Kvalitet izvedbe na pojedinačnom nivou bio je impresivan. Međutim, prilično sam siguran da bi se i sam Miles, koji se uvek pomerao i gledao da pronađe nešto novo i drugačije (a cenu za taj pristup je platio upravo u drugoj polovini osamdesetih), zbunio nad ovom koncepcijom 2012. godine. Slušajući Miles Smiles, zapitao sam se: zar je preglasni jazz rock sešn najbolje što prijatelji velikog trubača i autora mogu da prirede u njegovu čast?
Stvari se barem ponekad u životu pogode kako treba, a u mom slučaju je ispalo tako da sam “odrastao” iza bine Beogradskog jazz festivala koji organizuje Dom omladine, jurcajući iza i ispred muzičara, nepogrešivo se smeštajući između organizatora festivala i menadžera benda, izvođača i tehničara…
Suvišno je reći da se tu neprestano događaju neverovatne stvari, vreme je uvek deficitarna roba, problema nikad dosta, ali ono što na kraju ostaje i što vas pokreće jesu strast prema muzici, neizvesnost, i trivijalnosti od kojih pravite uspomene na kraju. Jedan od takvih “malih” trenutaka jeste bio razgovor sa agentom supersastava Miles Smiles Ericom Addeom u sredu ujutru na Beogradskom aerodromu. Eric mi je rekao da se Darryl Jones nalazi na platnom spisku Stonesa i uz osmeh dodao da jednostavno nije važno da li su oni aktivni i u kojoj meri, Jones svakog meseca uredno dobija pozamašnu svotu kao zaposlen u preduzeću i stoga mora u svakom trenutku da bude na raspolaganju.
Kada je pak reč o koncertu sastava Miles Smiles, moram najpre da kažem da nisam bespogovorni fan velikog Milesa Davisa. Jednostavno, njegovim zvukom iz druge polovine osamdesetih toliko dominiraju sintisajzer i sintetika da to izaziva iritaciju mog slušnog aparata. Stoga smatram da nije neophodno da obrazlažem zašto mi nastup benda koji se oslanja na taj zvuk nije svideo. Osim toga, mnogo “jakih” imena okupljenih na jednom mestu dozvoljava sebi da robuje formi koja već odavno nije “glavna tema” na globalnoj jazz sceni, i pritom ne nudi ništa novo.
Kvalitet izvedbe na pojedinačnom nivou bio je impresivan. Međutim, prilično sam siguran da bi se i sam Miles, koji se uvek pomerao i gledao da pronađe nešto novo i drugačije (a cenu za taj pristup je platio upravo u drugoj polovini osamdesetih), zbunio nad ovom koncepcijom 2012. godine. Slušajući Miles Smiles, zapitao sam se: zar je preglasni jazz rock sešn najbolje što prijatelji velikog trubača i autora mogu da prirede u njegovu čast?
A o kakvim je sviračkim veličinama reč, uverio sam se nekoliko časova pre koncerta, tokom radionice u Muzičkoj školi Stanković na kojoj su gostovali trubač Wallace Roney i gitarista Larry Coryell. Oni su se tom zaduženju posvetili sa velikom predanošću. Pored kratkog sviračkog dela na početku, tokom radionice su govorili o tome kako ne treba razvrstavati muzičare po stilovima, već treba proučavati njihove „karaktere“ (naravno, muzičke), te kako treba dobro naučiti blues kao osnovu...
Isprva je koncept ličio na predavanje ex cathedra, ali od trenutka kada su se učenici popeli na binu i zasvirali So What kao demonstraciju mogli ste jasno da vidite da su se uloge na obostrano zadovoljstvo promenile. Mladi sastav je jednostavno pokazao dovoljno samopouzdanja, a nije manjkalo ni „karaktera“, tako da su nakon What is this Thing Called Love? Wallace i Larry počeli na ravnoj nozi da razgovaraju sa svojim kolegama. Štaviše, bio je to jedini trenutak kada je Wallace, inače vidno iscrpljen, bio istinski raspoložen i nasmejan tog dana.
Probitačniji i izazovniji pristup nasleđu u odnosu na Miles Smiles pokazao je sastav dvojice savremenih velikana američkog jazza, Joea Lovana i Davea Douglasa. Oni su na osnovu sopstvenih doživljaja muzike Waynea Shortera (inače, Wallace Roney mi je rekao i da će na sledećem albumu svirati kompozicije koje je Shorter za njega napisao), u skladu sa njegovom poetikom stvorili „zvučne otiske“ (sound prints). I ne samo to, izdašnu pomoć u ovoj avanturi pružaju im legenda njujorške avangardne scene, bubnjar Joey Baron (saradnik Joa Zorna, Billa Frisella, Laurie Anderson... ), kao i dvoje muzičara od kojih se puno očekuje u budućnosti – kontrabasistkinja Linda Oh i pijanista Lawrence Fields.
Prisustvovao sam brojnim tonskim probama, ali ne pamtim da sam i na jednoj toliko uživao, a Joey je verovatno najveći „krivac“ za to. Na bini je pronašao lutku koja je ličila na Billa Clintona i koju je postavio na bubnjarsku stolicu. Zatim se slikao sa novim kolegom, što je izazvalo salvu smeha u Velikoj sali Doma omladine. Nakon što je proba zvanično bila gotova, i nakon što su se Joe i Dave povukli u svlačionice, Linda, Joey i Lawrence ostali su na bini i svirali bukvalno dok vrata za publiku nisu bila otvorena.
Nastaviće se...
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari