Predizborna trka za album godine ovih dana dobila jednog od najozbiljnijih kandidata
Već nekoliko nedelja, prilično polarizovana publika i na mrtvo ime zavađena rock kritika širom planete pokušava da sakrije pre svega zbunjenost i nepripremljenost na jedno delo ovakvog kalibra. Zlobno i nametljivo, ali ne i bezrazložno precrtavanje klasičnih podela na one kojima se ovaj album petočlane družine iz Njukastla sviđa i one koji su ravnodušni moraće da se desi pre ili kasnije. Ako je podela u dva plemena jedino što nam je preostalo da bi kritičare spasili od propasti, prepustimo percepciji slušaoca da donesu konačnu odluku. Podsetimo se, ipak, da je predizborna trka za album godine ovih dana dobila jednog od najozbiljnijih kandidata.
Ako raspolažete barem elementarnim znanjem engleskom jezika i ako ste bar JEDNOM U ŽIVOTU prošli kroz ljubavne jade slične onima koje je opevao u prvoj liniji Paul Smith, sigurno je da će ovaj album ostaviti dubok trag u vašem srcu.
U svakom pogledu, radi se o prvom izdanju muzikanata čije bi uzore i reference trebalo da potražimo u bogatom muzičkom folkloru 80-ih. U njihovom slučaju to je lagan, ali i vrlo nezahvalan posao.
Poređenje sa savremenicima
Franz Ferdinandom, prošlogodišnjim atentatorima na principe muzičkog ukusa diljem Evrope, je više nego neumesno/nepristojno. Ako već mora da postoji neka sličnost, onda je to da oba benda snimaju albume na relativno malim, ali uglednim britanskim etiketama (Franz Ferdinand - Domino, Maximo Park - WARP) i da su oba albuma prilično netipična za kataloge svojih izdavača.
Svako dalje istraživanje bi se, bez obzira da li se radi o pozitivnim ili negativnim ocenama albuma, svelo na dosadne klišee i na prestanak čitanja prikaza i članaka. Uticaji drugih izvođača su evidentni, ali čak i način na koji Maximo Park citira njima (ali i nama) drage bendove, nastale mahom u novotalasnom britanskom potopu, izdvaja ih iz svih do sada poznatih šema i kalupa.
Dok neki drugi (mahom prazni ili naduvani) skupovi muzičara, poput The Libertines,
Kaiser Chiefs, Bloc Party (ovde nabrajanje prelazi u mučenje) permutovanjem poznatih tema i ubacivanjem novog teksta teže da kroz evantualnu neprepoznatljivost melodijske mustre stvore novi zvučni konglomerat (nažalost ne i konglo-merak), pa možda čak i sledeći korak u istraživanjima na polju gitarskog elektriciteta, kod Maximo Park je ipak najvažnije da gitara-klavijature-glas-bubanj-moćni bas Archisa Tikua složno marširaju kroz kosmos vašeg uha.
Uši su vaša jedra. Ljubav je vaš vetar, a srce navigator. Ne bojte se da donesete sud o ovom jedinstvenom iskustvu.
Komentari
-
Junior (gost)
| 22.04.2009. 19.01.13
najbolji album ikada, na svetu, zauvek! :))
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.