2, 3 ili svih 5?

mesto: Vjen, Francuska
vreme: 2. jul 2005
produkcija: Festival Jazzavienne

Ima valjda već četvrt veka otkad sam jednog svog tada napaljenog a ne baš upućenog prijatelja – kadgod bi na sedeljci predložio “Da pustim Pet Metinija?” - zbunjivao uzgrednim “Dosta su i dva-tri, ne moraš svih pet... ”. To je bilo isto vreme kad su i neki od poznatijih naših novinara verovali da je dugokosa keyboard-spodoba Lyle Mays devojka, a dodatno ih je zbunjivao perkusionista mediteran-porekla Nana Vasconcelos. Onda su ploče Pat Metheny Group/PMG licencno objavljivane i kod nas, pa je imao dva odlično posećena gostovanja dok je još trajala ona Jugoslavija, a treći put naišao u Beograd – u triju - prošle godine za Summertime Fest... Do tada sam uveliko prestao da obraćam pažnju na njegova izdanja, kao na kobasice u pravilnim razmacima napunjene onim tečnim, zviždećim gitarskim melodijama koje su toliko međusobno slične da je čovek verovatno nesuđeni četvrti član Tangerine Dream. E tako mi se otpisivanje tog “mnogo smo isti” obilo o glavu.

Na samom kraju dvomesečne evropske turneje PMG – ovog puta mimoilazeći većinu festivala – prošle subote stiže u Vjen, promovišući svoj album The Way Up (Nonesuch/Warner – Mascom, 2005), zapravo istoimenu, 68-minutnu svitu kojom se Metheny navodno vraća ka svojim ključnim ostvarenjima s preloma 70-ih u 80-te ( American Garage – ‘79; As Falls Wichita So Falls Wichita Falls –‘81.). Kamo sreće...

Četvrtog dana Jazzavienne 2005. osetio se dolazak prve prave komercijalne zvezde: backstage-prostor pod moranje se prazni, scenskoj opremi koja je mogla da opsluži i Dugme na BG-hipodromu dodaje se tovar tehnikalija, niko od posmatrača ne sme da prisustvuje tonskoj probi, uopšte nema fotografisanja... mada Pat i dalje vazi za ljubaznog momka, bar u promotivne svrhe.

Kristalni letnji dan omogućio je da u devet uveče strmi ali prijatni rimski amfiteatar – srce ovog opuštenog festivala, sa 7.000 zvaničnih sedećih mesta – u višim delovima bude još uvek obasjan izdašnim zalaskom sunca, a ni sat kasnije nije se potpuno smračilo. Nema predgrupa/manjih atrakcija i sedmočlana PMG odmah se upušta u svitu The Way Up... Pa, kao i za svaku svitu van čisto umetničke (pogrešno zvane: klasične) muzike koju sam čuo, dozvoliću sebi laičko pitanje: zašto je to morala da bude svita, ili – starinski/diskografski govoreći – konceptualni album?

Nekoliko lepih tema, sjajnih deonica, jakih momenata i sl. ne opravdavaju ceo glomazni opus. Tako i sa Patovim novim mega-mezimčetom: bar čoveku koji uglavnom objavljuje instrumentalnu muziku, ne robujući strogim ograničenjima pop-pesama, ne bi trebalo da je problem da izdvoji najvrednije delove; čak ni način njihovog nizanja, dinamika i progresije su predvidljivi tj. ne pružaju više od pukog zbira sastavnih delova i samim tim ne opravdavaju toliko ambiciozan stvaralački zalogaj.

Ovo konkretno izvođenje širi utisak akustičnih instrumenata jer u svakom trenutku lako pratimo čime barata koji član septeta, i deluje donekle zanimljivije kad furiozno a s virtuzonom lakoćom prevaljuju ogromne, složene deonice. No, najgore nastupa na vrhuncu svakog talasa energičnosti dok Metheny upliće svoje vratolomne ali nažalost bezoblične, do bola isprazne solo-deonice. The Way Up posle niza dosadnih toplo/hladno i brzo/sporo i snažnih/nežnih i grupnih/solo-pasaža završava jako, na uzlaznoj liniji, s pripadajućim ovacijama.

Jasno da to nije kraj koncerta, još me drži nada da će PMG izvesti i nešto što ima veze s manje zahtevnim jazzom, no sledećih sat i po naizmenično me uveravaju i razočaravaju u takvu mogućnost; zapravo, i u gotovo svaku drugu mogućnost svojevremeno jednog od osobitih, najboljih gitarista savremene popularne muzike. Naime, bilo da svira svoje Zvižduk u 8 ili neke druge kompozicije ( Are You Going With Me, Last Train Home), milionsko tiražni i iza svoje pedesete tršavi gitarista Metheny besmislenim prstometom demonstrira samo nabildovane tehničke mogućnosti koje mu izvesno mogu zaraditi penziju u grupi Scorpions, ali ne i izraziti osećanja i poboljšati matičnu muziku. Zabrinjavajuće, ako ne i poražavajuće za današnju scenu.

Prava vrednost koncerta su Petovi pratioci tj. njihovo gusto, znalački tkano međudejstvo. Iza melodija koje glasno pevaju brojni prisutni obožavaoci odavno ima toliko toga: Lyle je svoju kosu utanjio/repovao i skakuće kroz viseće vrtove klavijatura (među kojima dosta starinskih sintetizatora), Steve Rodby smeška se uz kontrabas i samo retko hvata bas gitaru, no uz ovaj par veterana PMG tu su i četvorica novijih... Meksikanac Antonio Sanchez (viđen 2004. u BG) briljira usred močvare timpana, doboša i činela; poreklom Vijetnamac, trubač Cuong Vu uduvava boje kao da dahom oblikuje staklo; brazilski (uglavnom akustični) gitarista Nando Lauria sparinguje šefu; a i usni harmonikaš Gregoire Maret iz Švajcarske “oduzima” solo-gitari deo melodijskih linija.

Kako bi to sve tek jadno bilo bez njihovih doprinosa! Potrebno je reći i da uz svoje matične instrumente u svakom slobodnom trenutku svi nadopunjuju udaraljkama, delimično i neobično modulisanim pratećim glasovima, a bilo je i momenata u kojima je Mays sedeći iza koncertnog klavira “odvaljivao” rifove el. gitarom, a Sanchez usred kompleta bubnjeva oslobodio ruke za liniju na basu!

Naravno, bisevi u varijacijama/skraćenim postavama i ekstaza publike u amfiteatru, takva da mi je gotovo skaradno da ostanem... Ipak izdržavam, ali odbojnost pojačavaju gitare koje Pat često menja: bez očiglednog/čujnog razloga opasuje i nakaradnu/budženu sintisajzer-nazovi-gitaru, i čudovišnu viševratnu/višerupnu akustičnu po kojoj je frankenštajnovski dodato neprikladnih delova i razapeto bar 42 žice... a sve to za samo jednu numeru! Kakva mora da je Umetnikova sujeta ako je dao da mu naprave takav instrument samo da bi se par minuta šepurio na koncertu, kao izvodeći smuti-pa-prospi kompoziciju koju inače ne bi mogao nikako drugačije da nam predstavi?!

Još uvek mladoliki, besprekornog US-osmeha Pat Metheny je možda globalno lice muzike koja je prevazišla uza tradicionalna određenja (tu ni kosom ni tiražima ne može više da mu konkuriše ni Joachim Kuhn), ali... iskreno, smučio mi se.