Svi u moru buke

mesto: Dom omladine Beograda
vreme: 14. maj
produkcija: Tom Tom Music

Neviđena gomila buke. Malo je onih koji mogu da je proizvedu u tolikim količinama, a da se publika ne uhvati za glavu. Decibeli Disciplin A Kitschme paraju vazduh, prolaze kroz telo, odbijaju se od zidove i ponovo se zabadaju u glave. Fanovi se kupaju u njima i ne štede se. Jednostavno, ljudi su se uželeli.

Negde oko 22 subotnja časa plato ispred DOB-a je bio krcat. Poprilično rano za posetioce beogradskih svirki, retko se ovde dešava da nešto počne na vreme, a i glupo bi bilo... Fraza sreća je lepa samo dok se čeka mora da živi. Veliki bend ponovo u velikom gradu.

Brujanje glasova, zveket limenki i flaša, susreti ekipa i poneko gledanje na sat je manje-više redovan početak. Oni odgovorniji, i svakako naivniji, ušli su ranije i ubrzo shvatili grešku. Halu Doma omladine poznatu po svojoj nedisačkoj ventilaciji treba podneti. No, van svih očekivanja, negde oko pola jedanaest, svirka počinje i mnogi ne uspevaju (i MM sa njima) da isprate sam početak svirke. Čoveče, ovde moraš biti vidovit da bi prorekao tajming ulaska na koncert. Međutim, malo kašnjenje uvek rezultira pronalaskom najboljeg mesta u sali, ukoliko si viši od metar i osamdeset kako bi uočio rupe u masi. Što je jako bitno, jer ne miluju te note svuda jednakom težinom.

U iščekivanju novog albuma, uživamo u dragim numerama sa prethodnih. Nisam primetio da se iko bunio, naprotiv! Masa je htela da skače, baca se kroz prostor i to na poznate Kojine komande. Teški, masni tonovi basa okovani ritmom udaraljki tresli su organe. Jedino vokal ublažava vandalizam muzike. Ali, večeras niko nije ni hteo ništa drugo. Balet se igra dvesta metara dalje, ovde je čisto krljanje za one željne sirovog zvuka. Treba se potruditi, pa naći melodičnost i poruku u tom zvuku. Ali, ponavljam!, teško da je to u slučaju Discipline uopšte i važno. Repeticija deonica i njihova snaga teraju publiku u trans. Viđao sam slično samo na rejvovima (dok sam ih posećivao), sada je tako verovatno i na ovom-onom DJ-u. Na trenutke mi se činilo da će se glave zakotrljati po podu u želji da isprate sav taj ritam. Znoj kaplje sa lica. Niko se ne umara. Zaista je neka pauza preko potrebna, Koja ne staje, publika ne staje, svi ne/stajemo.

Praktično nikakav kontakt između muzičara i publike ne postoji, izuzev onog šamanskog – zvuka. Većini jedino i bitnog. Lično, voleo bih malo neke korespondencije koja bi umanjila taj osećaj da sam u fabrici, možda i neku novost, idejni geg, ali ne možeš sve imati. Političari + Virusi me ne oduševljava, ali ludilo, brate, čujem iz pozadine.

U mikronskom predahu primećujem ljude. Različite generacije, različite misli, kvaziintelektualna ekipa modernih patika. I ona iskrenija, zarobljena lancima Akademije, više i manje poznata lica... Svi u moru buke. Večite debate, žaljenje za crnom pevačicom i komentari o sličnostima sa sadašnjom. Vraćam se u gužvu i opet sam nešto propustio. Svi urlaju, trese se pod, uši dodatno trpe zvuk pištaljki, traži se bis. Disciplina Kičme se vraća, još jače i veće. I još jednom, bez pauza: Buka u modi, Do not posledice su dva bisa. Beograd je moderan darkwood, tribal dance je pravac i glave nikada ne otpadaju - lekcija je ove noći. Dva sata se čist zvuk nesebično poklanjao onima kojima je neophodan. Drugim rečima, prekratko su uši vernih šibane besom.

Drum n bass je termin izmišljen za vreme Kojine pečalbe? Verovatno ne, ali to je samo greška u hronologiji. Glava mi bruji, to je kolateralna šteta. Okrećem leđa svim onim flašama naslaganim po sanducima za sladoled i telefonskim govornicama. One i dalje zveče.