THE STRANGLERS 1990-2012: PAD I USPON GILDFORDSKIH DAVITELJA (4)
Tamo gde su goreli mostovi
Stranglersi su svirali sa Ramonesima na njihovom prvom britanskom koncertu, u klubu Dingvols u Londonu 5. jula 1976. Dok su Davitelji posle svirke prolazili pored basiste The Clash, Pola Simonona i članova Pistolsa, Stiva Džonsa i Pola Kuka, Simonon je po tadašnjem pankerskom maniru pljunuo na pod. Pripitom, naoštrenom Burnelu učinilo se da je pljuvačka upućena njemu, pa je zviznuo Simonona. „Pao je preko Stiva i Pola, njihove krigle sa pivom su poletele, i sledeće čega se sećam jeste da smo bili u dvorištu“, ispričao je Burnel magazinu Mojo
Ne mala zasluga za vaskrsavanje Stranglersa u prvoj polovini dvehiljaditih pripada, paradoksalno, odbeglom Davitelju, Hjuu Kornvelu (naslovna fotografija). Mada bi njegovi bivši drugovi verovatno sa gnušanjem reagovali na takvu sugestiju, teško je poreći činjenicu da se Kornevlova hit knjiga The Stranglers: Song By Song (2001) pojavila u pravi čas za njih. Filmovi Snatch i Sexy Beast, sa pesmama Golden Brown i Peaches, još su bili „in“, a obnovljeno interesovanje Britanaca za pank i novi talas nije jenjavalo. Kao što će jednom prilikom i sam Kornvel reći, rodila se spoznaja da je ta muzika poslednja uistinu velika stvar koja se dogodila rokenrolu, i njeni stvaraoci, nekadašnja opasnost po britanski društveni poredak, sada su postali uvaženi članovi zajednice. Bivši pevač i gitarista Stranglersa, autentični (anti)heroj tog vremena, ponudio je u Song By Song svoje viđenje onog što se dešavalo na uzavreloj pank sceni sedamdesetih, i ta knjiga, koju je on u formi intervjua priredio u saradnji sa rok novinarem Džimom Djurijem, dobila je veliki publicitet i dobro se prodavala.
Pored činjenice da je Kornvel relevantan i kredibilan svedok ključnih momenata iz istorije britanskog panka, što je za ovakvo štivo reklama sama po sebi, uspehu Song By Song je, čini se, doprinela i koncepcija knjige. Bila je orijentisana na muziku - ono što je Stranglerse u samom početku odvajalo od otresite ali svirački nepotkovane konkurencije. Fanovi Davitelja uvek željni trivije dobili su obilje informacija o svakoj pesmi benda iz vremena dok je Kornvel bio član: kako su nastajale, šta ih je inspirisalo, da li je, na primer, tačno da je nežni valcer Golden Brown zapravo pesma o heroinu, itd. Povrh svega, Song By Song je za mnoge čitaoce bila prilika da saznaju Kornvelovu stranu priče o razlazu sa Burnelom, Grinfildom i Blekom od kojeg se bend nikada neće sasvim oporaviti, ali od kojeg ni sam Kornvel nije izvukao naročitu korist, uprkos neskrivenoj ambiciji da se iskaže kao samostalan autor. Štaviše, njegovi solo albumi – koji su, ruku na srce, pokupili gotovo sve od duha originalnih Stranglersa – nisu mogli da se približe čak ni mizernim rezultatima prodavanosti albuma Written In Red (1997) i Coup de Grace (1998), iz kasnijeg dela karijere njegovog bivšeg benda. Da stvar bude poraznija, ova dva žestoko kritikovana ostvarenja, daleko najslabija u istoriji Stranglersa, provela su makar nedelju dana na britanskoj top listi, dok nijedan Kornvelov album, ma koliko hvaljen, nije uspeo da dođe na nju – čak ni hvaljeni, medijski eksponirani Hooverdam (2008), čiji se zvuk u dobroj meri oslanja na zaostavštinu benda. Čarobna, muževna boja glasa jednostavno nije mogla da nadomesti prepoznatljivost robne marke Stranglersa, a ona je opstala i zadržala vitalnost duže no što je iko početkom devedesetih mogao da pretpostavi, uključujući samog Kornvela, koji je pogrešno verovao da će bend posle njegovog odlaska prestati da postoji.
U američkom predsoblju
Gitarista i glavni pevač Stranglersa počeo je da „švrlja“ još 1979. godine, kada je posavetovan da pokrene solo karijeru za slučaj da pank i nju vejv izgube na popularnosti, a samim tim i njegov bend. Kornvel je pucao visoko: u tandemu sa Robertom Vilijamsom, bubnjarem Captain Beefhearta snimio je – uz podršku muzičara iz benda Frenka Zape – eksperimentalni gotski album Nosferatu, ostvarenje koje je dobilo dobre kritike da bi gotovo odmah bilo zaboravljeno. U međuvremenu, Davitelji su sa The Gospel According To The Meninblack (1981) – čiji je NLO koncept smislio Kornvel – nadmašili Nosferatua po ekstremnosti i ekscentričnosti, ali čak i sa tako neshvaćenom, kriptičnom pločom nisu mogli da promaše britanski top 10. Potom su elegantno prešli u mejnstrim sa albumom La Folie (1981), dobivši hit karijere u valceru Golden Brown, pa je prilično jasno zašto se Kornvel još zadugo nije odvažio na sledeći solo izlet.
To se dogodilo pošto je ploča Dreamtime (1986) izneverila komercijalna očekivanja benda, kompanije Epic a naročito Kornvela, koji je verovao da će taj album probiti Stranglerse u Americi. On je iste godine napisao jednu pesmu za animirani film nuklearne katastrofe When The Wind Blows, a potom je za kompaniju Virgin snimio album Wolf (1988). Plesni pop izraz, razblažena, šljašteća produkcija i kičerska naslovnica u duhu osamdesetih izrazito su odudarali od predstave koju je javnost imala o Kornvelu, ostavljajući utisak da autor jedino želi da pošto-poto postane zvezda u SAD. Singl Another Kind Of Love, sa ambicioznim spotom u Sledgehammer stilu, imao je uspeha na američkim radio stanicama, ali album se prodavao očajno, uz vrlo negativne kritike, i baš kada se Kornvel spremao za američku solo turneju, Virgin ga je otkačio.
Satisfakcija je došla sa druge strane: sa zapaženim uspehom okušao se kao glumac u filmu Pitera Ričardsona Eat The Rich (1987) i u BBC-jevoj hit seriji Screen Two (1988). Onda je i Stranglersima krenulo nabolje sa živim albumom All Live And All Of The Night (1988), čija je prodaja premašila sve što su snimili posle 1979. godine, a prateći singl, obrada Kinks klasika All Day And All Of The Night, postao je veliki hit. Činilo se da se bend vraća na nekadašnje komercijalne staze, pa je Epic za potrebe albuma 10 (1990) uložio novac u skupog američkog producenta Roja Tomasa Bejkera. Međutim, 10 se pokazao kao još jedan neuspeli pokušaj Stranglersa da osvoje Ameriku, a tikva između Kornvela i ostatka benda definitivno je pukla. Mnogo godina kasnije, Žan Žak Burnel će izjaviti za BBC (2000) da nije bio svesan, sve do Kornvelovog odlaska, koliko je njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj postao ozlojeđen i koliko je zapravo bio ambiciozan.
Bekstvo od bumeranga
Još dok je bio u Stranglersima, Kornvel je počeo da piše pesme sa Rodžerom Kukom, kompozitorom iz Nešvila, koji je u šezdesetim godinana bio polovina slavnog kompozitorskog tima Kuk-Grinavej. Kuk je bio rođeni Britanac, povremeno je dolazio u domovinu, a sa gitaristom i pevačem Davitelja uspostavio je kontakt preko Kornvelovog izdavača. Budući da im je zajedničko pisanje išlo odlično, došli su na ideju da snime ploču, a kada se Kornvel oslobodio Stranglersa, u društvo su primili trećeg čoveka, Endija Vesta, i formirali grupu CCW – što je skraćenica od početnih slova njihovih prezimena. Istoimeni album, na kojem su ravnopravno učestvovali kao kompozitori i pevači, izdali su 1992. godine ali je on doživeo fijasko. Po Kornvelovim rečima, album je bio štampan u samo 4.000 primeraka i nikada nije dobio šansu da zaživi. Do dana današnjeg nije reizdat na CD-u.
Kornvel, koji je po sopstvenom priznanju bio gnevan zbog toga što su Stranglersi nastavili da postoje, ponovo se okrenuo solo karijeri, ali je na turnejama odbijao da svira pesme starog benda. „Činjenica da su nastavili nije bila od pomoći, jer je to značilo da postoji više od jednog izvođača starog materijala“, ispričao je Kornvel sajtu Metro.co.uk (2002). „Tokom nekoliko godina namerno nisam izvodio nijednu pesmu Stranglersa zato što su i oni dalje svirali.“ A HIS magazinu (1997) je kazao: „Šetao sam se naokolo tokom poslednje turneje i video postere sa natpisom Hju Kornvel – bivši Davitelj. To je stvarno iritirajuće, jer me obavezuje da sviram te pesme, a ja to ne želim više da radim. Ne želim da se oslanjam na njih; isuviše je lako oslanjati se na stari materijal. Želim da sviram hitove sutrašnjice...“
Ali, takvih hitova za njega nije bilo. Fantastični singl Story Of He And She (1993) bio bi verovatno na top listama da je izašao pod firmom Stranglersa. Ovako je ispao ćorak, kao i prateći solo album Wired, koji je još imao nesreću da je počeo da nastaje pod kapom jednog izdavača a završen je pod kapom drugog, što je dovelo do sudskog spora i drastičnog odlaganja njegovog izlaska van Evrope – u SAD se pojavio tek 1999. godine pod nazivom First Bus To Babylon. U muzičkom smislu, Wired je bio korak napred za Kornvela – zvučao je tvrđe i ubedljivije u odnosu na mlaki Wolf, ali produkcija je tu i tamo i dalje bila zašećerena, kalkulantska, a povremeno i jeftina.
Tu grešku je Kornvel ispravio na sledećem solo albumu Guilty (1997), koji mu nije doneo bog zna kakav novac, ali mu je vratio samopouzdanje, i bio je umetnički trijumf o kakvom su njegove bivše kolege sa Džonom Elisom i Polom Robertsom u postavi mogle samo da sanjaju. Udruživši se ponovo sa Lorijem Latamom, od čijih su producentskih i aranžerskih umeća Davitelji veoma profitirali na albumu Aural Sculpture (1984), Kornvel je napravio najbolji mejnstrim album koji Stranglersi nisu snimili, kao i svoje najkvalitetnije solo ostvarenje. Pesme sa Guilty poput Black Hair Black Eyes Black Suit, Nerves Of Steel, Long Dead Train, Torture Garden i odličnog singla One Burning Desire postale su stalni deo Kornvelovog koncertnog repertoara, u koji su u to vreme počele da se uvlače stvari njegovog bivšeg benda.
„Najednom sam shvatio da je vreme da opet zaronim u staru pesmaricu, pošto sam bio umešan u svaki njen deo“, ispričao je Kornvel koji je i dalje sanjao da nadmaši slavu Stranglersa i pričao po medijima kako je on „megalomanijak koji prosto želi da proda gomile ploča i dominira svetom.“ (intervju Bobu Gurliju, 1999)
Povratak staroj „pesmarici“ – koju će Kornvel vremenom sve više eksploatisati i vezivati je za svoje ime – dogodio se, kako on objašnjava, u vreme albuma Guilty, kada se on vratio sviranju gitare. „U to vreme čak nisam svirao gitaru, a Lori (Latam) mi je kazao: 'Radiću ti ovu ploču samo ako ponovo počneš da je sviraš', pa sam ponovo počeo, a kad se to desilo, bio sam pozvan da održim neki akustični koncert, i pomislio sam, pa ako ću da ga radim, ima da odsviram neke od starih pesama Stranglersa, i sviranje tih pesama u akustičnoj verziji ponovo me je upoznalo sa njima, i odjednom sam shvatio koliko su te pesme dobre, i da su vredne ponovnog sviranja i otkrivanja“, ispričao je Kornvel u intervjuu Sari Sevidž (2011).
Krivica i gresi
Period Kornvelovog distanciranja i ponovnog zbližavanja sa zaostavštinom Stranglersa poklapa se sa pokušajima Žana Žaka Burnela da održi kontakt sa odbeglim članom benda i, kako Burnel kaže, svojim mentorom iz vremena kada su Davitelji počinjali. Kornvelova verzija priče, izneta u magazinu HIS (1997) isuviše je uljudna, neiskrena i protivrečna njegovoj izjavi da „ne zna šta bi pričao sa Stranglersima.“ Navodno, on i Burnel su imali dosta kontakata u danima posle razlaza, jer je basista bio „poprilično angažovan oko magazina Strangled“. Kornvel u HIS-u nije spominjao da se sa bivšim bendom godinu dana natezao oko svoje muzičke opreme (o tome će pričati tek 2012!), niti je govorio o ne baš prijatnom susretu sa Burnelom u Kembridžu, koji je udesio Kornvelov tadašnji menadžer Ijan Grant sa namerom obnove originalne postave (podatak iz knjige Song By Song, 2002), već je samo kazao da su Stranglersi u međuvremenu „postali vrlo zaposleni, a on postao zaokupljen“ svojim solo projektom, pa nije odgovarao na Burnelove poruke. Da li nije stizao ili nije želeo, na čitaocu je da prosudi.
„Prolazio je on idući na koncerte i ostavljao mi poruke“, kazao je Kornvel HIS-u, „ali ja nisam bivao kod kuće. A kad bih se vratio, zatekla bi me poruka stara nedelju dana. Džon (Burnel) me je obavestio o tužnoj smrti Hansa Vormlinga (1995; radi se o prvom klavijaturisti Stranglersa i kouatoru hita Strange Little Girl kojeg je 1975. zamenio Dejv Grinfild – prim. aut). Bilo mi je drago što me je nazvao i rekao mi to, ali ja opet nisam bio tu, samo sam dobio poruku. Nema me ovde preterano. Ovde na selu provedem tek po par dana nedeljno.“
U intervjuu vebzinu Stubble (1999), Kornvel je smušeno opisao čuveni telefonski razgovor sa Burnelom, koji je duboko ozlojedio njegovog bivšeg partnera za pisanje pesama; razgovor za koji Burnel tvrdi da se završio Kornvelovom izjavom da treba pustiti stvari da budu kakve jesu i potom spuštanjem slušalice.
„Džon me je vrlo uljudno pozvao pred Božić (decembar 1998) da mi ga čestita. Hteo je da se nađemo, da odemo na večeru, a ja sam mu kazao: 'Ne mogu sebi da priuštim bilo kakve glasine o pokretanju zajedničke turneje (u sklopu Stranglersa). Ne mogu to sebi da priuštim u ovom trenutku. Jednostavno ćeš morati da sačekaš. Koliko god da to želim, ne smeju mi se pojaviti takve glasine, jer jednostavno nema načina, posle devet godina rada na ovome; ne trebaju mi nikakve glasine jer to neće izaći na dobro, i znaš...' I dalje dobijam poruke od njih, ali... tokom godina oni su... u početku su bili ogorčeni, a ja to ne mogu da razumem, jer sam ih ostavio kako treba. Moglo bi se pomisliti da su tokom godina razumeli...“
„On (Kornvel) neće da ode na piće sa mnom“, žalio se Burnel magazinu Mojo (2002). „A ja bih voleo da odem na piće sa njim. Da mu se zahvalim... za mnoge stvari. Postao je opsednut sobom, ogorčen i ciničan. A bio je tako sjajan lik.“
U godini kada su objavljeni Guilty i Written In Red (1997), novinar Dejvid Bakli, poznat po hit biografijama Dejvida Bouvija, R.E.M, Brajana Ferija i Eltona Džona, objavio je knjigu o svom omiljenom bendu – Daviteljima. Pripremajući je, prvo je intervjuisao Burnela, Bleka, Grinfilda, Robertsa i Elisa da bi se na kraju obratio Kornvelu. Bakli kaže da je sa bivšim gitaristom Stranglersa saradnja išla teže nego sa ostalima i da je problem bila njegova odluka da prvo priča sa bendom. Svejedno, njih dvojica su se našla i tri dana razgovarala. Kornvel je kasnije ispričao da je Bakli „ubacio njegov doprinos“, ali da je pre toga „najveći deo knjige već bio završen.“
„Pročitao sam je kada se pojavila. Mada je faktografski bila tačna, u smislu kad se šta dogodilo, nije bilo ničeg o muzici. Mislim da je (Bakli) u tome omašio. Zato sam uradio knjigu Song By Song, koja je bila o muzici“, rekao je Kornvel sajtu This Is Pop (2011).
No Mercy je u međuvremenu nestala sa tržišta, a autor na svom sajtu www.david-buckley.com tvrdi da to što nema novog izdanja prositiče iz „veta izvesnog bivšeg člana (Stranglersa) čije su knjige takođe na tržištu.“
The Stranglers: Song By Song se pokazao kao daleko značajnije pojavljivanje Hjua Kornvela u javnosti nego bilo koji njegov solo album, uključujući izdanja koja su se pojavila posle Guilty. Ponovo u produkciji Lorija Latama, 2000. godine se pojavio Hi Fi, kvalitetan album koji ipak ne doseže standarde svog prethodnika (pamtiće se po pesmama kao što su Leave Me Alone, The Prison's Going Down i The Big Sleep). Dve godine kasnije izašla je Footprints In The Desert, šarolika kompilacija neobjavljenih Kornvelovih snimaka iz devedesetih godina, da bi se 2004. – onda kada su se Stranglersi trijumfalno vratili sa albumom Norfolk Coast i hit singlom Big Thing Coming – u prodaji našlo novo studijsko izdanje Beyond Elysian Fields. Ovo neočekivano smireno, skoro akustično ostvarenje podsetilo je publiku na Kornvelovu ljubav prema stvaralaštvu Reja Dejvisa (The Kinks), a još više prema kompozitorskom stilu Boba Dilana (The Story Of Harry Power, remek delo Harry Moore). Međutim, ni kvalitet pesama ni emotivna ubedljivost vokala, ni produkcija proslavljenog Tonija Viskontija (Dejvid Bouvi, The Stranglers – La Folie), nisu pomogli albumu da izađe iz anonimnosti. A iste te godine, baš kao i 2002, o Kornvelu se opet čulo u javnosti zahvaljujući njegovom pisanju i vezama sa starim bendom – objavio je, naime, autobiografiju Multitude Of Sins, sa indikativnim podnaslovom: Golden Brown, The Stranglers and Strange Little Girls.
Burnel, osokoljen uspehom albuma Norfolk Coast, dočekivao je Kornvelove izjave i postupke na nož, ukazujući na činjenicu da čovek koji do skora nije želeo da ima ništa sa nekadašnjim bendom sada eksploatiše slavu Stranglersa. „Cinično mi je što je obradio No More Heroes i što je stavio Golden Brown na B stranu singla, a pre samo 10 godina, kada su mu ljudi na koncertima tražili da svira pesme Stranglersa, on im je govorio da ako žele da čuju jebene Stranglerse treba da odu da ih gledaju“, rekao je Burnel za sajt Punk 77 (2005).
„Poslednji album (Beyond Elysian Fields) je prodao u 700 primeraka. Nedovoljno da se plati hipoteka (...) Sada čujem da govori u fazonu, 'O ne, nemojte nikad otpisati moj povratak u Stranglerse'. E, jebeno smo otišli dalje. Bila bi to izdaja Pola (Robertsa), koji je kroz toliko sranja prošao u poslednjih 16 godina.“
Odlazak zlatnog dečka
Taj isti Pol Roberts je, međutim, bivao sve nezadovoljniji i spremao se da grupi kaže zbogom. Iako su, posle Norfolk Coast, i publika i kritika konačno imali hvale za njegov vokal, bolelo ga je ono što se spolja nije videlo – smanjeno interesovanje ostalih Davitelja za njegove muzičke ideje. U takvoj situaciji, Roberts se sve više posvećivao solo projektima: grupi Faithbend – koja je promenila ime u Soulsec – i još jednom njegovom bendu, koji je isključivo svirao pesme Santane. A kada je u decembru 2005. godine doživeo saobraćajnu nesreću, koja ga je zamalo koštala života, počeo je da preispituje ostanak u Stranglersima. U međuvremenu oni su objavili živi album Coast To Coast, suvenir sa izuzetno uspešne Norfolk Coast turneje, i na krilima pozitivne energije počeli da spremaju šesnaesti studijski album, Suite XVI. Dok se Roberts ubrzano hladio, snimanje je uveliko trajalo, uz povećane apetite ostala četiri člana, osokoljenih uspehom prethodnog ostvarenja i kontinuiranom podrškom EMI-ja. Dodatan vetar u leđa bio je entuzijazam gitariste Beza Vorna, koji se kao kompozitor i muzičar odlično dopunjavao sa Burnelom, i sa njim sve više postajao prijatelj. Sve je, osim poodmaklih godina Burnela, Bleka i Grinfilda, ličilo na vreme kada je Kornvel bio u bendu, što je vrlo očigledno inspirisalo i muziku: njen stil je sada definitivno bio zagledan u doba najveće slave Stranglersa. Ništa od toga nije inspirisalo Robertsa, koji se među Daviteljima, po sopstvenom priznanju, uvek osećao kao usamljenik i stalno se borio sa sindromom zamene. Kako je sam jednom izjavio, „lakše je, izgleda, zameniti Mika Džegera nego Hjua Kornvela.“
U junu 2006. godine, Stranglersi su saopštili da je Roberts napustio grupu i da je razlaz bio „prijateljski“. To je potvrdio i Roberts, ali s obzirom da se sve desilo u poodmakloj fazi snimanja Suite XVI, i da je bend saopštio da neće tražiti zamenu već da nastavlja kao kvartet – sa Bezom Vornom kao gitaristom i glavnim pevačem – bilo je očigledno da su nečija osećanja vrlo povređena, i da se taj neko sasvim ispravno osetio suvišnim.
Prvo Burnelovo javno reagovanje (u vebzinu Burning Up Time) sadržalo je očiglednosti, uz nekoliko čudnih formulacija: „Pol je imao druge stvari, poput Soulseca i njegovog Santana benda. Očigledno je bio frustriran u Stranglersima, i sada može da nastavi sa svojim ambicijama. Takođe, nijedna njegova pesma nije prihvaćena za novi album... Mislim, svi smo strpali svoje pesme u lonac za topljenje, uvek smo to činili kako bi radili na njima, ali to se nije dešavalo sa njegovim pesmama. Manjkalo je njegove posvećenosti.“ Dakle, Robertsove pesme nisu prihvatane, ali se očekivalo da će u lonac uskočiti same?
Ali, mnogo je indikativnija izjava koju je Bez Vorn dao sajtu Punk77: „Pol je otišao kada su koncerti bili zakazani i kada je dve trećine albuma bilo gotovo. Zateklo nas je, a Stranglersi na to reaguju veoma dobro... Ne želim da kažem previše. Došlo je do kraja... Voleo bih da mislim kako ćemo, kada se prašina slegne, i dalje moći da budemo prijatelji. Njegov odlazak je bio prijateljski. Nije bio izbačen niti otpušten. Bila je to prosto serija događaja. Kada je otišao bio sam šokiran, ali ne i potpuno iznenađen. Ne mislim da će želeti ponovo da se priključi. Slažemo se veoma dobro bez njega (i to ne kažem u negativnom smislu). Bilo je prijateljski, i dobio je kompenzaciju. Pitali smo ga da li želi da ostane, a on je izrazio želju da ode. Neću reći ništa loše, jer on mi je drug. Način na koji se to dogodilo bio je pomalo neočekivan i iznenadan, ali na posletku, bila je to grudva koja se valjala; kulminacija stvari, i što ih više stavljaš pod svetlost reflektora, sve više postaju prenaduvane.”
Roberts je u izjavi za agenciju TalentBox (2008), rekao da je „izgubio glas u kolektivu”. Takođe je ukazao šta bi moglo da bude razlog kompenzovanja koje spominje Vorn: „Basista i gitarista su iz nekog razloga nastupali bez mene, pa sam shvatio da mi je bolje da potražim drugi posao. Haha!” Roberts kaže da mu je bilo „potrebno da radi više i isproba neke nove ideje”, a da to nije bila stvar koju su ostali članovi „stvarno želeli”. Naime, Robertsu se nije sviđalo okretanje Stranglersa neoklasičnom stilu. „Norfolk Coast je bio prava stvar u svoje vreme, ali je pomalo bio kopija... Ne mogu da prihvatim kopiju onog što su Stranglersi bili 1977. i 1981. godine i da nastavim da pišem u okviru istih tih ideja. To nisam ja.”
Ipak, razlaz je obe strane učinio srećnim, i obe su jedna drugoj odale poštovanje. „Da nije bilo Pola, sumnjam da bismo nastavili da postojimo nakon što je Hju otišao”, rekao je Burnel, a Roberts je na delu pokazao ljubav prema bivšem bendu – uz distancu prema položaju koji je imao u njemu. Na jednom video snimku iz 2009. godine, Roberts luta Londonom i svira pesme Stranglersa na akustičnoj gitari. Dok sedi ispred nekog gej kluba i izvodi Straighten Out, nosi majicu sa natpisom „Hju Kornvel”. Prekida svirku i kaže: „U stvari, dojadilo mi je da budem Hju Kornvel.” U sledećoj sceni nosi majicu “jebeš” i svira – Something Better Change.
Promena je, ironično, bila u Robertsovom okretanju solo karijeri i glumi – baš kao što je uradio njegov slavni prethodnik u Stranglersima u čijoj je senci proveo 16 godina, i sa kojim je čak podelio isti staž u grupi. (Kornvel: „Baš kada je trebalo da postane onaj koji je u bendu duže od mene – otišao je. Pomislio sam, da je samo mogao da ostane još šest meseci, postao bi pevač Stranglersa sa najdužim stažem. Ali nije, morao je da otperja.”)
Ako sa Soulsecom nije napravio neku karijeru, pozorište mu je odlično leglo. Malo je pantomimičar u predstavama za decu, malo peva u mjuziklima i kabaretskim predstavama. Ima ga i na televiziji. Povremeno nastupa sa Džonom Elisom. Tada sviraju pesme koje su zajedno napisali dok su bili u Stranglersima - Heaven Or Hell, Sinister, Golden Boy, In Heaven She Walks... Sa bivšim bendom se ne viđa, ali je tu i tamo u kontaktu sa Dejvom Grinfildom i Džetom Blekom, koji mu je, kako kaže, bio najbolji drug u grupi.
Ljubitelji Stranglersa uglavnom ne žale za Robertsom. On pak tvrdi da je našao sebe. I dobro mu ide.
Svita za slatkih šesnaest
Robertsov odlazak u poslednjoj trećini snimanja odložio je objavljivanje Suite XVI za nekoliko meseci. Za to vreme, grupa je uklonila Robertsove vokale i nasnimila Vornove i Burnelove. Kada je album izašao, kritike su bile čak pozitivnije od onih koje je dobio vrlo hvaljeni Norfolk Coast. Većina starih ljubitelja Stranglersa bila je oduševljena – čak i oni koji su 1990. godine otpisali grupu bili su puni pohvala – a pevački pristup Beza Vorna naišao je na posebno odobravanje. Svakako da on nije imao unikatnu boju glasa kao Kornvel, niti raspon oktava kao Roberts, ali je njegov vokal bio osvežavajuće nerazmetljiv a funkcionalan. Umeo je da deluje i preteće i toplo i agresivno i sugestivno, i što je najvažnije, taj vokal je bio u saglasju sa muzikom Stranglersa, koja je na Norfolk Coast povratila oštricu iz vremena panka i postpanka, a na Suite XVI – usled nadahnute međuigre gitare i klavijatura – čak i razigranu maštovitost kakva je krasila album The Raven.
Sa novim glavnim vokalom, koji je davno izgubljene kockice (uglavnom) vratio na mesto, oživeli su, u izvesnoj meri, i dobri stari crni humor i inteligentna lirika – bitni sastojci magije Stranglersa koji su se takođe izgubili sa Kornvelovim odlaskom. I, na svu sreću, grupa se nije potpuno okrenula oživljavanju starog zvuka, koje je, ruku na srce, uočljivije na Suite XVI nego na Norfolk Coast (na primer, u agresivnoj Summat Outtanowt Burnel pankerski riče i tretira bas u dlaku isto kao na prve četiri ploče). Naime, pored neoklasičnih trenutaka (izvanredni singl Spectre Of Love, Soldier's Diary), dobro poznatog eklekticizma – koji je ovde, uz latino ritmove (Anything Can Happen) iznedrio i jedan kantri-vestern a la Džoni Keš (I Hate You) – i koketiranja sa mejnstrim rokom (She's Slipping Away, Bless You,Barbara), tu su i momenti blistave inovativnosti, u smislu umeća da se drugi žanrovi i trendovi interpretiraju na unikatno strenglersovski a opet moderan način, ali i da se elementi iz sopstvene zaostavšine unapređuju inteligentno i zrelo. Uvodna, žestoka Unbroken varira, na uvrnut način, muzičke motive iz Nirvaninog generacijskog bisera Smells Like Teen Spirit (ili su to možda ipak Pixies?), dok Vorn peva "Oooh baby slap my fire/I'll wear these suspenders if it gets you high". U završnoj Relentless, na kornvelovskoj boji gitare iz vremena The Raven gradi se atmosfera špageti vesterna, koja je istovremeno u službi zarazne pop strukture i sumornog pogleda na starenje koji Vorn servira vokalom na ivici šapata. Relentless je njegov kompozitorski i aranžerski trijumf, i sasvim opravdano se smatra najboljom pesmom koju su Stranglersi snimili posle Kornvelovog odlaska. Iako je Spectre Of Love s pravom izabrana za singl (popela se na 57. mesto britanske top liste i dosta se vrtela na radiju), prava je šteta što EMI nije skinuo još neki singl, pre svega ovaj Vornov biser, koji se, kao i Unbroken, našao među pesmama koje bend stalno izvodi, uprkos konkurenciji starih hitova.
Turneja nas je održala
Suite XVI, koji je ponovio pa i nadmašio uspeh Norfolk Coast, bio je katapult za novu turneju, na kojoj se bend skoncentrisao na pesme sa poslednja dva albuma i na one iz perioda 1977-1981 (uz pokoju stvar iz druge polovine osamdesetih, uključujući neizbežnu Always The Sun). Ovakva orijentacija benda sasvim je razumljiva, budući da je publika dolazila na koncerte upravo zbog tih pesama, a ne zbog onih koje su napisali Roberts i Elis, članovi iz vremena koja su za grupu bila nesrećna i neuspešna. Međutim, Hju Kornvel je svoje bivše kolege zbog takve strategije stalno bockao (i još ih bocka) preko medija, iako polovinu njegovog koncertnog repertoara čine stare pesme Stranglersa. Štaviše, na omotu trostrukog živog albuma People, Places, Pieces i njegovog jednostrukog parnjaka Dirty Dozen (2006) otišao je tako daleko da je svoje ime ispisao stilizovanim rukopisom sa logoa bivše grupe! Slično je uradio i na omotu sledećeg studijskog albuma Hooverdam (2008), a tom prilikom je za sajt Pennyblack (2009) izjavio bez uvijanja: „Najveći mi je izazov (u poslednjih deset godina karijere) da zaradim za život. Teško je ovde, i morao sam sebe ponovo da pronađem, da ponovo sebi nađem robnu marku. Stranglersi su bili, i još jesu, veoma jaka robna marka.”
Davitelji su u Evropi imali velikog uspeha. U šest godina koliko je prošlo između Suite XVI i za sada poslednjeg albuma Giants (2012), svirali su gotovo neprestano, pri čemu je bubnjar Džet Blek nekoliko puta ispadao iz stroja zbog bolesti. Kako je izjavio za Mojo (2000), kad je Bog delio zdravlje on nije bio među privilegovanima. U 2007. godini je imao pauzu zbog preskakanja srca, a kada se vratio za bubnjarsku stolicu morao je da izbegava duga putovanja. Sredinom 2008. je opet pauzirao zbog stezanja u grudima. Zbog svega toga, vrlo vitalni Žan Žak Burnel počeo je javno da kontemplira o smrtnosti i kraju benda. Uoči turneje 2008/2009 je izjavio za Hull Daily Mail da niko u Stranglersima „ne postaje mlađi”, da Blek sada ima 70 godina i da grupa bez njega verovatno neće ići dalje.
„Oduvava me činjenica da on nastavlja da svira koncerte od po 90 minuta”, izjavio je Burnel za Metro.co.uk (2009). „Par puta mu je bilo loše, i njegov tehničar (Ijan Barnard) odmenjivao ga je na nekoliko svirki, ali ako trajno bude ispao, pa, ne znam šta ću da radim. Još možemo da snimamo, ali mislim da nam je ovo poslednja velika turneja.” Ispostavilo se da nije bilo tako. Blek, neuništivi paterfamilijas Stranglersa, uvek se prkosno vraćao za bubnjarski set. Na jednoj promo fotografiji benda može se videti kako pozira sa koncertnim rekvizitom za pod stare dane – maskom za kiseonik.
Kad udara Džej-Džej: 30 godina kasnije
U međuvremenu, rejting Stranglersa je toliko narasao da su 2010. godine pozvani da nastupe na Glestonberiju. Koncert je bio trijumfalan, pred oko 85.000 gledalaca svih generacija. To ne bi bila informacija od naročitog značaja da festival ne vodi Majkl Ivis – jedan od najuticajnih ljudi u istoriji britanskog roka – koji se posle konflikta sa Burnelom zakleo da će Stranglersi tamo svirati samo preko njega mrtvog. I držao se reči narednih 30 godina.
Kako priča Burnel, bend je u doba najveće slave, početkom osamdesetih, bio pozvan da svira na Glestonberiju kao glavna zvezda festivala. Bilo je to doba Hladnog rata i projektila srednjeg dometa u Evropi, a levičar Ivis, aktivista za mir, agitovao je u korist Kampanje za nuklearno razoružanje (CND). Njegov Glestonberi je 1981. počeo da sponzoriše taj pokret, što se basisti Stranglersa, koji je studirao filozofiju i ekonomiju, nikako nije dopadalo, pa je grupa odbila ponudu za nastup jer nije želela da ima nikakve veze sa CND-om, kao što tokom sedamdesetih godina nije želela da ima nikakve veze sa pokretom Rok protiv rasizma. Obe odluke donele su joj nevolje.
Kako je Burnel rekao za sajt This Is Nottingham (2011), većina njegovih kolega i prijatelja „trubila je istu stvar” o unilateralnom napuštanju atomske bombe. „A ja sam govorio sebi: čekaj bre malo, šta ako se mi otarasimo naše bombe, a oni (Rusi) zadrže svoju? E, o tome je bio unilateralizam... A svi su bili u istom, horskom fazonu. Naravno, nije baš da smo mi (Stranglersi) nešto podržavali nuklearne bombe ili bilo šta nuklearno (...) ali tu je bilo to horsko pevanje. Ovu zemlju povremeno zahvate masovne histerije – stvar sa Dajanom je sjajan primer. Bio sam ubeđen da u tome (CND-u) ima nečeg sumnjivog. Kada se Sovjetski Savez urušio, odatle su došle brojne informacije, koje su dotle bile pod ključem. Ispostavilo se da je sve te unilateralističke mirovne pokrete finansirala Moskva. A ja sam to instinktivno znao. Majkl Ivis nam je to (odbijanje nastupa) uzeo za zlo, i nije popuštao sve do prošle godine... Bilo je sjajno, savršen dan, najbolji vremenski uslovi koje su imali na Glestonberiju godinama unazad. Što me je ubedilo u činjenicu da je Bog ljubitelj Stranglersa.”
Burnelova preka narav koja nije trpela protivljenje ili čekala objašnjenje, u prošlosti je bendu spalila mnoge mostove. Stvar sa Ivisom primer je okasnelog, ali ipak uspešnog izglađivanja odnosa, a i sukob sa šefom Glestonberija nije imao tako zloćudne posledice kao, recimo, tuča sa članovima The Clash i Sex Pistols u čuvenom „Dingvols incidentu” iz 1976. godine.
U vreme povoja britanske pank scene, Stranglersi su bili u najužem krugu bendova povezivanih sa tom muzikom, zajedno sa Sex Pistols i The Clash. Njihov zvuk i godište značajno su odudarali od „kanona”. Iako vrlo agresivni, i muzički i tekstualno, imali su klavijaturistu, što je bilo „demode”; bili su muzički i svirački umešni a najstariji član grupe, bubnjar-sladoledžija Džet Blek imao je „tragičnih” 38! Psihodelični divljaci Stranglersi bili su za mnoge pankere „ubačeni element” – što i nije daleko od istine (Alan Edvards, tadašnji portparol benda, ima mnogo zasluga za, kako sam danas kaže, „malo isforsiranu vezu” Stranglersa sa pankom). Ipak, privatni odnosi među „prvoborcima” bili su veoma dobri.
Onda su Stranglersi izabrani da sviraju sa Ramonesima na njihovom prvom britanskom koncertu, u klubu Dingvols u Londonu 5. jula 1976. Dok su Davitelji posle svirke prolazili pored basiste The Clash, Pola Simonona i članova Pistolsa, Stiva Džonsa i Pola Kuka, Simonon je po tadašnjem pankerskom maniru pljunuo na pod. Pripitom, naoštrenom Burnelu učinilo se da je pljuvačka upućena njemu, pa je zviznuo Simonona. „Pao je preko Stiva i Pola, njihove krigle sa pivom su poletele, i sledeće čega se sećam jeste da smo bili u dvorištu“, ispričao je Burnel magazinu Mojo (2002). „Pol i ja smo bili sučeljeni. ’Predaj se!’ ’Izvini se!’ ’Neću!’ ’E neću ni ja!’ vikali smo jedan drugom u facu i odgurivali se. Nismo se tukli. Sećam se da mi je posle rečeno kako su Džo Stramer i Hju kazali jedan drugom: ’Vidi, tvoj basista se maklja sa mojim basistom. Da ih pustimo da sami to reše?’"
Sukob Burnela i Simonona zapalio je, međutim, pravu kafansku tuču. Sa jedne strane našli su se Finčli bojsi (najverniji fanovi Stranglersa), Džet Blek i obično miroljubivi Dejv Grinfild – koji je u nastupu besa pribio Džonija Rotena uz Blekov sladoledžijski kombi – dok su sa suprotne strane bili članovi Sex Pistols, Krisi Hajnd (buduća šefica Pretendersa) i zbunjeni Ramonesi. Posledica je bila trajni sukob sa pankerima, ispadanje iz njihovog najužeg kruga i negativan stav novinara koji su veličali Pistolse i Clash kao novu veliku stvar u muzici.
Burnel je 1977. dodatno zaoštrio problem sa medijima kada je, uvređen relativno negativnim prikazom albuma No More Heroes prebio uticajnog rok novinara Džona Sevidža (Sounds). „Ako bi neki novinar – zvao se on Toni Parsons ili Džon Sevidž – izvređao Hjua ili mene, ja bih ga potražio... Često nisam umeo da napravim razliku između ličnog napada i kritičkog sagledavanja našeg rada. Shvatao sam to lično, a nikada nisam bio onaj koji se sklanja od udarca... Džona Sevidža sam tražio tri sedmice, i na kraju sam ga našao.“, rekao je Burnel za Punk77.
Sevidž ovaj divljački napad nikada nije zaboravio. Pričao je kako mrzi Stranglerse, ocenjivao da su „zastareli“, i pride je izbegavao, i još izbegava, da ih spominje u svojim popularnim knjigama o panku. Takođe uticajni Toni Parsons i njegova tadašnja devojka, feministkinja Džuli Burčil raspaljivali su po bendu zbog navodnog seksizma i rasizma, a Stranglersi su otvarali nove ponore pakla time što su kidnapovali novinare (Roni Gur iz Rekord Mirora), ostavljali ih u portugalskim pustarama (novinarka Dini Pirson iz NME-a) ili ih vezivali izolir trakom za Ajfelov toranj (Francuz Filip Manevr).
Neki mali pomak u odnosima sa Manevrom zabeležen je kada je Norfolk Coast u njegovom listu Rok i folk dobio prikaz. A priča sa Simononom je zaokružena krajem 2010. u Londonu, kada su se dvojica basista prvi put rukovala posle slavne tuče u Dingvolsu. Burnel, strastveni motorista, stao je na semaforu pored drugog motoriste. „Spazio sam do sebe fin Trijumfov ’Bonevil’ i tipa sa otvorenom kacigom. Moja kaciga je bila zatvorena, pa nije mogao da me vidi. Na sledećem semaforu sam pomislio, ko bi to jebote mogao da bude, pa sam podigao vizir i pitao ga, ’Da ti nisi Pol?’ a on reče, ’Jesam’, i reče mi, ’Imaš lep bicikl’, a ja rekoh, ’Drago mi je što vidim da voziš Trijumfa’, pa smo popričali o motociklima“, ispričao je Burnel sajtu Louder Than War (2011).
Ako je verovati Hjuu Kornvelu, odnosi između njega i Stranglersa takođe su se bili unormalili, bar nakratko. Kornvel je 2008. objavio album Hooverdam, koji je bio dobro primljen u medijima, a mogao se slobodno skinuti sa Interneta što mu je pospešilo popularnost. Pesma Don’t Put Me On A Slow Boat To Throwbridge dobila je popriličan publicitet, jer je u njoj ismejan očajni kvalitet življenja u britanskom gradiću Troubridž, što se gradskim ocima nikako nije dopalo. Muzički, Hooverdam je bio kvalitetna zbirka otresitih, rokerskih pesama, sa kojima je Kornvel igrao na sigurno, a koje su, zbog burnelovskog stila sviranja basa i prepoznatljivog zvuka gitare (npr. Philip K. Ridiculous i Delightful Nightmare), sumnjivo prizivale zlatno doba Stranglersa. Falile su samo još klavijature za potpun Stranglers ugođaj. Pri svemu tome, album je završavala pesma Banging The Same Old Beat u kojoj je Kornvel pitao sebe i druge „Da li ti znaš za neki drugi ritam“ (na jeziku Discipline kičme).
U to vreme Kornvel je pričao po medijima kako Davitelji rade nešto što je „savršeno dobro za njega“ – idu na turneju sa najvećim hitovima, pa će on zaraditi od autorskih tantijema. Zatim je počeo otvoreno da zove staru publiku Stranglersa da mu dolazi na koncerte, a za magazin Strangled (2009) je izjavio: „Ako neko ko nikad nije čuo za mene ili za Stranglerse čuje moj poslednji album pošto ga je skinuo besplatno sa Interneta i onda ode da kupi neku staru ploču Stranglersa, ja ću biti srećan. To bi bio rezultat, bar što se mene tiče. Pa čak i da Hooverdam natera te ljude da odu da na koncert Stranglersa, za mene će i to da bude rezultat.“
Godinu dana kasnije, Kornvel je u magazinu Classic Rock obrnuo ćurak i oštro napao bivše kolege: „Oni se bave savršeno adekvatnim poslom pretvaranja u Stranglers tribjut bend bez mene.“ Kada ga je novinar pitao da prokomentariše Burnelovu izjavu iz 2008. godine (datu takođe Classic Rocku) da Kornvel sve vreme „odbija njegove ponude da ponovo rade zajedno“, i da njega (Burnela) „više boli dupe“ za to, Kornvel je odgovorio da ga basista „nikada nije ni pitao“ da ponovo rade zajedno. Pa je pojasnio situaciju: „Neko vreme smo ponovo bili u kontaktu preko telefona, i stvari su išle dobro. Ali, nismo pričali o tome da radimo zajedno. Onda sam kupio novine, i tu su u jednom intervjuu bili sarkastični komentari na moj račun. Mislim da sam sebi rekao, ’Ne mogu više da se smaram sa ovim’, trenutak pre no što je i on sam (Burnel) to rekao.“
Burnel ne spominje da je veza bila uspostavljena i ponaša se kao da je priča između njega i Kornvela završena. I dalje ga pecka. Ipak, u intervjuu za Louder Than War (2011) kaže da će rado pričati sa Kornvelom ako ga on nazove, i tvrdi da mu neće spustiti slušalicu. Stiče se utisak da redovno prati stvaralaštvo svog bivšeg prijatelja. Knjiga Song By Song mu se dopala, za autobiografiju Multitude of Sins kaže da je sterilna („Hju je dobar sa rečima, očekivao sam više filozofije“), neiskrena, sa „suviše zahvalnica“, a za Hooverdam tvrdi: „Toj ploči nedostajem ja. Nedostaju joj moje uvrnute melodijske ideje.“
Kornvel je zaoštrenu retoriku i potcenjivački stav zadržao do dana današnjeg. U međuvremenu, na koncertima je počeo da svira ceo album Rattus Norvegicus (1977). Sada svira ceo No More Heroes (1977). Iako je optuživao Stranglerse da stare pesme izvode na isti način kao nekada i kleo se da će „radije postati taksista“ nego da svira na takav način, u izvođenja pesama sa No More Heroes uključio je – klavijature. Radi potpunog Stranglers ugođaja.
Publika na Internetu poručuje i jednima i drugima da zaborave ponos i – pomire se već jednom.
Bas kao oružje za masovno uništenje
Koliko god bili u dubioznim odnosima, Burnel i Kornvel dele isti utisak da rok istoričari i kolege muzičari prećutkuju uticaj Stranglersa. „Počeće da nas spominju kad budemo umrli“, kaže Burnel. Kornvel pak tužnjikavo priželjkuje da mu neko priđe i izjavi da su Stranglersi veoma uticali na njega. „Ljudi su malo ćutljivi kad treba to da kažu. Ne znam zašto“, požalio se Silent Radiju (2011). A sajtu Smells Like Pop je rekao: „Nema značajnijeg benda koji je izašao da kaže da su Stranglersi uticali na njega.“
Iako u njihovim rečima ima dosta istine i opravdanog osećanja nepravde, Kornvelu i Burnelu kao da je promakla izjava Adama Klejtona iz U2 da je upravo slušajući Stranglerse poželeo da svira bas.
„Sećam se kako sam prvi put čuo bas u Hanging Around i kako sam smesta znao da će to biti instrument za mene. Pank je značio da ne moraš obavezno znati da sviraš bog zna kako dobro – mogao si da radiš šta si hteo. A u rukama Žana Žaka Burnela iz Stranglersa, bas je bio oružje za masovno uništenje. Zarazila me je agresivnost s kojom je svirao“, rekao je Klejton listu Guardian (2011).
Čast je tim veća što dolazi od benda koji se zakačio sa Stranglersima, tačnije sa Burnelom. U doba panka, tek formirani U2 svirali su dosta obrada, a najčešće obrade Stranglersa. Bili su im i predgrupa na koncertu u Dablinu, u septembru 1978. godine. Mladi Bono i ekipa bili su, međutim, vrlo nezadovoljni zbog toga što su Stranglersi kao glavni bend imali dve svlačionice, a oni nijednu, to jest morali su da se zadovolje klaustrofobičnim ćoškom iza brda tehnike. Sve im to nije baš delovalo pankerski. Bono se zbog lošeg tretmana (menadžer U2 Pol Mek Ginis bio je na sopstvenom venčanju i nije ispregovarao bolje uslove) uputio posle nastupa do Davitelja da ih priupita „šta im znači ono sranje No More Heroes.“ Posle svađe sa Burnelom zbog „snobovskog ponašanja“ Stranglersa, poraženi Bono je skoknuo do jedne od praznih svlačionica i ukrao vino koje je tamo bilo ostavljeno za glavnog izvođača. Navodno, sledećeg dana U2 su zaključili da je „pank odsvirao svoje“ – ali im loše iskustvo sa karate-basistom nije smetala da na jednom od sledećih koncerata opet sviraju Stranglerse.
Rani zvuk U2 ukorenjen je u post-panku, čiji su pioniri upravo bili Davitelji, sa razularenim Burnelovim basom u prvom planu. Oni su u odnosu na svekoliku pank konkurenciju jedini isturali bas kao vodeći instrument, što je zasluga o kojoj se piše tek poslednjih godina. U obimnoj analizi Džona Roba na sajtu Louder Than War (2011) i odličnoj knjizi Sajmona Rejnoldsa Totaly Wired: Post-Punk Interviews And Overviews (2009) podseća se na činjenicu da je Piter Huk najveću inspiraciju za tretman svog instrumenta nalazio u onome što je radio Burnel, i da nikada nije krio ko mu je uzor.
„Oni (Stranglersi) su patentirali taj brundavi bas sa gitarskim šrapnelom Captain Beefhearta za koji The Fall dobijaju tolika priznanja. Oni su smislili bas gitaru kao vodeći instrument koji je Piter Huk potom odneo u Joy Division; igrali su se s mračnom stranom pre gotske muzike i bili su u vodama post-panka pre no što su drugi prokljuvili kako se tamo ide. Redefinisali su ulogu bas gitare u rokenrolu, posedovali su nepatvorenu agresivnost o kojoj su mnogi pankeri pričali ali koju je tek nekolicina mogla da isporuči s bilo kakvim autoritetom. Bili su istinski otpadnici, nisu bili proizvod nekakvog menadžera, umeli su da pišu sjajne pesme i napisali su mnoge takve”, napisao je Džon Rob.
Sam Burnel je ukazivao da mnogi nisu shvatili da je ključni uzor Davitelja upravo Captain Beefheart. Nikakvo čudo što je upravo basisti Stranglersa pripala čast da Bifhartu 2010. godine uruči nagradu muzičkog magazina Mojo.
Najbizarniji (anti)uticaj Stranglersi su ostavili na Sajmona Kauela, jezičavog sudiju u rialti šou programu Idol a takođe tvorca The X Factor i Britain’s Got The Talent. „U vreme kad sam završio sa školom, il' si sluš'o disko il' si sluš'o pank“, rekao je Kauel NME-u (2010). „Otišao sam na neki mali, vrlo mali koncert Stranglersa koji se dešavao na nekom groznom mestu, gde su se svi međusobno gađali šlajmarom. To je jedino što su radili – čim biste ušli tamo, odmah bi vas pljunuli. Sećam se kako sam pomislio da nema goreg načina da se provede veče. Ribu s kojom sam tada bio smuvan pljunuo je basista, a ona je bila u fazonu: "O bože, pa ovo je fantastično. Mesec dana se neću prati". Što me je nagnalo da shvatim kako nije to (rok muzika) za mene.” Upitan za Kauelovu žalopojku da je zbog Stranglersa zamrzeo rokenrol i okrenuo se popu, Burnel je rekao Classic Rocku da mu je to „svalilo golemo breme na pleća.“ Naime, neko je Burnela optužio da je „odgovoran za nastanak The X Factor“. „Mislim da je Kauel malo pobrkao lončiće. Optužio me je da sam pljunuo njegovu devojku, a ja nikada, nikada nikoga nisam pljunuo“, rekao je Burnel za Nottingham Post i pojasnio da je Kornvel bio taj koji je pljuvao tokom izvođenja pesme School Mam – simulirajući ejakulaciju nakon što je simulirao masturbaciju na vratu električne gitare.
Kako je novinar Nottingham Posta zaključio, a Burnel rado potvrdio, pljuvanje je u tom slučaju bilo – umetnički opravdano.
Epilog: Divovi bez fotošopa (2)
U šest godina između albuma Suite XVI i Giants, Stranglersi su objavili samo dve nove pesme – među njima singl Retro Rockets koji se našao na dvostrukoj CD kompilaciji Decades Apart (2010). Ova zbirka, s kojom je na saradnju sa EMI-jem stavljena tačka, ponudila je pošten pregled čitave karijere Davitelja. Svaki od 16 studijskih albuma zastupljen je najmanje sa jednom pesmom, uključujući Coup de Grace, a najveći deo drugog diska čine kompozicije na kojima pevaju Pol Roberts odnosno Bez Vorn.
Posle više odlaganja, na proleće 2012. pojavio se Giants, najcenjeniji album Stranglersa još od sredine osamdesetih. Iako se pojavio na nezavisnoj etiketi, bez pratećeg singla („Kakva je svrha danas objavljivati singlove“, pitao se Burnel u medijima), u Britaniji je postigao veći uspeh od Norfolk Coast i Suite XVI. Posle dužeg vremena, bend se vratio na francuske top liste.
Nova turneja samo što je počela kada je Džetu Bleku pozlilo. Ovog puta, zbog ozbiljne infekcije respiratornih organa, vremešni bubnjar je uzeo duži odmor. Blek (73) ne namerava da se penzioniše, ali do zaključenja ovog teksta nije se vratio u postavu.
Stranglersi nastavljaju da sviraju, a Burnel je nedavno spomenuo mogućnost novog albuma. Kada je bend formiran, Burnel je bio najmlađi član sa 22 godine. Danas ima 59. Bez Vorn, najmlađi u sadašnjoj postavi, dogurao je do 48.
Hju Kornvel (62) objavio je pred kraj leta novi studijski album Totem & Taboo, u saradnji sa producentom Stivom Albinijem (Pixies, Nirvana). Prve kritike prilično su pozitivne. Sudeći po zaraznoj naslovnoj pesmi, izabranoj za singl, angažovanje američkog producentskog maga apsolutni je pogodak. Gitarski rifovi su punokrvni i mesnati; u njima nema ničeg što bi podsećalo na Stranglerse. Stiče se utisak da Kornvel decenijama nije zvučao ovako vitalno i ambiciozno. U odličnom spotu, koji je sam režirao, on je dostojanstveno ostareli gospodin koji nosi odelo i spretno pleše sa kabaretskim igračicama. Dok im se provlači kroz noge i gleda u kameru, proćelav i vidno omatoreo, iz očiju mu izbija onaj „stari“, mnogo mlađi Hju Kornvel, kojem su žene padale na noge čak i kad je pevao kako ih šamara.
Pesnice gneva Žana Žaka Burnela možda su se smirile, ali njihov gazda i dalje je prkosan, baš kao i Stranglersi. Oni i Kornvel se verovatno neće pomiriti, ali nepobitno ih ujedinjuje jedna stvar: od zuba vremena se „brane” neumornim radom i takmičarskim duhom. Svesni su svojih godina, ne beže od njih, ali idu napred kao da su pred njima još desetine albuma. A svaki novi album više nije toliko stvar inspiracije koliko trijumf volje; još jedna dobijena bitka u ratu sa telom koje je sve sporije i čije funkcije postepeno otkazuju. Burnel, koji brine za kontrolu kvaliteta svog benda, svestan je da sve ima granicu, posle koje stvari postaju besmislene.
„Uvek razmišljam kako će u nekom trenutku sve da se završi. Uvek razmišljam o tome kako bi sledeći album mogao da bude poslednji. Uvek razmišljam da može doći kraj”, priča Burnel za Louder Than War, ali ipak dodaje: „Dokle god funkcionišem kako treba, dok mogu da hodam i prašim guzice; dok može da mi se digne, dok mogu da uživam u hrani i dok me drži entuzijazam za stvari koje radim – boli me kurac za godine.”
Moji pozdravi autoru ovog nadasve iscrpnog i zanimljivog pregleda karijere Stranglersa inace jednog od mojih omiljenih bendova. Uvek sam cenio ljude koji ulazu strast u rok muziku i imeju da se zanesu dok pisu o njoj, jer dodjavola u tome je uvek bila stvar.
Za autora: kao posledicu ove serije tekstova kupiuo sam letos i Giants i nisam se razocarao.
Pozdrav!
Никола (gost)
| 20.10.2012. 03.07.43
Велики сам љубитељ рада Стренглерса у свим њиховим фазама. Ушао сам на фејсу у већину група које су формирали њихови тврдокорни обожаваоци, претежно из Енглеске. Има ту младих, али и оних са 40, 50, 60 година. На једној групи која броји 2500 чланова, поставио сам питање, који вам је албум омиљен у периоду 1977. - 1990. и 1990. 2012. Неки се нису могли одлучити и гласали су за све албуме, неки су ме проклињали јер их "стављам на Танталове муке" и слично. Углавном, убедљиво је у Корнвеловом периоду победи албум Black and White, остављајући иза себе Raven, Rattus i No More Heroes. У пост Корнвеловском периоду, тесно, за један глас испред Giants, победио је Suite XVI. Једно велико, велико хвала за овај сјајн, исцрпан портрет, једне од најважнијх и најнесхваћенијих група у историји рока. Хвала Марко.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
alex (gost)
| 02.10.2012. 21.08.41
Moji pozdravi autoru ovog nadasve iscrpnog i zanimljivog pregleda karijere Stranglersa inace jednog od mojih omiljenih bendova. Uvek sam cenio ljude koji ulazu strast u rok muziku i imeju da se zanesu dok pisu o njoj, jer dodjavola u tome je uvek bila stvar.
Za autora: kao posledicu ove serije tekstova kupiuo sam letos i Giants i nisam se razocarao.
Pozdrav!
-
Никола (gost)
| 20.10.2012. 03.07.43
Велики сам љубитељ рада Стренглерса у свим њиховим фазама. Ушао сам на фејсу у већину група које су формирали њихови тврдокорни обожаваоци, претежно из Енглеске. Има ту младих, али и оних са 40, 50, 60 година. На једној групи која броји 2500 чланова, поставио сам питање, који вам је албум омиљен у периоду 1977. - 1990. и 1990. 2012. Неки се нису могли одлучити и гласали су за све албуме, неки су ме проклињали јер их "стављам на Танталове муке" и слично. Углавном, убедљиво је у Корнвеловом периоду победи албум Black and White, остављајући иза себе Raven, Rattus i No More Heroes. У пост Корнвеловском периоду, тесно, за један глас испред Giants, победио је Suite XVI. Једно велико, велико хвала за овај сјајн, исцрпан портрет, једне од најважнијх и најнесхваћенијих група у историји рока. Хвала Марко.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.