Jedan od najvažnijih američkih muzičara 80-ih. Kao i mnogi drugi koji su ostali predani svojoj iskrenoj ekspresiji i time sebe profesionalno limitirali, on večeras svira šačici ljudi. O tome izveštava naš novi dopisnik iz NYC
mesto: Joe's Pub, NYC
vreme: 17. jun 2005
Ako ste sladokusac i volite finu i interesantnu kuhinju, ostaćete gladni u restoranu
Joe's Pub. Dosadna pasta i prženi kalamari sa puno krompira podsećaju na loše musake iz grčkih dajnera rasprostranjenih po celom Njujorku.
To je jedina loša strana ovog kultnog njujorškog prostora koji se nalazi u sklopu možda najvažnijeg off-Broadway teatra na Menhetnu – Public Theatra.
Bar je sjajan – odlično opremljen i dobro postavljen, sa prelepim mačkicama vrlo uslužne prirode. Večeras je uobičajeno boemska atmosfera dodatno obogaćena svakolikim karakterima: tu je bartenderkin momak, dve najbolje drugarice druge bartenderke, prosečan mladić sa ovećim stomakom kome se sviđa prva bartenderka, neki optimisti koji, ne znam zašto, jedu za barom i grupa mladih ljudi – prijatelja
Adam Snydera – mladog muzičara iz Kingstona, NY, koji zagreva publiku pre nastupa junaka večeri.
Visok, mršav i dobroćudan, Snyder je tipičan njujorker. Ako ne bi bio muzičar, mogao bi da prodaje tepihe ili popravlja zube – njegova običnost i skromnost ga čine još interesantnijim. Posebno posle prvog minuta prve pesme, kada moja pažnja sa divne oznojene čaše hladnog Irca Bushmill's i tog utešnog ukusa, skreće ka bini lepo postavljenom u visini bara – najomiljenijem mestu vašeg izveštača.
Adam Snyder je solidan: u skladu sa njegovom pojavom, muzika mu je takođe obična i dobronamerna. Na sceni je ljubazan i smotan – povremeno podseća na
Marka Eitzela ili
Dana Berna. Uglavnom, lepe akustične pesme pune nostalgije i romantike, sa dosta humora po ugledu na Johnatana Richmana ili čak Dylana, apsolutno nepretenciozne, na svom su mestu ako ih mudro dozirate.
Snyder svira solidnih pola sata (uprkos rečima hvale, svaki minut preko bi bio suvišan) i odlazi sa bine.
Nekoliko minuta kasnije na bini se sa bendom pojavljuje
Mark Mulcahy. Sledi narudžba: dupli
Bushmill's i kez kao na reklami za kaladont.
U pitanju je jedan od najvažnijih američkih muzičara 80-ih. Kao i mnogi drugi koji su ostali predani iskrenoj ekspresiji i time se profesionalno limitirali, on večeras svira šačici ljudi. Lično mi to odgovara – takvi koncerti imaju dozu privatnosti koja je neuporediva sa bilo čim (možda jedino sa situacijom gde Sir Laurence Olivier recituje Shakespearea u vašoj prostoriji mesne zajednice).
Osim sweet metal frizure koja mu izvrsno stoji, štraftasto odelo i tango cipele ga čine magnetičnim – jednostavno se oseća da će biti zabave i sada već svi spuštaju escajg i zumiraju binu.
Od samog starta on je neverovatan. Otvarajući koncert prvom pesmom sa poslednje istoimene ploče
In Pursuit of Your Happiness ( Mezzotint Label , 2005), publika je momentalno začarana – svi su impresionirani Markovim vokalnim mogućnostima. Često poređen sa
Timom Buckleyjem, on dokazuje da je i sam “standard-setter”. Moram pomenuti da je i bend sjajan - kako na instrumentima tako i na vokalima. Jer, treba pratiti taj glas!
Sledi Cookie Jar, i jasno je da je večerašnje muziciranje, potpomognuto apsolutno fantastičnim ozvučenjem, iskreno kao i na ploči.
Kroz veče nam poklanja dosta mid-tempo klasika i gomilu predivnih falsetto balada koje zabavljaju publiku (čija se hrana u ovom trenutku definitivno hladi). Samokritična Hey Self Defeater i vapaj ostavljenog ljubavnika In The Afternoon sa prve minimalističke solo ploče Fathering (1997); tragikomična I Just Shot Myself In The Foot Again i prelepa balada The Way She Really Is sa drugog albuma Smilesunset (2001); oda lažnim prijateljstvima Nothing But A Silver Medal sa In Pursuit..., su večerašnji favoriti. Mark je inspirisan: kreće se po sceni, kontaktira sa publikom i uživa u svom nastupu.
Posle nekih sat i petnaest minuta glavnog dela koncerta, on izlazi na bis i poklanja nam još par pesama, uključujući i ekstremno intimnu Fathering inspirisanu njegovim ocem (kome je posvećen ceo poslednji album): način na koji Mark peva tada topi led u mom viskiju. Suviše kratak koncert se, na žalost, time završava i Mark dobija dugačak aplauz i gomilu ovacija od na početku relativno pasivne publike.
Mark Mulcahy je bio jedan od nosioca američke postpunk scene pre 15-20 godina. Njegov bend
Miracle Legion se kretao ka komercijalnom uspehu istom brzinom kao i R.E.M. (raniji radovi oba benda prate istu liniju), sve do kolapsa celokupne scene kada smo, osim njih, izgubili i Hüsker Dü, Replacements ili par godina kasnije Pixies (slična situacija se desila sa The Waterboys i U2 u Britaniji).
U svakom slučaju, Mark je danas definitivno voljen, respektovan i pravi američki “singer-songwriter” heroj. Večeras je samo na delu pokazao da svojom umetnošću ništa ne pokušava da dokaže: on tek zainteresovanima deli svoju mudrost i emocije. Njegov “East-Coast” rock senzibilitet je posebna autorska forma koja parira onoj koje su se držali (ili se drže) Patti Smith, Tom Verlaine ili čak Lou Reed, a koja ga čini izuzetno prepoznatljivim i originalnim. Njegovo istinsko zadovoljstvo je, pak, u koketiranju sa američkim folkom ranih 70-ih zaraženim garažnim virusom ranih 80-ih kojima i sam pripada, a sve to izraženo kroz kabare-stil.
Definitivno treba da poslušate njegova solo izdanja. A ako meni ne verujete, vodite se činjenicom da su neki od gostujućih muzičara na njegovom aktuelnom albumu
Joey Santiago i
J Mascis – takođe velikani koji se uz veliku eksploziju ovih dana vraćaju među nas.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.