Hany Abu-Assade, nećemo te zaboraviti

Uprkos određenim manjkavostima prevashodno u izboru filmova za Glavni program Festivala evropskog filma Palić za koje je u velikoj meri odgovorna i sama ponuda umetničkih filmova na Starom kontinentu u kojoj i dalje po kvalitetu i sigurnom autorskom rukopisu prednjače Rusi, Rumuni i, ove godine posebno dobri Mađari, Palićki festival je i ove godine pokazao studioznost u pristupu svakom pojedinom filmu (odlični gosti koji imaju šta da prenesu gledaocima) bez napucane i mondenske atmosfere po kojoj savremeni filmski festivali sve više liče na samodovoljne hepeninge, a manje na ono zbog čega i postoje – film. Da ovakav odnos prema filmu ima Festival koji upravo pati zbog nerazvijene infrastrukture (loše bioskopske sale na prvom mestu) usled nedovoljne pomoći i nerazumevanja grada i države, samo je znak da iza platna stoje ljudi sa velikim entuzijazmom i ljubavlju prema evropskom filmu.

Samo vetar -  Csak A Szel – Benedek Fliegauf

Mađarski film koji je otvorio 19. Festival evropskog filma Palić, ujedno i Glavni takmičarski program Festivala, potvrđuje izreku da se po jutru dan poznaje, budući da će upravo Mađari iznedriti najupečatljiviji film na ovogodišnjem Paliću – Rob. Iskustvo stečeno u radu na eksperimentalnom filmu od kojih je jedan, Mlečni put, prikazan na Cinema City festivalu 2007. godine, kao i na dokumentarnom filmu, spaja se u novom, petom filmu ovog predstavnika novog mađarskog filma. U priči o poslednjih par dana romske porodice čiji je otac na radu u inostranstvu, reditelj se fokusira na svakodnevne radnje majke, sina i ćerke koji podnose strah izazvan medijskom pričom o rasistički nastrojenim ubicama Roma u Mađarskoj.

Dokumentaristički prikaz svakodnevice ove porodice omogućava reditelju da kroz sitne radnje svojih junaka gomila sveprisutni strah i pretnju koja gotovo organski deluje na gledaoce čineći od njih taoce neminovne tragične završnice, dok u isto vreme, potpuno odsustvo šireg konteksta od ove tihe pripreme za smrt čini eksperimentalni, ni malo realističan efekat koji na momente prelazi, žanrovski, u horor film. Ova stilska kombinacija i savršeno baratanje svakodnevnim kao zastrašujućim, Samo vetar je učinio najupečatljivijim dugometražnim, igranim filmom na ovogodišnjem Paliću koji umetničke slike ne koristi kao ukras, već kao pripovedački, organski materijal, pa se može reći da strah još od Karpentera nije prikazan ovoliko sugestivno.

Ocena: 9/10

 

Iza brda – Tepenin Ardi – Emin Alper

Za dobitnika nagrade za najbolji debitantski film na ovogodišnjem Berlinalu i dobitniku nagrade za najbolji film na proteklom Paliću može se reći da se na sličan način, kao i Samo vetar poigrava žanrovskim uzusima horora, ali i vesterna o pripremanju zasede i konačnog napada. Međutim, ovo čini na odokativan i, što je za film najgore, metaforički način. Priča o hemingvejevskoj ekipi muških rođaka predvođenih penzionisanom glavom porodice, Faikom, koji iz dosade pronalazi zamišljenog neprijatelja u vidu nomada koji napasaju ovce na njegovim pašnjacima, maksimalno je rastegnuta kroz duge kadrove bazanja po ruralnim predelima koji asociraju bezakonje. Iz želje da prikaže koliko je loše kada ozbiljno shvatite da su pakao drugi, autor filma stvara neizdiferencirano polje za svoje nedovoljno okarakterisane junake kako bi paradirao u prvim minutima shvaćenom poentom da ne valja mrzeti druge. U tom smislu, bila je ovo najlakša moguća meta za ispaljivanje glavne nagrade na jednom Festivalu evropskog filma. Vuk sit, ovce na broju.

Ocena: 5/10

 

Iza bregova – Dupa Dealuri – Cristian Mungiu

Da otići samo iza brda nije isto što i zaći iza bregova pokazao je heroj novog rumunskog filma, autor 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana, Cristian Mungiu. I ovo ostvarenje koje je bazirano na reportaži o egzorcizmu vršenom u zabačenom rumunskom manastiru pre koju godinu, pokazuje da se evropski autori napajaju na istim izvorima na kojima i njihove kolege u Holivudu, samo povremeno i jednima i drugima fali nešto. Da se ne treba oslanjati na tabor, Mungiu je pokazao i u svom novom filmu u kom je priča o egzorcizmu iskorišćena da preispita ko danas, u vreme kada je medicina toliko uznapredovala, a religija u većini civilizovanih zemalja pretvorena u ljigavo birokratsko telo ili odbačena kao sujeverna i zastarela institucija, ima primat na lečenje ljudskog tela i duše. Koliko god komplikovano zvučalo, ova tema može da dirne i uznemiri čoveka. Mungiu je, kao i većina autora na Festivalu, spor u razvijanju svoje teme, ali svaki njegov kadar liči na ikonu, graviru ili raspored stihova u dobroj hevi-metal pesmi čiji vas mrak dugo proganja. Kako su navele glumice na konferenciji za novinare, Iza bregova se posebno radoznalo očekuje u Rumuniji u nadi da će razrešiti dilemu koje je – Crkva ili lekari, zaista kriv za smrt nedužne devojke. A, ovaj film, s pravom, otvara pitanja za koja se pred sudom ne može odgovarati.

Ocena: 9/10

Božje komšije – Les Voisins De Dieu – Meni Yaesh

Možda najčudniji izbor za Glavni program Festivala evropskog filma Palić, delo izraelskog reditelja, Menija Yaesha, Božje komšije, nalik je TV filmu koje u melodramskom, anahronom maniru razmatra Romeo i Julija romansu između ekstremno religioznog Jevrejina i njegove nešto modernije izabranice. Iako prijatan za gledanje zahvaljujući odličnim glumačkim ostvarenjima i dobrom saundtreku koji kombinuje tradicionalnu i modernu muziku, ovaj film se samo brčka u plićaku već nebrojeno puta ispričanih filmskih priča o nemogućoj ljubavi. Čak i zanimljiva pozicija mladih religioznih ljudi koji se u savremenom svetu sigurno osećaju kao trinaesto prase, uzeta je kao datost i nedovoljno iskorišćena, tako da autoru ostaje samo da se poigrava ljubić temom – hoće li dvoje mladih uspeti da prevaziđu sve prepreke i ostanu zajedno. Ko sme da im zabrani!

Ocena: 4/10

Lena – Lena – Christophe Van Rompaey

Autor odličnog filma Moskva – Belgija, takođe prikazanog i nagrađenog Specijalnim priznanjem na Festivalu evropskog filma Palić, vratio se filmom koji je izazvao ponajviše kontroverzi na ovogodišnjem Festivalu. Lena je film baziran na jednom, jakom junaku koji pretenduje da svojim životnim putem zahvati određene dileme skrajnutog socijalnog miljea, nalik odličnim filmovima Rozeta ili Akvarijum, sa čijim junakinjama Lena deli godište i poziciju odbačene, nesnađene i netipične tinejdžerke. Van Rompaey za ulogu Lene uzima naturščika, devojku upečatljivog izgleda koja sa Rozetom deli grč i nezahvalni gard prema spoljnom svetu. Problem nastaje kada Lena postaje željena i dobija mogućnost za “normalan” život. Dobru postavku, ovaj belgijski autor razvodnjava gubeći fokus, pa se tokom dobrog dela filma rasplinjava eksperimentišući sa svojom junakinjom kao sa vudu lutkom, tako da gledalac brzo gubi interesovanje ne samo za to šta Lenina priča predstavlja, već i za to šta će sa ovom devojkom zaista biti na kraju, što se retko dešava čak i u najjeftinijim ljubavnim romanima.

Ocena: 3/10

Istanbule, ne zaboravi me – Unutma Beni Istanbul – Stergios Niziris, Stefan Arsenijević, Omar Shargawi, Aida Begić, Eric Nazarian, Hany Abu-Assad, Josefina Markarian

Nalik omnibusu Pariz, s ljubavlju koji je kasnije imao i svoju inkarnaciju posvećenu Njujorku, i Istanbule, ne zaboravi me deluje kao zbirka školskih sastava na zadatu temu gde možete biti najveći car ako se podrazumevanjima koja tema nosi poigrate, a daleko manji, ako istima podlegnete. Tako su podlegli svi autori (od ponuđenih šest segmenata) koji su se upecali na opšte mesto, zapravo turističku sliku Istanbula kao grada na granici Zapada i Istoka, gradu misterije, religijskih razlika i leglu prevejanog tradicionalizma, a trijumfovali oni koji su ovaj grad videli kao mesto radnje. Koje upija svoju istoriju ne na površini (kao najslabiji segment Jevrejska devojka), već ispotiha, tamo gde je saobraćaj, zapravo najfascinantniji i najfilmičniji istanbulski faktor.

Upravo takav je segment apsolutnog heroja ovogodišnjeg Palićkog festivala, palestinskog reditelja Hany Abu-Assada o putovanju superherojske starice i njene ćerke do hotela u kom stara dama treba da se nađe sa svojom sestrom koju nije videla 62 godine, od Dana Nakbe i egzodusa Palestinaca, 1948. godine. Za razliku od potpune gnjavaže u koju vas uvlači par u Jevrejskoj devojci ili tobožnje spontanosti kojoj vas izlaže Aida Begović, u ovom  segmentu se osećate kao iskreni navijač da starica ispuni svoj poslednji zavet i stigne do tog hotela. Za ovo kratko delo u kom je samo uz pomoću suludog istanbulskog saobraćaja, pokazana čitava poluvekovna istorija ovog grada, ali i duh glavne junakinje, simpatične starice koja izvršava možda poslednju veliku misiju u svom životu, može se reći da je najlepše iskustvo na ovogodišnjem Festivalu koje celom omnibusu podiže ocenu za dve skale. Retko se čuju ovacije u publici na ovakvom festivalu, posebno kada ste u bioskopu na trideset i kusur stepeni jednog od poslednjih dana kada bi svi već kućama. Ovacije namenjene jednoj starici nalik onima koje prate samo najveće fudbalere.

Ocena: 7/10

 

Viljuška puna ljubavi – Milica Jovčić, Aleksandra Milenković

Da iste ovacije koje je zavredila ova starica, heroj istanbulskog omnibusa nisu izazvali mladi predstavnici dokumentarca o novoj muzičkoj rokenrol sceni u Srbiji, govori o nekakvoj poetskoj pravdi. A, pravda je u tome da nije bitno kako izgledate, koliko ste mladi i bogom dani da izazivate vrisku u publici, već da li vaš duh zaista dopire do gledalaca. Ovaj trijumf nije postignut uprkos entuzijastičnom pristupu dve autorke čija se posvećenost evidento odslikava na platnu. Viljuška je zaista puna ljubavi, ali je dosta toga izgubljeno u hodu podrazumevanjem da ne postoje ljudi koji za pomenute bendove ne znaju ili kojima oni ne znače puno. Bogat izbor snimaka sa niza koncerata odabranih bendova (Kriške, Stuttgart Online, Repetitor, Pionir 10, Goribor) uglavnom se zadržava na šarenoj, površnoj i internoj fascinaciji ovim zaista hvale vrednim muzičkim pokretom, čija priča ostaje izgubljena i nedovoljno ubedljiva da bi opravdala okvir dokumentarca o celom novom pokretu savremenog domaćeg rokenrola.

Ocena: 6/10

Rob – Csicska – Attila Till

Ubedljivo najbolji film ovogodišnjeg Festivala, mađarski kratki Rob prikazuje par dana u životu lokalnog spahije koji se oseća uskraćenim pred zakonom, jer mu policija ne pomaže da uhvati kradljivce. Za razliku od većine autora koji su prikazali svoja ostvarenja na Festivalu, Attila Till ne podleže podrazumevanom području borbe na kom se zna da morate biti na strani “malih, uskraćenih, siromašnih, ugroženih”… Da biste ispali fer i zavredili nagrade. U svojoj priči o čoveku koga prvi put upoznajemo kao oštećenu stranku pred komplikovanim, birokratski surovim i arogantnim telom mađarske policije, da bismo tek onda videli gde ovaj junak uči i zaista napasa svoju pravdu, Till na savršeno jednostavan i precizan način sumira priču o najvećoj degradaciji savremenog malog čoveka i objašnjava, neromantično, ni malo tragično, zašto ovaj lik više nikada neće biti junak našeg doba. Eto izazova praznini.

Ocena: 10/10