A Tribute To Fleetwood Mac

U finišu skorije epizode Gleeja jedna od junakinja je posve obznanila svoju lezbijsku orijentaciju izvodeći pred ostalima pemu Landslide grupe Fleetwood Mac. To pokazuje dve stvari – da američki TV poslenici katkad ne znaju za meru, ali i da su Fleetwood Mac davnijeh dana prepoznati kao nacionalno blago.

Šizofrenost sličnu gorepomenutoj srećemo i u slučaju albuma Just Tell M That You Want Me: A Tribute to Fleetwood Mac gde je pod paskom Randalla Postera okupljeno sedamnaest izvođača. I, ima ovde odličnih obrada, ima i ipak nepotrebno sustegnutih i sledbenički sputanih pristupa, ali i u dobroj meri izlišnog prenemeganja i preterivanja.

Tako, recimo, Antony (Hegarty) je previše dosledno pristupio pominjanoj Landslide, gotovo ostavši veran i izvorniku i svom vokalnom maniru, Best Coast odu čak i nekoliko koraka dalje u pravcu pokloničkog mimetizma u tek nešto malo živahnijem viđenju Rhiannon, a The Kills se odluče za oponašanje Stevie Nicks u pevačkom domenu. Dosta bolje su se snašli Matt Sweeney i Bonnie 'Prince' Billy (Storms), te Trixie Whitley (Blac Dub) u vrlo dobrom power-blues prepakivanju Before The Beginning, odnosno The New Pornographers u diskretnom power-pop nijansiranju jednako neprolazno očaravajuće Think About Me. Dosta hrabrosti i zadovoljavajući ishod pokazao je The Crystal Ark u baratanju sa veoma zahtevnom Tusk, dok vrhunac ovog izdanja svakako predstavljaju Billy Gibbons & Co. u Oh,Well i udruženi Craig Wedren i St. Vincent u Sisters of The Moon gde su dokazali da je moguć i intrigantan i efektan i skladan spoj između polaznog nadahnuća i vlastitog i krajnje osavremenjenog izraza. Sa druge strane, MGMT u slučaju Future Games nisu odoleli zovu dekonstrukcionizma, te ovo njihovo iščitavanje suvog zlata Fleetwood Maca ipav biva tek jalovo i promašeno preterivanje i eksperiment koji je samom sebi i svrha i cilj.