Remixed Vol. 3

Zaroniti u riznicu diskografske kuće čiji uticaj i popularnost uveliko prevazilaze okvire pripadajućeg žanra, sa namerom a) da osavremenite klasike, b) da se poigrate sa idejom ‘zašto je džez zapravo muzika za ples'? c) da približite staru muziku mladim slušaocima, d) da date poznatim pesmama svoj, prepoznatljivi pečat, zahvat je koji se u startu može dočekati sa opravdanom dozom sumnje.

A start je bio 2002. sa prvim delom sada već čuvenog serijala Verve Remixed. Koliko god tada taj poduhvat, da ne kažem projekat, izgledao neobično ili nesuvislo, imali smo tri godine da se naviknemo, uzmemo ili ostavimo. Koncept u kome se poznate, legendarne pesme, klasici jazz popa sa nekim od najprepoznatljivijih glasova popularne muzike sudaraju sa ritam mašinama, kompjuterima, fiktivnim bendovima ili instrumentima, morao je, ako ništa drugo, barem da zaintrigira najširu publiku. Ideja, rizična kakva jeste, odmah je dala više nego dobre rezultate, ako tako možemo da nazovemo ishod te akcije, bilo da je u pitanju naklonost kritike, prodaja diska ili prisutnost na radio stanicama i u klubovima.

Tri godine posle prvog dela kompilacije, nije se mnogo odmaklo od početka, što u izboru glasova, što u načinima i spektru pristupa originalnom materijalu. U aktuelnom, trećem nastavku i dalje su u glavnim ulogama Nina Simone, Billie Holiday (sa po dve pesme) Dinah Washington, Shirley Horn, Astrud Gilberto, Sarah Vaughn. O kvalitetu preoblačenja ovog puta izabranih pesama, možemo kao i ranijim slučajevima da govorimo iz dva ugla: 1) pristup Vidi šta su ti uradili od pesme, mama? - upoređujemo original i remiks i divimo se/zgražavamo se nad onim što su uradili Postal Service, Groove Armada, Carl Craig, Danger Mouse, Adam Freeland, Bent i ostali. 2) ignorišemo original i remiks posmatramo kao zaseban entitet; samim tim, prema stepenu prirodnosti tog neprirodnog spoja merimo kvalitet ponuđenog.

Kako se ja uglavnom rukovodim ovim drugim kriterijumom, zaključci bi bili sledeći: neki spojevi jednostavno ne zvuče prirodno, rogobatni su, kao u slučaju Brazilian Girls remiksa za Blossom Dearie, koji iritira svojom napornošću i neskladom između pozadine i glasa. Sličan slučaj je donekle i sa Lyrics Born remiksom pesme Jimmyja Smitha, koji pritiska napaljenom repetitivnošću, zatim sa Max Sedgleyjevom verzijom pesme Peter Gunn, koja je opterećena je banalnom predvidljivošću ili Adam Freelandovom breakbeat reparacijom hita Fever koja je jednostavno dosadna (a i pesma je, ruku na srce, malo potrošena).

Sa druge strane, Bent remiks za Speak Low i Junior Boys remiks za Yesterday (obe otpevala Billie Holiday) i Album Leaf remiks klasika Nine Simone Lilac Vine, primeri su ležernog, prefinjenog spoja, koji plene svojom melanholičnom atmosferom i istinskim razumevanjem osnovnog raspoloženja originala. Ako je na izvestan način lakše modernizovati spore, tzv. downtempo pesme, onda je izazov koji su imali Postal Service, RSL ili Groove Armada rezultirao pravom majstorijom – njihovi remiksi predstavljaju idealan balans između njihovog prepoznatljivog zvuka i same originalne pesme koja se ni u čemu nije opirala intervenciji. Ovom nizu, sa posebnom napomenom, dodajem i kreacije dvojice najtrendijih majstora pretvaranja starog u novo - Danger Mouse i RJD2 su i ovde pokazali koliko su smeli i talentovani. Uvek predvidljiva Astrud Gilberto ovoga puta zvuči neobično sveže i drugačije, a Dinah Washington gotovo kao da je pevala baš za ovu priliku.

Remiks je veština da udahnete novi, drugačiji, po mogućnosti uzbudljiviji život određenoj muzičkoj kreaciji. Postojanje ovakve zanimacije u određenim krugovima se često tretira kao bogohuljenje, skrnavljenje, nepotrebna reinterpretacija. U najradikalnijim slučajevima konzervativni, tradicionalno orijentisani slušaoci ideju remiksa diskredituju kao način da autor remiksa skrene pažnju na sebe i eventualno kroz tuđu muziku kamuflira manjak sopstvenog autorskog nadahnuća.

Život u novom veku, pored svojih mnogobrojnih očiglednih mana, ima i jednu izvesnu prednost – mnogo onoga što je do juče bilo tabu, predrasuda, to se ne radi, to nije društveno prihvatljivo, postaje normalno, jednostavno izvodljivo, niko ne pravi dramu oko toga ili u najmanju ruku ne pridaje tome značaj kao nekad. Ova priča može na neki bizaran način da bude i ogled o varljivoj ideji slobode, koja je osvojena utoliko ukoliko možemo i umemo da uživamo u njoj.