Four

Na uzorku Four, u neku ruku povratničkog albuma Bloc Party može se lako poentirati na nekoliko pitanja od dovoljne važnosti za savremenu popularnu muziku. Kao prvo, Bloc Party su ovde napokon prelomili i vratili se gitarski profilisanoj post-punk izrazu, barem privremeno stavivši na led ne toliko uspeli flert sa elektonikom koji ih je na planu drugog, a posebno trećeg albuma doveo u izvesni nesporazum i sa poklonicima i sa naklonjenim recenzentima, a, sva je prilika, i samim sobom. Otud i logičan zaokret unazad, sve u skladu sa drevnom kineskom doktronim koja veli da i korak unazad može biti priprema za silovit i pobednički proboj unapred.

Dakle, Bloc Party su na Four ponudili nedvosmisleno gitarski zvuk i uglavnom uspelu varijantu na ono predstavljeno na hvaljenom debitantskom albumu Silent Alarm. Stoga je ovo izdanje nakrcano numerama bitno određenim post-punk žestom sa dosledonošću koja ne ostavlja mnogo prostora za preispitivanje uvek diskutabilne iskrenosti. Najdalje se u tom smislu otišlo u 3x3, Team A, te u preproducioniranoj We're Not Good People i Kettling, koja, pak, gubi u poređenju sauzorima iz Dinosaur Jr, koji i dalje to rade dosta bolje.

Ipak, ovaj album je dom i nekoliko istinski uspelih pesama poput neusiljeno emotivne Truth, Day Four, onirički nežne posvete Police klasiku Every Breath You Take, zadovoljavajućeg osvrta na baštinu new wavea The Healing i zbilja odlične i zarazno poletne V.A.L.I.S,  koja će, ako bude pameti poslužiti kao najsmislenija smernica Bloc Party u kom pravcu dalje ima najviše rezona ići. Utisak, pak, značajno pokvari falš delta bluz Coliseum i nesuvislim mimetizmom na temu The Jam opterećena Octopus, kao i nepotrebna razglobljena So He Begins To Lie.