(Collective Sounds)
Teško je uočiti na ovogodišnjem izdanju iole vidljive tragove pokušaja Alanis Morisssette da se približi njenom najboljem albumu Jagged Little Pill. Ovde naprosto caruju samo mlakost i odsustvo bilo kakvog žesta, pa ovaj album biva svakako ne preterano osobena, ali ipak upotrebljiva ilustracija one stare krilatice - Stop! Vreme je za rok i pop
Pristupimo li ovom izdanju bez negativnih predrasuda, prvo moramo glasno i jasno navesti da je punih sedamnaest godina prošlo od albuma Jagged Little Pill, a da sve (a ponajpre poduži niz albuma u tom dugom međuvremenu) govori da će Alanis Morisssette teško ikada ponovo dobaciti do visova do kojih se onomad domogla tim istinski odličnim ostvarenjem. A ruku na srce, teško je uočiti iole vidljive tragove pokušaja u tom smeru na ovogodišnjem joj izdanju naslovljenom Havoc And Bright Lights. Ovde naprosto caruju samo mlakost i odsustvo bilo kakvog žesta, pa ovaj album biva svakako ne preterano osobena, ali ipak upotrebljiva ilustracija one stare krilatice - Stop! Vreme je za rok i pop
Za početak priče o kvalitetu ponuđenog na ovom izdanju puka opaska – dovoljno je tek jedno jedino slušanje da bi se stiglo do zaključka da oprečnosti sugerisane u naslovu ovde naprosto nema. Jer, pojednostavljeno rečeno, ovo je dosta homogen skup midtempo pesama sročenih strogo unutar zdavnih dana zadatih okvira soft rocka. Alanis Morissette stoga ni ne pokušava da ponovi žest koja je je u najvećoj meri definisala Jagged Little Pill, jer većina ovde okupljenih pesama se tiče blagodeti majčinstva i spokoja ili barem nagoveštaja skorog spokoja koji nam počesto umeju da daruju zrelije godine.
Na tom planu se Alanis Morissette zaista nema išta krupno spočitati. Ipak, teško se može reći da je umesto barem iluzije srčanosti i drčnosti ovde bilo neophodno posegnuti isključivo za uniformno milozvučnim tonom koji dobru većinu pesama čini suštinski naraznatljivom jednom od druge. U tom smislu uvodna Guardian, te Empathy, Lens, Spiral, Recieve i Edge of Evolution predstavljaju tek nedovoljno osobene varijacije na temu savremenog easy listening/soft rock zvuka sa anglosaksonskom adresom. U dve numere (upadljivije u Til You i nešto manje u Havoc) Morisette čak stiže i do same linije razgraničenja soft rock balade i šlagera bez zadrške i/ili blagoironijskog otklona. Ponajbolji utisak Alanis Morissette ostavlja u neusiljeno opuštenoj Win And Win, te u nešto dinamičnijim i tekstualno oneobičenijim Celebrity i Numb.
Ovo je, sumnje nema, sasvim upotrebljiv album u smislu da ipak predstavlja kvalitativni pomak u odnosu na nekoliko pološih prethodnika iz opusa Morisetteove i da se iz ove kreativne suve drenovine na posletku daju iscediti dva-tri radijska poluhita. Onima koji su se nadali drastično boljem krajnjem rezultatu za utehu ostaje uvek legitimna nada u bolje sutra i pregršt intrigantnijih i uspelijih radova drugih autora čak i u ovom žanrovskom domenu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
5213 (gost)
| 28.09.2012. 19.35.41
najveća vrednost ove recenzije je to što me je podsetila na emisiju ivane pataković.
-
tozzinjo (gost)
| 01.10.2012. 22.22.27
zacudilo me da popboks kao jedan "indie" portal ide linijom manjeg otpora i a priori prihvata mainstream standarde?! konkretno, jagged little pil jeste mozda komercijalno najspijesnije izdanje, ali je upravo taj album meni u startu ogadio alanis...taj mainstream (kanadsko)americki rokenrol, prezvakane i vec vidjene melodije u tadasnjim mega hitovima na mtv poput oughta to know, you learn, hand in my pocket - su me natjerale da se zakunem da nikad nista novo od nje necu preslusati i da cu je vjecno precrtati.
Srecom (?) kako nisma karakter :) , otkrio sam je ponovo nakon nekih 15-ak godina i skapirao da albumi posle tog ishajpovanog, u dobroj mjeri muzicki vuku na najbolje radove tori amos. mozda je ona nakon jagged little pil pocinila komercijalno samoubistvo, ali mi ovakva alanis vise lezi.
ne ulazim u ukus recenzenta, njemu je mozda jagged odlican album. meni nije, jer mi zvuci kao nesto sto sam 1000 pita prelusao i prije nego sto se pojavilo. dosadno i mainstream.
nego, mene zanimaju tri albuma vidjena ocima popboksa, trenutno:
sta reci za novi killers? da li je razocarenje ili mu samo treba vise vremena da udje u uho kao i prethodnom, koji nije na nivou predjasnih ali je ipak solidan.
novi the muse? posto ga je chris martin ishajpovao, ocekujem pohvale na pithcforku i slicnim portalima. meni je i dalje cudan, evo ga slusam bez prestanka dva dana. na momente zamirise na rani radiohead u normalnijoj fazi dok mozak thom yorkea nije jos bio sprzen (animals npr i to vokalno i vise nego muzicki), na momente upravo na the killers u najboljem kemp "lazni retro fank/disko momenti" ruhu (panic station), a na momente na sopstvene pocetke (liquid state). jedino sto ne znam je cemu ovo pracenje trendova (dubstep u the 2nd law:unsustainable). uglavnom, zahvalan album za recenziranje.
e, i na kraju me zanima recenzija novog albuma rival sons. mozda prava poslastica za one koji vole ovaj zvuk. kad se vec na popboksu nije pojavila recenzija black spiders albuma prosle godine, onda bi ovo makar nadoknadilo taj propust.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.