Kevinu Shieldsu i njegovim My Bloody Valentine. Tremolo, tremolo, tremolo, javi se tremolo, nedostaješ nam tremolo! Te neobične gitare, Smiths i Anti-Smiths gitare, te kombinacije glasova bivšeg glumca Torquila Cambella i zanosne art-studentkinje Amy Millan, semplovi i pratnja na tastaturama njenog bivšeg lovera Chrisa Seligmana... sve se to složilo u kolaž jednim jedinim potezom majstora.

Konačno sam se spustio na zemlju i zahvalio nekom za ove čarobne trenutke. Drugi bis je bio neki hit Donnie Osmonda na kome se spominju zagrljaji i ljubav i sve ono čega nam na ovoj tužnoj planeti izgleda u neograničenim količinama nedostaje. Hvala vam, dragi Starsi. "Goodbye, sleep light, stranger..."