In The Belly of The Brazen Bull

U svom nedavnom ispadu gneva The Hives su glede tužnog stanja roc'k'rolla u ovom trenutku izrekli i ocenu da danas „glavnu ulogu igraju pop-bendovi sa distorziranim gitarama“. Neka ostane onima upućenijima i pravičnijima da izvagaju osnovanost ovog suda, ali na najnovijem studijskom (petom po redu) albumu skupine The Cribs sve naprosto pršti i od gitarske distorzije i pop-melodičnosti, a opet, ogrešio bi se svako ko bi porekao da se ovde radi o vanserijskim uspelom i zbilja zgodnom albumu sa jasnim R'N'R pedigreom.

Ono što se naziralo 2009. godine kada su obnarodovali svoj mnogohvaljeni album Ignore The Ignorant (nastao u periodu kad im se na izvesno vreme pridružio veliki Johnny Marr) sad je jasno kao dan – nema više lutanja po pitaju ličnog stila i pratećih studijskih pakovanja, a uz pomoć producentskih velikaša (Davea Fridmanna i Stevea Albinija) The Cribs ovog proleća isporučuju svoj daleko najambiciozniji rad. Među četrnaest ovde ponuđenih pesama nalazi se i nekoliko odličnih numera, a The Cribs su se izborili sa pomalo potrošenom inspiracijom u vidu atlanskih gitarskih devedestih. Chi-Town je tako majstorija bez mane, za kojom tek nešto malo zaostaje Back to the Bolthole. The Cribs su se odlično snašli i u pesmama koje su ustrojene oko zaraznih referena (recimo, početna, bezgrešna Glitters Like Gold, te Come On, Be A No-One), a na tom planu svakako prednjači završna Arena Rock Encore With Full Cast u kojoj su se autoironija i ushićenje zbog nagoveštaja srećnog završetka neusiljeno združile s melodičnom psihodelijom ipak prvenstveno označenom standionski širokim refrenom.

Iako utisak donekle pokvare kada pokušaju da promene ovde dominatni registar emocija i žanrovskog pakovanja (na primer, u odveć tipskom te sasvim prirodno i posve nezametljivoj akustičnoj I Should Have Helped); The Cribs su, to je sasvim jasno, ovim albumom stigli do one srećne kote o kojoj toliki snevaju - do kote na kojoj se mire ambicije i mogućnosti, a već samo po sebi to je domet svake hvale vredan.