Staljin u C duru

Nastup američkog trubača Ambrosea Akinmusirea treće večeri festivala bio je prvi koji sam gledao „regularno“, i bio mi je impresivan iz ugla „karaktera“ o kom je Wallace govorio na radionici u školi Stanković. Jednostavno, iako osećate da bendu nedostaje još kohezije i energije, Ambroseova harizma i zvuk njegove trube nadomeštaju taj nemali nedostatak. U trenucima kada se povlačio iza benda, slušao je svoje saradnike sa napetim izrazom i stavom repera ili rokera (i na taj način nas podsetio da i jazz i te kako može da bude nešto što se događa „sada i ovde“, baš kao što je nekada davno bio za Coltranea, na primer).

Nasuprot njegovom izgledu (sva odeća na njemu je bila u crnom tonu, uključujući i hip hop kapu), njegov muzički temperament je pretežno lirski, i odlikuje ga neobičnan način na koji „gađa“ polustepen pre glavnog tona, čineći tako melodiju još izrazitijom i snažnijom, što posebno dolazi do izražaja u baladama i pesmama sa srednjim tempom. Na ovom koncertu je publika prepoznala i podržala pre svega energiju i htenje mladog lidera, te je dva puta vraćala bend na binu. To je jedna od onih situacija u kojoj osećate u kojoj meri ona određuje identitet jednog festivala.

Das Kapital

Bauk komunizma bio je oslobođen u kasnim večernjim satima kada je na binu Amerikane izašao evropski trio Das Kapital (gitarista Hasse Poulsen dolazi iz Danske, saksofonista Daniel Erdmann iz Nemačke, a bubnjar Edward Perraud iz Francuske). Ovi momci na sjajan način spajaju brojne rukavce malih angažovanih sastava, kabaretske svirke i avangardnog jazza. Međutim, bitno je to da ih uopšte ne zanima uloga dokonih istraživača. Oni na svaki način žele da pokrenu, uznemire, pa i iziritiraju slušaoca, stavljajući ga u poziciju modernog ekvivalenta nekadašnjeg buržuja – parodijom marksističkih parola i humorom (koliko sam razumeo, poslednji album se zove Das Kapital Loves Christmas!, izaći će početkom novembra, i naravno da će se na njemu naći obrada čuvenog prazničnog hita Georgea Michaela), neprestanim podrivanjem melodije i harmonije, korišćenjem pomagala poput zvuka gašenje televizora tokom svirke... Sve u svemu, Das Kapital ima svež pristup, svirački kvalitet i zanimljivu ideju, a nastup u Domu omladine sigurno će ostati u lepom sećanju onima koji pored umeća u muzici traže i sveže ideje i duhovitost.

Ursula Rucker

„Sada i ovde“ bi mogao biti moto i američke pesnikinje Ursule Rucker koja je zatvorila to treće festivalsko veče. Profil posetilaca se očekivano promenio u odnosu na centralni deo tako da su mlađe generacije definitivno zagospodarile prostorom. Ako sudimo stritkno o karakteru ove svirke, odrednica jazz jeste problematična. Ipak, stav autorke (između ostalog, otklon prema savremenim dešavanjima na pop sceni), ali i način na koji ona peva, smeštaju je bliže soul i jazz heroinama i herojima prošlog veka, pa i figurama poput Gil Scott Herona.

Rucker ne štedi sebe i nastup doživljava veoma emotivno, kao vrstu porodičnog okupljanja i priliku za duhovno sjedinjavanje sa publikom. U tom smislu, posetilac oseća nesvakidašnju prisnost i energiju koju većina savremenih izvođača danas ne može da pronađe. Činjenica da je prate samo dvojica muzičara (gitarista i bubnjar koji koriste različita pomagala), iz tog ugla deluje još zanimljivije. Srčani nastup nije međutim do kraja uspeo da „oslobodi“ srpsku publiku, koja je veći deo vremena bila statična (problem je delimično bio i u tome što je deo posetilaca sedeo), a podrška se svodila na aplauze na kraju pesama i poneki vrisak.

Mostly Other People do the Killing

Jedna od stvari koje volim u vezi sa Beogradskim jazz festivalom jeste generacijski raspon koji on može da obuhvati bez konflikta. Taj kvalitet se može najpre videti u programu, ali je sjajno osetiti da to postoji i unutar bendova koji nastupaju. U jednom trenutku razgovora koji se vodio tokom doručka u In Hotelu, Joe Lovano me je pitao da li ću na festivalu gledati nešto iz ličnog zadovoljstva. Kada sam mu odgovorio da me zanima sastav po imenu Mostly Other People do the Killing njegova prva reakcija bila je vezana za bizaran naziv benda. „Nemoj da te to zbuni“, reagovala je kontrabasistkinja Linda, stajući uz smeh na moju stranu, „oni su sjajni, a ime pokazuje njihov uvrnut smisao za humor, reč je o istrgnutom citatu o Staljinu“. Samo nekoliko trenutaka kasnije, pridružio nam se i Dave Douglas, koji je ubrzo nakon pozdrava rekao: „Hej ljudi, malo pre sam proveravao na netu izvođače i video da će svirati Mostly Other People do the Killing. To je sjajno! Oni imaju sveže ideje i na neobičan način preispiruju tradiciju“. Lovano je nakon toga uz smeh objavio da se predaje i da će morati i definitivno da proveri o čemu se radi.

Mostly Other People do the Killing

Sam opis kratkog nastupa njujorške avangardne ekipe sa bizarnim nazivom koji je održan poslednjeg dana preti da zapadne u tešku dekadenciju, koja bi se ogledala u ređanju prideva poput „furiozno“ i „iščašeno“. Umesto toga, reći ću samo to da se kontrabasista Moppa Elliott, koji je delovao kao voditelj RTS-a koji je doživeo napad hipertenzije, u jednom trenutku na sledeći način obratio publici u Amerikani: „To je bila još jedna pesma koja je dobila ime po gradu u Pensilvaniji, zatim smo naleteli na All the Things you Are, nakon toga dugo vremena nisam imao pojma šta se dešava, ali smo na kraju završili u C duru.“ Nisam do sada naišao na bolje objašnjenje onoga što ovi duhoviti momci sviraju.

Kako li će Lovano reagovati na njihovu muziku? Na odgovor možda neću morati da čekam dugo. Ko zna, možda već na sledećem Beogradskom jazz festivalu.

Povezano:

• 28. BEOGRADSKI JAZZ FESTIVAL - ISPRED I IZA SCENE (1): Zvučni otisak osmeha