Zlatni dečko sa šećernim mecima

Veterani britanskog panka i nju vejva The Stranglers su u martu ove godine objavili 17. studijski album Giants. To i ne bi bila neka vest da se ne radi o ostvarenju koje je dobilo dobru promociju i veliki broj pozitivnih kritika, a već ima epitet najboljeg albuma Stranglersa snimljenog posle odlaska Hjua Kornvela iz ovog benda. S punim pravom

Jovan Ristić

Divovi bez fotošopa

Otkako je u postavu početkom prošle decenije ušao gitarista, pevač i kompozitor Bez Vorn, bivši član grupa Toy Dolls i Smalltown Heroes, famozni Ljudi-u-crnom doživeli su kreativnu renesansu – albume Norfolk Coast (2004) i Suite XVI (2006) dobro je prihvatila i publika i kritika, a grupa je zabeležila prve hitove otkako ju je Cornwell napustio 1990. godine - Big Thing Coming i Spectre Of Love.

Međutim, tek su se na ovogodišnjem Giants potpuno sastavile sve one kockice kvaliteta koje su manje-više bile prisutne na oba prethodna albuma: (1) odlične kompozicije, (2) dobra produkcija, (3) vraćanje doorsovskih klavijatura Dejva Grinfilda u prvi plan, (4) uskrsnuće brundavog basa Žana-Žaka Burnela i Burnelovog vokala, (5) povratak Džeta Bleka živim bubnjevima, to jest odustajanje od ritam mašine u studiju, (6) maštovito korišćenje gitare i (7) ponovno okretanje vokalnom stilu koji odgovara mužjačkom imidžu Stranglersa.

Ovo poslednje je bilo možda ključna novost u vezi sa albumom Norfolk Coast, na kojem je Kornvelov naslednik Pol Roberts konačno zauzdao kobnu sklonost ka patetičnom pevušenju i počeo da peva prihvatljivo, a zacementiralo se kada je Baz Warne po Robertsovom odlasku (2005) preuzeo dužnost glavnog pevača, potpomognut Burnelom, što je bendu vratilo davno izgubljen pankerski prizvuk. Uz sve to, na poslednje tri ploče je obnovljen stari zvuk Stranglersa, onaj iz njihove divlje, eksperimentalne faze (1977-1980), s tim što je na Suite XVI, a posebno na Giants ta tendencija otišla dalje od rekreiranja i variranja muzičkih motiva sa prva četiri albuma Stranglersa – Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes (1977), Black And White (1978) i posebno The Raven (1979) – i očekivanog balansiranja svega toga sa mejnstrim zaostavštinom grupe (1981-1990).

Tako su Davitelji na Giants, uz neka samocitiranja bez kojih se i moglo (Freedom Is Insane priziva momente iz Walk On By), posegli za nekim novim trikovima, ispavši moderniji no što bi se očekivalo (prizvuk hip hopa u zaraznoj Mercury Rising, koja po čudnoj upotrebi elektronike priziva The Raven i The Gospel According To The Meninblack (1981), a negde su vrlo umešno – kao pre toliko vremena – uklopili u sopstveni stil starije žanrove kao što je bluz ili hard rok, sa rezultatima koji, paradoksalno, zvuče sveže i autentično (blistavi uvodni instrumental Another Camden Afternoon i elektro-hard-tango mutant Adios koji je u celosti otpevan na španskom).

Naravno, grupa nije zaboravila svoju muzičku raznovrsnost, demonstriranu na albumima La Folie (1981), Feline (1982), Aural Sculpture (1984), Dreamtime (1986) i 10 (1990), pa su se ovde, uz neodoljive Stranglers rokačine poput Lowlands, Boom Boom i Time Was Once On My Side, provukli i suptilniji momenti kao što je džezirana My Frickle Resolve.

Reč je, ukratko, o definitivnom povratku stvaralačke hemije koju su Stranglersi, činilo se, nepovratno izgubili sa Kornvelovim odlaskom, ali i o hvale vrednoj težnji za rizikovanjem i odmicanjem od nostalgije. Ko želi da se seća kako je bilo nekad, dovoljno je da nabavi neku od sijaset kompilacija iz najslavnijeg perioda ovog benda. Stranglersi su ipak otišli dalje od Peaches, No More Heroes, Nice ‘n’ Sleazy, Duchess, Golden Brown, Skin Deep i Always The Sun i ne nameravaju da okače instrumente o klin, iako im najstariji član, Džet Blek, ima više od 70 godina i na koncertima nosi masku za kiseonik s kojom rado pozira fotografima. Dovoljno je pogledati crnohumorni omot albuma Giants – svi članovi grupe povešani o prečku – uporediti to sa njegovim nazivom pa izvući zaključak da ovi muzički divovi ne samo što ne shvataju ozbiljno ni sebe ni svoje godine, već se i sprdaju sa svojim neumitnim, biološkim krajem.

Svakako zdraviji pristup od fotošopiranja.

Dostojanstveni Giants, koji se bez podrške velike diskografske kuće plasirao na 48. mesto britanskog top 100 (prethodna dva, snimljena za EMI, prošla su u tom pogledu prilično slabije), istovremeno je povod za priču o Stranglersima iz postkornvelovske ere, koja doduše ni izbliza nije toliko poznata i za rok istoriju značajna kao ona o vremenu kada je Kornvel bio u grupi, ali je svakako zanimljiva i inspirativna, budući da svedoči o nepokolebljivoj nameri ove grupe da opstane na muzičkoj sceni i potvrdi svoju vrednost u okolnostima koje bi većinu drugih bendova oterale u raspad.

Subota uveče, nedelja ujutro

I ranije su The Stranglers odbijali da se povuku samo zato što su drugi to priželjkivali. Britanski kritičari su ih rutinski sahranjivali još otkako je basista-karatista Burnel pretukao novinara lista Sounds, Džona Sevidža, jer je ovaj napisao negativni prikaz albuma No More Heroes. Ortodoksni pankeri su ih pljuvali jer nisu bili „dovoljno pank” ili „nisu bili pank uopšte” – Stranglersi su, naime, umeli da sviraju, plus su imali klavijaturistu i gitarske solaže, a povrh svega su bili stariji, zreliji, agresivniji, bezobrazniji i borilačkim veštinama vičniji od mlađane konkurencije (od Burnelovih pesnica stradali su mnogi, uključujući Pola Simonona, basistu grupe The Clash. Bili su toliko ozloglašeni da su im britanske vlasti 1977. godine zabranjivale da nastupaju, a francuske vlasti su ih đuture potrpale u zatvor zbog podstrekavanja nereda u Nici (1980), pri čemu je Cornwell ostao tri meseca iza rešetaka zbog posedovanja droge. Sve su to bile situacije koje je tvrdokorni bend iz Gildforda preživeo, da bi na posletku uspeo da naniže najveći broj singlova u britanskom top 40 posle grupe Status Quo (ukupno 23).

Međutim, za mnoge su The Stranglers prestali da postoje kada je Hju Kornvel, glavni pevač, gitarista i pretežni kompozitor benda, napustio jato s kojim je leteo više od deceniju i po. Iako nisu imali formalnog vođu, ovi pioniri britanskog nju-vejva i panka su se u avgustu 1990. godine našli u poziciji grupe The Doors posle smrti Džima Morisona: tri četvrtine originalne postave nisu mogle da računaju na popularnost i harizmatičnost svog de fakto frontmena. The Stranglers su, sudeći po reakcijama javnosti i svog izdavača, mogli komotno postojati bez basiste Žana-Žaka Burnela, koji je još u vreme albuma La Folie utišao svoj unikatno „prdavi” bas i sveo ga na konvencionalno pulsiranje u ritam sekciji sa Džetom Blekom; mogli su, po istoj logici, postojati i bez Dejva Grinfilda, čije su se klavijature – direktno inspirisane stilom Reja Manzareka – sa mesta nosioca melodije preselile u pozadinu; ali nisu mogli da ostanu ono što su bili bez toplog, muževnog baritona Hjua Kornvela za kojim je lepši pol uzdisao čak i kada je sipao gnevne, ženomrzačke tirade (npr. u Sometimes na klasičnom prvencu Rattus Norvegicus) ili tretirao žene kao puke seksualne objekte (veliki hit Peaches sa istog albuma). Situaciju nimalo nije olakšavala činjenica da su ostali članovi koji su pevali potpuno prestali to da čine (Džet Blek, Dejv Grinfild) ili su svoj pevački upliv sveli na minimum (Burnel), pa je Kornvel hteo-ne hteo izbio u prvi plan i u vreme albuma Aural Sculpture postao, praktično, Glas i Lice Stranglersa u očima najšireg auditorijuma.

Teret te uloge i potonja neslaganja sa ostatkom benda – posebno sa temperamentnim Burnelom, sa kojim se 1985. godine i potukao – činili su Kornvela sve rezigniranijim, a kap koja je prelila čašu bio je neuspeh naglašeno komercijalnog albuma 10 (1990), koji ne samo što bendu nije doneo dugo priželjkivani proboj u Americi, već je i generalno ocenjen slabo. Stvari su isprva delovale obećavajuće kada je prvi singl, obrada standarda 96 Tears, postao britanski hit. Međutim, odlični drugi singl Sweet Smell Of Success potpuno je izneverio očekivanja na planu prodaje, a američka turneja je otkazana. Sve to je nateralo CBS i njegovu podružnicu Epic Records da odustanu od objavljivanja trećeg singla Man Of The Earth u koji je bend polagao velike nade, pa je razočarani, od ranije načeti Kornvel gotovo preko noći odlučio da digne sidro i posveti se solističkoj karijeri.

Njegov poslednji nastup sa Stranglersima ostao je zabeležen na živom albumu Saturday Night, Sunday Morning (1993), koji je Burnel tako nazvao zbog naglosti Kornvelovog odlaska – ovaj je, naime, u subotu uveče 11. avgusta 1990. održao sa bendom veliki koncert u londonskom Aleksandra palasu da bi sledećeg jutra nazvao telefonom svakog člana ponaosob da bi saopštio da je, što se njega tiče, došao kraj puta. Kako je Kornvel ispričao u knjizi The Stranglers: Song By Song (2002), poslovično tvrdi Blek je na njegovu izjavu „neću više da budem Davitelj” samo rekao „okej”, Grinfild je upitao „da li to znači da ćemo sada da imamo sastanak grupe”, dok je Burnel uleteo u emotivnu raspravu ali nije Kornvela odgovarao od odluke. „Očigledno je o tome dobro razmislio, pa nisam ni pokušao da ga zaustavim. On nije tako brzoplet kao ja”, ispričao je Burnel BBC-ju u vreme albuma Norfolk Coast. A u velikom intervjuu za sajt LouderThanWar.com (2011) kazao je sledeće: „Stekao je utisak da u umetničkom smislu ne možemo dalje, a on je imao nekoliko šansi da radi druge stvari, pa je te šanse ulučio. Gluma mu je išla dobro, i mislio je da je to put kojim treba da nastavi. Kada je otišao, mi ostali smo na to gledali kao na potpunu izdaju, posebno kada smo otkrili druge stvari – pesme koje je pisao sa drugim ljudima. A u to vreme, on je imao sopstvenog advokata, sopstvenog menadžera i sopstvenog stilistu.”

Kornvel, pak, u knjizi Song By Song navodi da je odluku o odlasku doneo impulsivno na dan koncerta u Aleksandra palasu, da njegova saradnja sa drugim ljudima nije imala nikakve veze sa tim, a da je još 1985. godine, pošto ga je Burnel u Rimu fizički napao, sa Epicom sklopio sopstveni ugovor, nezavisan od Stranglersa – kao vid sopstvenog obezbeđenja za slučaj da stvari ponovo pođu naopako. Što se njega tiče – jesu. Veoma ga je, na primer, pogodilo kada su Burnel, Grinfild i Blek na nož dočekali spot koji je on napravio za pesmu Always The Sun (1986), a kasnije su tu bile optužbe na njegov račun za vreme snimanja albuma 10 – da „nije dovoljno posvećen” (Burnel) i da pretvara 10 u „solo album” (Burnel i Grinfild). Seme nepoverenja i razdora bilo je, dakle, posejano od ranije, a svako ko je na poslednjim koncertima stare postave benda zapazio veliku fizičku razdaljinu između Burnela i Kornvela, dva ključna čoveka u grupi, kao i odsustvo energije u njihovoj svirci, mogao je da posumnja da stvari u Stranglersima ne štimaju. Konopac je bio poodavno istanjen, i samo se prekinuo.

Tamna je noć

Iako je kritika – posebno britanska, koja je tradicionalno volela da mrzi Stranglerse – ocenjivala da su najbolji dani benda ionako prošli, vest o Kornvelovom odlasku odjeknula je kao bomba. Ubrzo je, doduše, usledila informacija da kao zamena figuriraju gotski princ Dave Vanian iz The Damned i Joe Strummer iz The Clash, ali čak i sa naslednicima takvog renomea, dalja egzistencija Ljudi u crnom činila se bespredmetnom. Kredibilnost Stranglersa je do te mere povezivana sa Kornvelom da je moćni CBS šutnuo bend ubrzo pošto je čuo za pevačevo „zbogom.” Za rastanak, objavio je, u saradnji sa preostalim članovima, remiks hita Always The Sun, koji je postao podjednako popularan kao original iz 1986. godine, a čak je i odbegli Kornvel bio zadovoljan novom verzijom i njenim prijemom. Pored toga, objavljena je kompilacija Greatest Hits 1977-1990, koja je postala jedan od najbolje prodavanih kompakt diskova u istoriji kompanije Epic, uprkos traljavom izboru pesama.

Nije prošlo mnogo vremena od koncerta u Aleksandra palasu i Stranglersi su našli zamenu. Tačnije, našli su dve zamene. Prvo je u postavu primljen John Ellis, nekadašnji član The Vibrators, koji je bio dopunski gitarista Stranglersa na njihovoj poslednjoj turneji. Potom je menadžeru benda Colinu Johnsonu u kancelariju upao mlađani Paul Roberts, sa demo snimkom svog benda Big Wheel. Momak je, zapravo, tražio nekog drugog menadžera, ne znajući da se on odselio, ali je svejedno ostao da priča sa Džonsonom, koji mu je ispričao za koga radi. Roberts je kazao da je veliki obožavalac Stranglersa, a saznavši od Džonsona da je Kornvel dao otkaz, momentalno se ponudio za posao pevača. Par dana kasnije, upoznao se sa Burnelom, i prema legendi izjavio: „Ja sam vaš novi pevač.” Burnel ga je prvo pitao „A umeš li ti da čitaš?”, na šta mu je Roberts kazao: „Naravno.” Nije prošlo mnogo, i Davitelji su ga prihvatili, oduševljeni njegovim glasom, kao i drčnošću koja se uklapala u imidž Stranglersa. „Baš volim da podjebavam matorce”, ispričao je Roberts listu Independent u jednom od prvih intervjua pošto je dobio posao.

Burnel je ispričao za sajt Punk77 (2004) da mu je prva pomisao posle završnog telefonskog razgovora sa Kornvelom bila je da je bendu došao kraj. „Ali, naravno, pored mene i Hjua u bendu je bilo i drugih. Džet i Dejv su želeli da nastave, a već smo napisali većinu materijala za novi album. Krenuli smo u potragu za pevačem i našli Pola. Bio je stvarno veoma hrabar, jer ga većina fanova dugo nije prihvatala. U suštini, morali smo da počnemo ni od čega.”

„Otpisani” su ubrzo pošli na turneju, na kojoj je vrlo energični i pokretljivi Roberts prošao vatreno krštenje kod sumnjičavih, pa i otvoreno neprijateljski raspoloženih obožavatelja Stranglersa (vređanje, pljuvanje, gađanje raznim predmetima itd), a već 1991. godine, nova petočlana postava je snimila album Stranglers In The Night, čiji je naziv bio očigledna sprdačina sa evergrinom Strangers In The Night Frenka Sinatre, kao što je svojevremeno Nice ‘n’ Sleazy bio sprdačina sa Sinatrinim Nice ‘n’ Easy. Sa druge strane, ovakav naziv kao da simbolizuje teškoće u privikavanju benda na novu situaciju, o čijoj nezavidnosti dovoljno govori podatak da se album pojavio u prodavnicama tek godinu dana pošto je snimljen, 1992, jer se nije mogao naći distributer koji bi preuzeo rizik.

Kada je Stranglers In The Night konačno ugledao svetlost dana na nezavisnoj etiketi Psycho (distributer, China, takođe je bio nezavisan), muzička štampa je bila surova – redak izuzetak bio je VOX u kojem je album dobio sedmicu – a čak i najljubazniji kritičari su poručivali Stranglersima da bi im bez Kornvela najbolje bilo da promene ime. Bez starog pevača i oslonca u Epicu i CBS-u, prodaja je išla slabo; odlični singl Heaven Or Hell jedva da je stigao do 44. mesta na britanskoj top listi, a njegov naslednik Sugar Bullets na nju nije ni dospeo, što se Stranglersima nije desilo ni sa Just Like Nothing On Earth (sa albuma The Gospel According To The Meninblack) koji je 1981. godine postao daleko najlošije plasiran singl u Kornvelovoj eri, popevši se tek na 81. mesto. Šira popularnost benda je, činilo se, nepovratno bila izgubljena, ali svetlost u tami bili su fanatično odani poklonici, okupljeni oko fanzina Strangled, kao i sklonost Stranglersa da idu na turneje i redovno snimaju albume. I upravo ih je ta sprega moćnog fandoma i radne etike sačuvala od propasti, utrevši put njihovoj renesansi koja je, sasvim neočekivano, usledila u dvehiljaditim i vratila ih pod okrilje velike izdavačke kuće (EMI).

Ako se ostave po strani apriori negativne reakcije zbog upoređivanja Robertsa sa Kornvelom, atmosferični Stranglers In The Night je muzički zanimljiviji od komercijalno skrojenog albuma 10 kojem je najviše naudila isforsirana, bombastična i ne baš suptilna produkcija pod palicom Roja Tomasa Bejkera, Amerikanca poznatog po radu sa grupom Queen. Za prvi album sa novim članovima, grupa je odbacila duvačku sekciju i vratilia se bazičnijem rok zvuku, donekle se oslanjajući na stil albuma Dreamtime (1986). Stranglers In The Night kreće vrlo impresivno, dramatičnom Time To Die, jednom od najboljih Stranglers kompozicija uopšte, u kojoj kao da se sreću Roj Beti iz Blejd Ranera i grupa The Shadows. Sledi energična Sugar Bullets, jedna od onih stvari sa tipičnim Stranglers zvukom, a za njom raskošna balada Heaven Or Hell koja je imala potencijal da bude hit, što bi možda i postala da nije izašla pod firmom The Stranglers, kao debi njenog novog pevača, koji je imao krajnje nezahvalan zadatak da uđe u cipele Hjua Kornvela. Međutim, dok emotivni tenor Pola Robertsa zvuči sasvim prikladno za Heaven Or Hell, on ne pristaje najbolje uz Sugar Bullets i otresitu Brainbox, gde agresivnost glasa ponekad deluje izveštačeno. Međutim, ta zamerka je sasvim minorna kada se poslušaju npr. Grand Canyon i Gain Entry To Your Soul koje je Roberts naružio banalnim stihovima i patetično-slatkastim vokalom. Težnja da se ne ide stopama prethodnika je hrabra i hvale vredna, ali Stranglersi su izgradili imidž na sirovoj muževnosti i agresivnosti, i bili su sve samo ne simbol patetičnog i slatkastog. Kad se podvuče crta, Stranglers In The Night nije loša ploča, ali joj je najveća mana neuhodani novi pevač, čiji se vokalni stil ne druži najbolje ni sa muzikom niti sa imidžem benda.

Klopka za lažnog povratnika

Te iste 1992. godine, menadžer Hjua Kornvela Ijan Grant pokušao je na svoju ruku da odbeglog pevača i gitaristu vrati u Stranglerse. Prema rečima Džima Drurija, novinara koji je intervjuisao Kornvela za knjigu The Stranglers: Song By Song, Grant je tvrdio da je svom klijentu „organizovao” susret sa Burnelom jer je on (Kornvel) navodno želeo da se vrati u bend, a sve se završilo debaklom s obzirom da je Burnel „isponižavao” Kornvela.

Reagujući na to, Kornvel je demantovao da je ikada želeo da se vrati, i da je susret, koji se desio posle jednog od njegovih koncerta, bio Grantovo maslo. „Sećam se da sam sreo Džona (Burnela – kako ga je Kornvel uvek zvao), ali u svojoj naivnosti nisam shvatio da je Ijan to namestio. Ja sam mislio da je Džon samo došao da vidi moj nastup. Ijan mi nikada nije objasnio njegov (Džonov) motiv. Nisam čak ni znao da je Džon tu, dok mi to nisu rekli članovi pratećeg benda pošto smo otišli u bekstejdž.”

Prema Kornvelovim rečima, sve se desilo u Kembridžu, gde Burnel živi, pa mu nije bilo čudno što je basista Stranglersa svratio. „Da mi je Džon došao na koncert u Bristolu, pomislio bih da nešto ne valja, ali pošto se desilo u Kembridžu, ni na tren nisam posumnjao u njegove motive... Ijan i Džon su bili vrlo bliski, prema tome kada je Ijan odlučio da bude moj menadžer, trebalo je da saberem dva i dva i uvidim šta mu je na pameti.”

Kornvel takođe priča da Grant nije bio jedini koji je pokušao da ga navuče da se vrati: „Neki bivši menadžeri su me zvali telefonom, nudeći mi brdo novca ako pristanem. Neko me je čak nazvao u poverenju da mi kaže kako mu se na stolu nalazi multimilionska ponuda za Stranglerse da se obnove u originalnoj postavi.”

U doba kreativne i komercijalne obnove Stranglersa (posle 2004. godine), Burnel je nekoliko puta ispričao kako se proveo, negde tokom devedesetih, kada mu je palo na pamet da nazove Kornvela, čisto da čuje čoveka s kojim je tesno sarađivao punih 16 godina. Prema njegovim rečima, Kornvel mu je poručio da je „najbolje da stvari ostanu kakve jesu” i – spustio mu slušalicu.

Komentari

davljenik (gost) | 01.06.2012. 05.57.49

U iscekivanju nastavka pohvale za text/recenziju...inace bend cije stvaralastvo mi se uvijek cinilo nekako nedovoljno eksponirano na nasim "rockandroll" prostorima...a ko zna mozda sad nas i obraduju nekim koncertom u blizini pa ih i vidim za zivota, njihovog...
tozzinjo (gost) | 01.06.2012. 07.09.01

nikad nisam bio veliki fan the stranglers, vjerovatno nikada i necu, ali sam se bas nauzivao citajuci ovaj clanak. nisam odavno nista bolje procitao na popboksu.
duki (gost) | 01.06.2012. 20.43.51

Ne znam, meni bez Hugh Cornwell-a to ne mogu biti Stranglers-i, sve je ovo ok, ali to nije to....
Nemanjabg (gost) | 04.06.2012. 17.20.12

Ništa, bar je tu klavijaturista, po meni jedan od bitnih faktora benda

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike